U pismu koje je 1865. uputio svom bratu, mladi Mark Tven (Mark Twain) je napisao: „Kako ne želim nikakve apsurdne literarne ostatke, moja neobjavljena pisma treba da budu publikovana posle moje sahrane.“ Naravno, šalio se. Ali, kada je 1910. umro, Tven je iza sebe ostavio ogromnu kolekciju ličnih zapisa, od kojih su mnogi dugo počivali u arhivu kalifornijskog univerziteta Berkli. Neki od piščevih rukopisa odskora su dostupni široj čitalačkoj publici
Povodom stogodišnjice smrti Marka Tvena, po Foknerovim rečima „prvog istinskog američkog pisca“, u Italiji je nedavno objavljena zbirka Tvenovih eseja Sloboda štampe (izd. Piano B). Tematika kojom se u ovim esejima bavi jedan od najduhovitijih, najzabavnijih i najoštroumnijih književnika svog vremena, veoma je aktuelna: vrline i prokletstva novinarstva.
U ovoj dragocenoj knjižici (120 strana), punoj paradoksalnih i grotesknih epizoda, protagonista je sam pisac kao komentator ili urednik izmišljenih novina. Drska Tvenova genijalnost upire prst na zanat informisanja, na metode konstrukcije i ubeđivanja javnog mnjenja, na cenzuru, na „preveliku slobodu“ izvesne štampe i na prekomernu opreznost neke druge, ne štedeći udarce i ne ostavljajući po strani ni kategoriju kojoj je i sam pripadao.
S ONE STRANE GROBA: Jedan od niza članaka i priča o večito kontroverznim temama, obeleženim nedvosmislenim humorističkim i polemičnim Tvenovim talentom, jeste i esej Privilegija groba koji je književnik napisao 1905, a prvi put je posthumno objavljen u časopisu „Njujorker“ krajem 2008.
Američki pisac smatra da je sloboda govora privilegija koju nijedna živa osoba stvarno ne uživa, pa tako ni novinari. Samo mrtvima je dozvoljeno da govore istinu, tvrdio je Tven poučen ličnim iskustvom – njegovi razni rukopisi su cenzurisani ili odbačeni od strane urednika. Živ čovek nije u potpunosti lišen te privilegije, ali kako je poseduje kao puku formalnost i zna da ne može da je koristi, ne možemo smatrati da je efektivno posedujemo, piše Tven. Iako je sloboda govora aktivna privilegija, za razliku od ubistva, koje je formalno i faktički zabranjeno, sloboda govora je formalno dozvoljena, ali faktički zabranjena.
„Čovek nije nezavisan i ne može sebi da dozvoli da ima ideje koje bi mogle da dovedu u pitanje način na koji se zarađuje hleb. Ako želi da uspe, treba da sledi većinu. O veoma važnim pitanjima, kao što su politika i religija, treba da misli i oseća kao većina; u suprotnom, njegova socijalna pozicija će biti ugrožena a zarada umanjena“, smatra pisac i nastavlja: „Opiranje izražavanju nepopularnih misli je opravdano: cena koju treba platiti isuviše je visoka. Sloboda govora može da dovede do ekonomske propasti čoveka, prouzrokuje gubitak prijatelja, da ga izloži javnoj poruzi i nasilju, osudi njegovu porodicu na isključenje iz društva i učini od njegove kuće pusto mesto, koje svi preziru i izbegavaju.“
Iako za Tvena sloboda govora predstavlja privilegiju groba, monopol mrtvih, on sa setom konstatuje: „Ponekad, moja osećanja su tako jaka da moram da uzmem pero i da ih izlijem na papir da bih sprečio da se njihova vatra ne potroši u meni; ali sve to mastilo i napor su uzaludni, zato što ne mogu da objavim ono što pišem. Ali kada završim jedan članak tog tipa, zadovoljan sam. Mojoj izmučenoj duši čini dobro čitati ga i razmatrati probleme koje bi mogao da stvori meni i mojoj porodici. Ostaviću ga dalekim potomcima i objaviću ga iz groba. Tamo postoji sloboda govora i ona ne može nauditi mojoj porodici.“
IZMEĐU NOVINA: U eseju Sloboda štampe, objavljenom posthumno (1923), Tven konstatuje da se javno mnjenje spustilo na nivo štampe; i da moralni principi opadaju u zavisnosti od broja novina u opticaju: što je više novina, naš moral je sve gori.
U skladu sa svojom poznatom izrekom: „Novinar je onaj koji razlikuje istinito od lažnog… ali koji objavljuje neistinu“, pisac, s prezirom, primećuje kako je lako za štampu da stvori ili uprlja reputaciju bilo kog čoveka, zahvaljujući svojoj slobodi da nazove „varalicom i lopovom najboljeg čoveka u narodu, beznadežno ga uništavajući“. Tven pronalazi paradoks i u situaciji kada se podnese tužba za klevetu protiv novina pošto i to može postati podstrek za ponavljanje laži: svi drugi listovi treba da objave istu lažnu i pogrešnu vest, da bi je potom opovrgli.
Pisac zaključuje da je sloboda štampe „nacionalno prokletstvo“. Ako jedne novine čine dobro, ostalih pedeset proizvode štetu. Pisac je mišljenja da ni politika ne može da je koriguje, bar ne ona američka: senatori su „nesposobni da shvate razliku između zločina, zakona i ljudskog dostojanstva, pošto su moralno slepi“. „Pošteni novinari postoje. Samo koštaju više“, kaže Tven na drugom mestu.
Pomenimo i esej U pogledu patriotizma (napisan oko 1905, takođe objavljen posle smrti autora). Po Tvenu, patriotizam – ljubav prema domovini, odanost državnoj zastavi, časti i prosperitetu – nije ništa drugo do religija. Međutim, pisac konstatuje da patriotizam generacijski „kroje“ štampa i političari i da im za to ne treba puno vremena.
Pouka priče je da novinarsko „dresiranje“ čini čudesne stvari. „Ne postoji ništa što dobra novinarska obrada ne može da uradi. Ništa nije ispod ili iznad njenog dometa. Štampa može da pretvori loše principe u dobre, i dobre u loše; može da uništi svako načelo i kasnije da ga ponovo stvori; može da spusti anđele na nivo čoveka i uzdigne ljude do anđela. A to može da ostvari sa bilo kim za samo jednu godinu, čak i za šest meseci. Kasnije, ljudi se mogu obučavati da proizvode njihov sopstveni patriotizam“, zaključuje Tven.
Koliko god izgledale hiperbolične, Tvenove misli su obojene dubokom intuicijom i veoma jasne, a čini se i prilično primenljive i u današnjem vremenu.
