Barbelo, o psima i deci je već treća praizvedba nekog komada Biljane Srbljanović u režiji Dejana Mijača, i ova se drama već na prvi pogled jasno razlikuje od dosadašnjih. Mada i dalje prepoznajemo dominantne teme i motive: odnos roditelja i dece, te njihova konstantna međusobna igra žrtve koja čini zatvoreni krug, Barbelo se dodatno fokusira na problem materinstva, nemirne mrtve, a mehanizme povređivanja prelama preko najranjivijih kategorija – dece i pasa – koji na različit način zahtevaju bezuslovnu ljubav i odgovornost. Insistirajući na ranjivosti, Biljana Srbljanović oblikuje i formu komada – replike razbijene na slobodne stihove, vešto oblikovane, izuzetno ritmične, sugestivne, uz jaku intimnu i introspektivnu notu, uz prodornu emociju i iskrenost isporučenu direktno iz stomaka.
Forma teksta i njegov poetski karakter zahtevaju, čini se, drugačiji pristup od onog na koji smo kod Dejana Mijača već navikli – baziran na radu sa glumcima koji do nijansi oblikuju svoje likove u najboljem maniru psihološkog realizma. Od toga se nije odstupilo ni u ovom slučaju te su i mizanscen i stil glume određeni realistički, i upravo to stvara ključni problem. Stih se tretira kao klasična replika što ga ubija u potpunosti, ritmika teksta se ne prepoznaje, i postavljene na tako „neosetljiv“ način brojne deonice zvuče banalno – to se najbolje vidi u monologu lutalice sa groblja (Nebojša Glogovac) koji se tako svodi na puki podsmeh mentalitetu i sredstvo za izmamljivanje aplauza na otvorenoj sceni.
Takođe je za ovu postavku, za razliku od nekih ranijih (Amerika drugi deo) karakteristično ignorisanje didaskalija, što je u pojedinim slučajevima bilo fatalno za same likove jer nam na sceni nije dat znak koji ih jasnije određuje. Npr., dečiji krevet policajca Dragana je zamenjen dušekom iz top-šopa, što nam u najboljem slučaju može reći da se Dragan povodi za TV reklamama. Lik koji igra Goran Šušljik ostaje potpuno nejasan – pre je nesrećni konzument hašiša nego mračni monstrum. Kučkarka (Mirjana Karanović) postaje samo matora ludača koja se bacaka na sve strane i čije reči valjda radi efekta začudnosti pokriva jeziv i škripav zvuk, a Milica (Ana Sofrenović) nedefinisana eterična figura. Nešto bolje se snašla Jasmina Avramović u ulozi Mile, koja je pronašla odgovarajući odmak i govornu stilizaciju (u jednom trenutku ona efektno recituje deo teksta) u oblikovanju suzdržane majke. S druge strane, Milena Jelene Đokić iscrpljuje se u prenaglašenom dramskom naboju, posebno kad doziva mamu u prelazima između scena. Okosnica teksta, odnos dva na svoj način hendikepirana bića – debelog Zorana gladnog ljubavi i Milene gladne da nekome da ljubav, razvijanje tog odnosa od antagonizma do krajnjeg zbližavanja, u predstavi nije razrađeno. Posebno Zoran Nikole Rakočevića ne prelazi transformaciju od usamljenog proždrljivog klinca do nekoga ko je sposoban i da pruži bezuslovnu ljubav. Opet i pre svega zbog nedoslednosti postavke: nije jasno zašto glumac od dvadeset i kusur godina igra dete od osam. Moguće učitavanje da je Zoran prerano odraslo dete ne funkcioniše – njegovo emotivno odrastanje zbiva se postepeno tokom drame. Zbrka sa godinama se dalje nastavlja: pored već pomenutog Zorana, Goran Šušljik igra junaka koji je u petoj deceniji života, a Jasmina Avramović nosi neku periku koja bi nam sugerisala da je zakoračila u šezdesetu. Ni kostim Angeline Atlagić nam ne govori više o likovima i zadržava se na neodređenoj slici političara, ili ilustraciji beskućnika. Scenografija Jurija Fabrija je svedena i efektna, prazna prostorija pod perspektivom sa jednim objektom u sredini koji služi i kao sto i kao klupa i kao grob, i možda bi i određivala mešanje sveta mrtvih i živih i emotivnu izgubljenost junaka da je na drugi način podržana scenskim dešavanjima. Brojne promene svetla (Milan Tvrdišić) označavaju nam promenu prostora, a muzika (Anja Đorđević) puni rupe između scena – i ni jedno ni drugo ne stvaraju željenu atmosferu blisku melanholiji, niti uspostavljaju neki ritam koji bi na koncu sprečio još i nepotrebnu razvučenost. Kao konačan utisak takođe stoji da je tekst tek tako uzet, i pušten na scenu u već oprobanom realističkom maniru, bez razmatranja njegove forme i da li ta forma povlači za sobom i drugačiji pristup. Velika je šteta, jer ko zna kada ćemo dobiti ozbiljnije, dublje i drugačije čitanje ovog potresnog i snažnog komada.
