Umetnički ateljei su tajne, mesta uzbuđenja i iznenađenja, gde vas dočekaju neponovljiva stvaralačka energija, mirisi boja i materijala i bezbroj predmeta za koje samo autor zna zašto su mu potrebni. Malo je privilegovanih koji mogu da zavire u te prostore, upoznaju umetničke alate, saznaju ideje i osete jedinstven štimung. Dugogodišnje novinarsko iskustvo mi govori da ateljei žive životom stvaraoca, liče na njega i što je najvažnije, na delo koje u njima nastaje. Ako su radovi svedeni i ateljei su, po pravilu, sređeni, ako je slika, skulptura ili grafika ekspresivna, prostor iz koga je ponikla je najblaže rečeno razbarušen. Koliko hiljada umetnika toliko različitih ateljea i tema za razmišljanje i pisanje.
Nevelik i svetao atelje Dušana B. Markovića na Dorćolu u prizemlju je stambene višespratnice, besprekorno čistih zidova, ispunjen je sa nekoliko završenih radova, osobenih višedelnih slika-objekata žestokog kolorita. I, za razliku od navedenog iskustva, ovde vlada besprekoran red iako su radovi siloviti, kontrolisano-neobuzdani. Umetnik je odeven u farmerke umazane bojama u kojima je očigledno mnogo radio, što nagoveštava da će razgovor biti spontan. Objašnjava da je svaki dan u ateljeu, i tako već 45 godina.
Razgovaramo povodom najnovije izložbe Dušana B. Markovića u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ – O smrti mecene, potopu i apostolskim znamenjima, koja će trajati do 23. jula. U „Cvijeti“ se uglavnom priređuju grupne izložbe ili samostalne retrospektive jednom u životu, a Dušan Marković tu izlaže treći put (2006. O kastraciji, 2015. Tvorac tornada).
„Radovi segmenta O smrti mecene su gabaritni, zato mi je bila potrebna velika galerija kakva je ova. Što se tiče teme, našao sam je u literaturi, istoriji koju nismo dovoljno učili. Još na fakultetu sam shvatio da moram sam da tragam. Pre desetak godina gledao sam emisiju o baroku u Engleskoj i naučio da ga je tu doneo kralj Čarls I, naručio je veliku sliku Rubensa koja je na tavanici Vajthola. Kasnije su Čarlsu svirepo odrubili glavu. Njegovo pogubljenje je bilo javno, prisustvovala je svetina, postoje o tome dokumenti, gravire… Jedan od čelnika parlamentarnih snaga Oliver Kromvel naredio je da se Čarlsova glava prišije na telo kako bi porodica mogla da ga sahrani. Potresna scena sa odsečenom glavom bila je prva u nizu ovog segmenta. Sledeća tema je Potop. Stara, biblijska, svi narodi pamte neku vrstu potopa, sumerski ep o Gilgamešu, jevrejsko predanje o Nojevoj arci, indijski spis Mahabharata… I pre 10 hiljada godina postojale su klimatske promene kao i sada. Treća tema, Apostolska znamenja, takođe je iz knjige, naišao sam na mali crtež, šematski prikaz apostola i njihovih atributa. Apostoli, alati i oružje – to mi je bilo dovoljno za inspiraciju. U suštini, cela istorija, sve što nam se dešava je ‘po knjizi’, nečijoj knjizi, u ovom slučaju ako nije po knjizi, biće po oružju.“
Dušan B. Marković (1948) diplomirao je vajarstvo, a zatim i magistrirao, na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, bio je stipendista belgijske vlade, priredio je više od 30 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, dela mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu, izveo je javne objekte u Ljubljani i Ostrošcu…. Počeo je da slika na trećoj godini studija. Zanima ga jarka, zvučna boja, kao i međusobni odnos predmeta i kolorita. Sklapa maštovite, višedelne objekte sa mnogo značenja. Njegovo stvaralaštvo najčešće je svedeno na znakovno, pa zahteva promišljanje, a tada se gotovo uvek zapazi angažovan stav prema životu, pravdoljubivost i socijalna osvešćenost. „Ma koliko to hteo, umetnik ne može da se skloni od stvarnosti. Danas nas zapljuskuje obilje vesti i na te utiske niko ne može da ostane ravnodušan. To mora da se odrazi na delo“, kaže Marković.
