O usporavanju sveta

Pišite staromodno!

„Staromodno može da postane samo ono što je nekad bilo pomodno. Prema tome: ne želite li postati staromodan, ne pišite pomodno. Pišući staromodno, radite za osiguranje svoje (književne) starosti! Pišite staromodno! I pri tome dobro pazite da vam se, u razmatranjima o tome pitanju, pod pojmom modernoga ne podvuče pomodno!“

Tako je, sa njemu svojstvenim, distanciranim cinizmom, koji je znao da iritira, pa prema tome i da pogađa tamo gde treba, sredinom prošlog veka pisao srpskohrvatski pisac Vladan Desnica. Njegovo delo, premda nije čitano u onolikoj meri koliko to kvalitetom zaslužuje (po čemu nije nikakav izuzetak: ko danas osim studenata i profesora čita klasike?!) ipak nije potonulo u zaborav, pa i u novom stoleću ima status neupitne činjenice modernističke književne tradicije. Od posebnog je značaja to što je ta neupitnost potvrđena u dvema kulturama koje su nekada bile bliske, a potom su, u međuvremenu, jedna drugoj uvređeno okrenule leđa. I sad smo tu gde smo. Desnica sa svojim knjigama, međutim, ne prestaje da važi, najmanje u trostrukom smislu.

Najpre, naravno, kao živ i dalje aktuelan pisac. Ako mi ne verujete na reč, nađite vremena, usedite se malo, isključite TV, skratite ritualna predvečernja telefonska ispovedanja i uzmite u ruke „spori roman“ Proljeća Ivana Galeba, svakako jednu od najdubljih i najbrižljivije pisanih knjiga na ovom jeziku. Namerno sam upotrebio sintagmu „spori roman“, pre svega zato što nas Proljeća Ivana Galeba možda najbolje od svih velikih modernističkih romana iz pedesetih godina u današnjem čitanju podsećaju na nepobitnu činjenicu da je u svim potonjim decenijama u zapadnom svetu, pa i kod nas, došlo do postepenog preobražaja prirode percepcije vremena. A ta se percepcija preobrazila ne samo usled već pomalo gnjecave priče o prevlasti „ekranske paradigme“, to jest, dominacije vizuelnih medija (filma i televizije) u našem dobu, nego, rekao bih, usled dubinskog, a sumanutog ubrzanja samih (post)modernih vremena. U novom dobu se, znamo, besomučno troši sve, hajde da sad malo pišem kao Desnica. Dakle, troši se i ozon i prirodna bogatstva i narodi i države i politike i umetnost i književnost i kup šampiona i ovo i ono, ali se najviše troši upravo vreme (o potrošnji čoveka kao takvog, o usahnuću humanističke koncepcije sveta posebno govori umetnost postmoderne). U tom smislu, modernizam je još „imao vremena“, još se u njemu pisalo polako, usredsređeno i „staromodno“, reč je još imala kakvu-takvu važnost, i književnost je imala nekakav egzistencijalni i društveni smisao, pa čoveku dođe da, konstatujući to, malo ipak prikoči i uspori, ali se nema kad. Proljeća Ivana Galeba je jedna od onih knjiga u kojima je modernistička književnost očuvala pravo da govori mudro i polako, a da to ne rezultira simptomima dosade ili, kako bi se danas reklo, smaranja.

Kad smo već kod modernizma, a Desničino delo je reprezentativno upravo za tu epohu… Pričao mi je pre desetak godina Evdard Denis Goj, prevodilac Proljeća Ivana Galeba na engleski, kako je svojevremeno nudio gotov rukopis prevoda tamošnjim izdavačima i kako ga je većina tih izdavača odbijala uz obrazloženje da je reč o modernizmu koji je pomalo passé, iz čega se može zaključiti da je proces akceleracije na Zapadu, razumljivo, počeo nešto ranije nego kod nas i, još, da je poentilizam, kao podvarijanta modernističke umetnosti, tamo donekle bio već prevladavan kada je ovde tek apsorbovan. Nije, međutim, to danas presudno važno. Mnogo važnije od toga, i tu se krije onaj drugi, generativni, evolutivni smisao Desničinog dela, jeste da je upravo taj pisac u srpskoj i hrvatskoj modernističkoj književnosti do punog intenziteta razvio imaginativno-psihološku dimenziju pripovedanja. Ta i takva dimenzija je, čast velikim izuzecima, do Desnice ipak bila uglavnom manjkava, budući da je na poetičkoj, a bogme i na političkoj vlasti, i u srpskoj i u hrvatskoj tradiciji nekada bio, pa je dobrim delom i sada, loše shvaćen realizam. Reč je, dabome, o pojavi protivteže, o prefinjenosti izdašno esejizovanog pripovednog toka, o vrlo razvijenoj psihološkoj analizi i deskripciji (pa da, kažem vam, usporavanje!), jednostavno, o činjenici da Desnica priču gradi od savršenih uvida, od epifanija, od zavodljivih i retkih, blago očuđenih ideja, od cerebralnih nijansi, a ne od pukog, epski pretencioznog, gabaritnog prepisivanja sveta. Desničina proza pripada onoj oduvek manjinskoj književnosti na miligram a ne na kilo i po.

