Od samog početka onog predratnog i ratnog mahnitanja u kojem je na najnedostojniji način nestajala zemlja u kojoj smo rođeni i odrasli (i da je bila triput gora – ono nije zaslužila!), Rade se Šerbedžija obreo u jednoj ulozi u kojoj, sa svim svojim histrionskim iskustvom, nipošto nije mogao da se „snađe“, utoliko već što iole čestitom ljudskom čeljadetu i nije dato da ume da se „snađe“ u tako nečemu, jer uostalom nešto takvo i ne očekuje, ne veruje da će se to ikome još desiti na ovome svetu, a kamoli njemu. Ovaj je Hamlet i Melkior – u potonjoj sam ga ulozi, još čestito ni tinejdžerom, gledao u prvoj pozorišnoj predstavi „za odrasle“ u mom životu, u azaboravnom Kiklopu, u društvu velikog Jovana Ličine kao Maestra – ili ako hoćete Nikola Tesla (a, to li beše onaj što se, kažu, ponosio „svojim srpskim imenom i hrvatskom domovinom…) i Ivica Kičmanović, „uspeo“ da gotovo obnoć postane jedan od najomraženijih likova među obeućenim šovinistima i „rodoljupcima“ svih fela, sa obeju strana tada najaktuelnije srpsko-hrvatske Linije Mažino, koja je pre svega bila „duhovna“, a tek onda prostorna, materijalna, fizička, oružana… Sa „zdravorazumskog“ stanovišta, a ne bivajući ni političar, ni „nacionalni radenik“, ni vojskovođa-u-pokušaju ni bilo šta slično, Šerbedžija bi, valjda, u „najboljem“ – što će reći: najgorem – slučaju mogao pokupiti nešto negativnih vibracija kao onaj Nedokazanik što je uporno i donkihotovski pevao o miru i ostalim zastarelim vrednotama dok su Džukele Rata već prelazile s kevtanja na ozbiljno režanje, ali baš onolika omraza na njega kao „srbočetnika“ odnosno „srpskog izroda“ – odakle je to došlo?! Čini se da su Šerbedžijini „autobiografski zapisi i refleksije“ pod naslovom Do posljednjeg daha (srpsko izdanje: Samizdat B92, Beograd, 2005; bajdvej, nejasno je zašto je izvorni naslov ekavizovan) pružili neku vrstu odgonetke, a da to nigde u njima „ne piše“: kanda se radi naprosto o tome da je Šerbedžija kao glumac, kao sveprisutni recitator svenarodnih ne-daj-se-ines sentiša, kao lik i kao simbol, naprosto neraskidivo povezan sa nekom „mističnom“ emotivnom suštinom upravo potonule SFRJ-civilizacije, da je s njom do te mere srastao da se ne bi mogao ni hirurški odvojiti od nje sve i kada bi hteo; e, a to što pri tome još i nije hteo, utoliko gore po njega, neka visi!
Koliko god bila knjiga autobiografskih pabiraka od najranijih dana do juče, takoreći, jasno je da je Do posljednjeg daha ipak pre svega knjiga koja se opsesivno bavi stotinu puta izvariranim pitanjima: kako? zašto? otkud?; to jest, da se najviše bavi tim Velikim Prelomom koji je naše živote raspolutio na manje ili više dramatične načine, sa posledicama o kakvima se nije moglo ni sanjati. U ovoj se opširnoj knjizi (365 strana) autor, doduše, okvirno drži nekog „pristojnog“ hronološkog reda, ali mu ovaj stalno izmiče i curi u svim pravcima po vremensko-prostornoj skali – tačnije: piščeve mu se uspomene otimaju, a on se i ne trudi previše da ih pohvata i disciplinuje, što je sasvim u redu! – jednog bogatog i burnog života, glumačkog, ljubavnog, šankopodupiračkog… Štono bi se reklo, khm, sve što je ljudsko nije mu strano…
Do posljednjeg daha, međutim, nikako nije knjiga osvete ili nekakvog vrištavog iskanja pravde i zadovoljštine. Naprotiv, malo je na „ovim prostorima“ napisano ovako izrazitih i upečatljivih zapisa o nežnosti kakvima obiluje Šerbedžijin herbarijum sećanja, a da se ovi istovremeno bave tako gadnim stvarima kakvima se – hteo-ne hteo – u pretežnom delu svog teksta mora baviti onaj ko se, što sticajem okolnosti što zahvaljujući svojoj prirodi, našao u samom oku jedne sumanute oluje, da u njoj igra ulogu Dežurnog Krivca svakom nadrndanom prolazniku, bez mogućnosti da naprosto „odbije angažman“. Naravski, ima sve ovo i svoju drugu stranu, već vidim kako će se neko uhvatiti za nju: odviše je lako u ovim glumčevim zapisima naći kojekakvih stilskih nezgrapnosti, a naročito jednog – sa stanovišta važećih merila i „književnih senzibiliteta“ – odviše egzaltiranog i patetičnog tona, a sve bi se to nekom „profesionalnom“ piscu moglo s razlogom prilično zameriti. No, u Šerbedžijinom rukopisu i to se zapravo lako guta, osim ako baš ne odlučite da bude drugačije. Jerbo su darovi koje vam Šerbedžija na drugoj strani pruža toliko izobilni i deliciozni da će samo rođeni cepidlaka i namćor ustati pre vremena sa ove trpeze, gunđajući zbog toga što poneki tanjir stoji malo „ukrivo“.
Od dirljivog opisa ličkog detinjstva i odrastanja u „tranzitnoj“ slavonskoj varošici Vinkovcima, preko glumačkih početaka i vanredno pronicljivih (i prijateljski lojalnih) opisa zagrebačkih – u manjoj meri i beogradskih, ljubljanskih… – pozorišnih prilika i glumačkih naravi, pa do vremena pune zrelosti i slave (sa pripadajućim slatkim iluzijama i zabludama, o kojima će pisac takođe reći ono što treba i kako treba), a uz uvid u privatni život do one mere koja ne smeta osećanju dobrog ukusa, Rade Š. razvija priču jednog života kojem ničega ne nedostaje, osim Velike Egzistencijalne Drame. Nažalost, i ona će doći: autor se ne libi preciznog „katalogizovanja“ lutanja i nedaća iz devedesetih, od uzaludnog sarajevskog „mirotvorevanja“ i jedva-jedvice izvlačenja iz opsednutog grada, preko Ledene Opne netrpeljivosti u koju je uvaljan u Hrvatskoj i krajnjeg podozrenja – uz ispade agresivne mržnje – u privremenom beogradskom egzilu, pa do lutanja i snalaženja po Sloveniji, Engleskoj i USA.
„Zla vremena“ su, recimo, prošla, glave su ostale na ramenima (osim onih koje nisu!), ali se više nikada neće živeti onako „naivno i nevino“ (ergo: normalno) kako se živelo nekoć. I o jednom i o drugom životu, i o ljudima koji su gorčili i o onima koji su sladili jedan neobičan ljudski život, Šerbedžija je ostavio zapise koji svedoče o onom Supstratu Ljudskosti koji neko ima ili nema, razume ili ne razume, i – šlus. Pa sad, „dala se“ ona Ines ili ne, na koncu konaca, sada je to već posve svejedno. Ostaje samo nešto sačuvanog ljudskog smisla, za one koji umeju i hoće. Ostali neka čitaju tabloide, tamo sigurno piše ko je novi Šerbedžija, koga ćemo mrzeti u (n)ovoj sezoni.