Naziv Smrt mecene je intrigantan. Od kada postoji umetnost, postoji i pitanje može li stvaralac bez ozbiljne podrške države, galeriste ili agenta, kao što je u svetu praksa. Marković kaže da je odavno raskrstio sa takvom vrstom pomoći. „Svašta sam radio, trinaest godina sam bio u fabrici, radio sam kao dizajner u zemunskom ‘Grmeču’, radio sam grafički dizajn na sajmovima… i od toga se izdržavao. Prvo se, naravno, obezbedi porodica, naročito kada se ima dete, a ostalo se prelije u materijal. I uglavnom se, bar meni, sve vrati. Ide naknadno, prodajem sada ono što je nastalo pre 20-30 godina. Radove koji su sad u ateljeu prodavaće verovatno moje ćerke ili moji unuci.“
Što se tiče položaja umetnika i mogućnosti da se radovi plasiraju, kaže Marković, ovde je „situacija postala vrlo sofisticirana. Kada, na primer, Ministarstvo kulture raspisuje neki konkurs, kao što je bio za Venecijansko bijenale, sve je komplikovano. Najpre su morali da imenuju nosioca posla – odredili su Kuću legata, zatim je bio potreban pravni zastupnik koji može da bude bilo ko, galerija ili firma koja prodaje šerpe, sve je jedno. Konkurisao sam, ali nisam na vreme našao tog pravnog zastupnika pa mi nisu uzeli radove. Ima konkursa za otkup radova, otkupljuju muzeji i galerije. Ja sam sada poslao tridesetak mejlova muzejima u Srbiji, ali nisam dobio odgovore. Ranije je komisija obilazila izložbe, sada ako ne pratite internet, nećete znati kome da se obratite. Jedna od najunosnijih prodaja koju sam imao je kada je Muzej Zepter otkupio moj rad. Ima ovde i ozbiljnih kolekcionara.“
Dušan B. Marković kaže da su umetnici razočarani u demokratske promene zato što je promenjen sistem penzionog osiguranja. I on je jedan od umetnika koji nemaju ovu vrstu sigurnosti. „Prepisan je francuski zakon o kulturi, ali samo sa obavezama, ne i sa olakšicama. Na zapadu to funkcioniše tako da je država skinula sa sebe deo brige o umetnosti, prepustila galerijama, privatnicima …ali oni od toga imaju korist. Svaki građanin koji kupi umetničko delo, to mu se odbija od poreza. Da je to primenjeno kod nas, bilo bi veće tržište i sivo tržište ne bi postojalo. U socijalizmu je umetničko delo bilo opterećeno sa sedam posto, sada je sa sedamdeset sedam.“
Na pitanje da li je u poslednje vreme na vrata njegovog ateljea pokucao neki obični građanin, odgovor je – ne. Ima autora koji se dobro prodaju, ali to su, kaže Marković, epigoni, „ravničari“ i smatra da avangarde nema. „Avangarda je vojni pojam, prethodnica, izviđači… Sada se prepisuje, možete da uzmete sve što postoji u istoriji umetnosti i da legitimno kažete da je to vaš rad. Takvi autori imaju kupce i skupo se prodaju. Naša publika nema negovan ukus, to se ne uči u školi, nego se galeristi dogovore kom umetniku će da dignu cenu, onda kupe dela i na aukcijama ih plasiraju za velike pare. Za mene lično, to je nebitno, ja sam odabrao svoj put. Bili su periodi kada sam mogao veoma dobro da zaradim od dizajna. Onda su se 2000. na tržištu masovno pojavili računari, svi su naučili nešto da rade i cena dizajna je preko noći pala. Tako se obara vrednost umetnikovog talenta, školovanja i rada.“
Kada su se pre desetak godina na Topčiderskoj zvezdi, unutar kružnog toka, pojavile žičane žirafe, bila je to prava atrakcija za Beograd. Visoke, osvetljene skulpture obrasle bršljanom deo su projekta koji je inicirao slikar Miško Pavlović, a u kojem je učestvovao i Dušan Marković.
Prilikom otvaranja izložbe O smrti mecene, potopu i apostolskim znamenjima, umetnik je nosio majicu koju je sam dizajnirao sa natpisom – kapacitet. „Ovo je već drugi put kako Ministarstvo kulture i informisanja odbija da finansijski participira za moju izložbu. Naljutila me je formulacija njihovog obrazloženja: „upitan kapacitet za realizaciju programa“! Mogli su sve da mi kažu, da sam loš umetnik, ali ne i da sumnjaju u moj kapacitet, koji je jedan od trenutno najvećih u Beogradu. Iako su od galerije dobili fotografije radova, nisu verovali da ću imati kapacitet da realizujem projekat. To me je baš pogodilo. Zato sam dizajnirao majicu sa znakom pitanja i napisao – kapacitet. I evo ga sveži kapacitet, pogledajte sami.“
A oko nas, svuda po ateljeu, desetak završenih radova. Čekaju sledeću izložbu.