I najzad, a možda i na prvom mestu, zavisi otkud se gleda. Desničina famozna dvojna pripadnost, neupitnost njegove poetičke pozicije i njegovog pre svega artističkog značaja, podjednako u srpskoj i u hrvatskoj književnosti, koje su ga prihvatale polako, kako već u sličnim pričama biva, i sa nesporazumima i sa otporima (kakvo li je to kardinalno slepilo učinilo da Proljeća Ivana Galeba svojevremeno ne dobiju Ninovu nagradu), podsećaju nas na još jednu književnoistorijsku i aksiološku činjenicu bez koje nije moguće razumeti književnost prošlog, jugoslovenskog veka, a bojim se, u velikoj meri to nije moguće ni danas, kada je na delu iracionalni partikularizam unutar ako ne jednog integralnog jezičkog prostora, a ono bar prostora na kojem svi razumeju taj jezik. Kada se, dakle, prisetimo kako se nekada, u vremenu kada je pisao i Vladan Desnica, postajalo veliki pisac, ne možemo ni zaobići ni zaboraviti činjenicu da je značaj nekog pisca određivao ne samo nacionalni nego upravo, i u presudnoj meri, nadnacionalni, južnoslovenski kulturni prostor. Bora Stanković i Antun Gustav Matoš, potom Tin Ujević, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić i Miroslav Krleža, pa Vladan Desnica, Vasko Popa, Vesna Parun i Meša Selimović, pa, ako hoćete, i Danijel Dragojević ili Danilo Kiš (čini mi se, on na samom kraju, kao poslednji Mohikanac), kao i mnogi drugi, naravno, svako u meri sopstvenog talenta, postali su veliki pisci, i potvrđeni su kao takvi tek kada je vrednost njihovog dela prerasla uže nacionalne i jezičke okvire i kada je prepoznata i na jednoj i na drugoj strani.

A danas smo tu gde jesmo. Kada za nekog ovdašnjeg ili tamošnjeg pisca kažete da je značajan savremeni srpski ili hrvatski pisac, to onom drugom, koji sa vama ne deli uvide unutar konteksta nacionalne književnosti, ne govori mnogo. Ako mu i govori nešto, to nije bogzna šta, samo jedna konstatacija, samo informacija o internoj, „našoj“ ili „njihovoj“ stvari.

Posle svega: šta nam danas govori delo Vladana Desnice? Nisam ciničan: govori nam ono što hoćemo da čujemo i onoliko koliko smo u stanju da u njemu vidimo. Meni se, na primer, čini da se i u Desničinom slučaju pokazuje da se značaj nekog pisca ne potvrđuje samo stepenom kreativne, jezičke ostvarenosti njegovog dela (mada, naravno, prvo time), niti stepenom uticaja na kasnije poetičke procese u književnosti, nego i po tome da li vremena koja dolaze traže svoje odgovore na pitanja koja je pisac u svom pisanju preveo (ili nije) u stanje trajne otvorenosti. Jednom rečju, da li je njegovo delo na stalnoj proveri novih čitanja i novih interperatcija, saobraženih duhu novih, ubrzanih vremena. U svakom tom pogledu Vladan Desnica može biti više nego spokojan. Ostavio je za sobom celovit, raznolik, a kompaktan opus koji je anticipirao mnogošta u kasnijem lepom pisanju i na srpskom i na hrvatskom, a na njegovo delo odazivaju se i najnovije generacije kritičara i tumača, onih koji su razumeli šta to znači pisati staromodno. Tu skoro, u Kulturnom centru Beograda, na večeri posvećenoj Desničinoj stogodišnjici čuli su se neki novi, mladi glasovi, koji vole Desnicu i kojima Desnica nešto znači.

I Beograd je to pozdravio. Ume on, samo kad hoće, i samo kad ima šta. Te večeri je imao.