Tekst Ćeif je pobednička drama sa konkursa BDP-a i sarajevskog pozorišnog festivala MESS za savremeni dramski tekst na bosanskom i srpskom jeziku, „koji će afirmisati princip otvorenog duha i biti angažovan u potrebi za kritičkim preispitivanjem i menjanjem stvarnosti“, kako su naveli oglašivači konkursa. Pisac Mirza Fehimović je uzeo u fokus jednu sarajevsku porodicu koja se okuplja prvi put posle devet godina, i preko nje prelama tragediju opsade Sarajeva, i postratnu nimalo ružičastu situaciju. Polovina porodice je za vreme opsade otišla u London, druga polovina je ostala u Sarajevu, da bi posle tog emotivnog i fizičkog rascepa svi ostali nesrećni i što emotivno (žene), što fizički (muškarci) obogaljeni, i tolike godine nakon završetka rata i dalje trpeli njegove posledice. Emigranti su u svojoj novoj sredini neprilagođeni i proganja ih osećaj krivice, dok su oni drugi u Sarajevu jezivo siromašni i u neprestanoj borbi za puku egzistenciju. Njihov susret posle početne euforije obeležavaju međusobna prebacivanja i povređivanja, koja se kako tekst odmiče nižu sve većom brzinom – na kraju se jedna sestra besna vraća u London, a ostatak porodice prevazilazi svađe, miri se i nastavlja zajednički život u Sarajevu 2001. godine.
Egon Savin je igru ograničio na veoma mali prostor, što je bio lak način za postizanje intimnosti i tenzije koje boje celu predstavu. Na podu su označene granice sobe u kojoj ima mesta za sto sa sirotinjskim plastičnim prekrivačem sa cvetnom aplikacijom, tri stolice, prizemni ležaj i još malo kvadratnih metara između. Do sobe i od sobe vodi put ka spolja i ka drugoj prostoriji, ograničen redovima stolica, tj. stolice služe kao zidovi. Značenje tih stolica nije do kraja jasno – mada možemo učitati elegično označavanje praznih mesta za sve one drage koji su otišli ili nestali ili poginuli u ratu. U oči odmah upada i to da su likovi dece zamenjeni lutkama koje pokreću glumci. Možemo tumačiti da su deca neka vrsta gline za modelovanje ili poligona za igru odraslih koja mržnju i sukobe svojih roditelja nastavljaju da reprodukuju, ali to bi bilo jasno i samo iz teksta koji izgovaraju. Ovo rešenje ostaje samo vrlo praktičan način da se izbegne traumatično prisustvo troje dece glumaca na sceni, ali i da se postavi odmak i izbegne moguća patetika. Ritam predstave je jak: nema pauza između scena, one se nižu velikom brzinom, iz dana se uleće u noć i obratno. Uz vrlo pažljivu i preciznu režiju, uz dosta detalja (dete koje briše nos, Esma koja skuplja mrvice po tepihu…), nijansirane odnose među likovima ova postavka se bazira pre svega na zajedničkoj i kompaktnoj glumačkoj igri. Nebojša Ljubišić je doneo rastrzanog i umornog Stevana veoma dosledno u držanju, ali nagli prelazi emocija su prenaglašeni i manje ubedljivi. Salko Ljubomira Bandovića je čovek iz naroda / vedri bogalj koji za razliku od njegove žene još uvek ima snage da sanja. Duda Stojanović igra Esmu, ženu koja je odavno odustala od sebe i živi za druge, zatvorenu i blago pogurenu sa povremenim naglim ispadima emocija. Sa druge strane, Radmila Tomović donosi Muneveru kao njenu potpunu suprotnost, eksplozivnu i nepromišljenu u tome, odsečnu podjednako u govoru i u pokretima.
Kroz predstavu se provlači s vremena na vreme nedefinisani zvuk ulične graje, nije jasno zašto se uključuje u određenim momentima, i može se čitati kao sećanje na staro Sarajevo. Sve se završava pesmom Indexa koja se opet tekstom ne nadovezuje na prethodno viđeno, ali stoji kao najličniji izbor autora, te ova proizvoljnost ipak ne iritira, već dodaje još jednu emotivnu notu priči. Ta kontrolisana emotivnost koja ne klizi u patetiku, kao i opuštenost koja ne prelazi u nonšalanciju, bivaju sve izraženije kako predstava odmiče. Glumci polako postaju sve privatniji, stvaraju kućnu atmosferu, malu zajednicu na tom ograničenom prostoru, iz koje smo mi kao publika isključeni. Napokon se jedna predstava beogradskih pozorišta odgovorno pozabavila ratom devedesetih i njegovim posledicama – dok nas junaci spontano isključuju iz svoje igre, nama je ostavljeno da gledamo ono za šta nedvosmisleno nosimo breme odgovornosti. To se najbolje vidi u završnoj sceni – posle svih pretresenih problema, teških reči i oživljavanja trauma, mala zajednica se okuplja oko stola u društvenoj igri, svi se smeju, počinje pesma, život se nastavlja. Na nama ostaje da se nekako suočimo i izborimo sa sopstvenom savešću.
