Koliko je truda potrebno da bismo sebi uništili život? Ne mnogo. Potrebno je, na primer, verovati u bajke. Živeti stihijski, tako da ne pravimo izbore, već živimo posledice tuđih. U svom najnovijem romanu Smrtni ishod atletskih povreda, Milica Vučković hoće upravo da nam pokaže koliko je malo truda potrebno za uništenje sopstvenog, a i još kojeg života usput.
Junakinju koja nosi priču i ime prve biblijske žene autorka nam predstavlja kao sasvim običnog čoveka. Eva radi kao sekretarica u IT firmi, sanja o boljem životu, o parketu umesto laminata. Sanja o rajskom vrtu u dvorištu gde je zasadila šargarepu i bosiljak. Uz njene (ne)izbore muškaraca, međutim, taj rajski vrt nikako da ozeleni, baš kao ni Evin život. Prvi dok nas smrt ne rastavi pokušaj doneo joj je sina kojeg otac vrlo brzo napušta. Dok pokušava da ponovo stane na noge nakon povratka u roditeljsku kuću s glavom za stolom više i brakom manje, Eva upoznaje čoveka koji će postati „onaj pravi“ kandidat za sunce njenog života. Međutim, pod tim suncem neće nići ni šargarepa ni bosiljak. Biće sprženi u korenu.
U ovoj priči o sistematskom partnerskom zlostavljanju nema velikih batina (ima malih), nema gromoglasnog nasilja i pucnjave iz pištolja. Ne radi se o fatalnoj ženi i fascinantnom mačo muškarcu čiji je odnos toliko ispunjen strašću da postaje fatalan. Reč je o običnim ljudima, o sasvim običnom uništavanju života, bez mnogo pompe. Priča je zanimljiva upravo zbog toga: najfascinantnije nasilje dešava se svuda oko nas, u zgradi preko puta, u selu gde vodimo decu na vikend, u našem sopstvenom krevetu. Milica Vučković želi da pokaže da zlostavljanje nije ništa poput stupanja samog đavola na scenu, praćeno udarcem gonga. Ono je pre poput nežnog povetarca od kojeg se pomalo ježiš, ali se brzo navikneš. Kad shvatiš, uvek prekasno, da je taj povetarac dobio snagu koja te obara na kolena i vrti kao tornado, zaćutiš. Jer, ne znaš tačno šta bi rekla. Jer te je sramota. Jer ne možeš da veruješ u šta si se uplela, u šta si uplela svoje dete, svoju budućnost, svoju ušteđevinu, svoje roditelje. I nadaš se da će nekako proći. Ćutanje je teže iskoreniti nego korov u rajskom vrtu.
Kod Eve i njenog zlostavljača obrazac nasilja događa se kao trijada: vređanje/povređivanje – kajanje/plakanje – pravdanje svojih postupaka lošim odnosom s majkom i njenom smrću; „Kala je kriva za sve“, „nekad mi samo zaličiš na nju“, „ona je bila tako snažna i samostalna žena, baš kao ti“. Viktorovi šamari, i fizički i psihički, uvek imaju opravdanje u toj dalekoj dečijoj prošlosti koju voli psihoanaliza, a Viktor se u psihoanalizu slučajno razume i vešto je koristi. Poruka romana je da nas ni obrazovanje, ni iskustvo, ni oprez ne štite od skliznuća u ulogu plena, žrtve sistematskog zlostavljanja pod maskom velike ljubavi.
LIKOVI BEZ LICA: Da je napisan veštije, ovo bi bio sjajan roman. Međutim, manjkavosti postoje na više ravni i nemoguće je ne uočiti ih.
Nedostatke i nemar na ravni jezika, stila i konstrukcije rečenice – „sa baštenskog stola vijorila su se dva snopa mekog dima kafe“, „njihova deca vole majice s kragnama i nisu se igrala štapovima, blatom i barama“, „kao kada bolnim zubom ugrizeš kivi za košticu“, „trudnoću sam zamišljala tako što ću svom nekakvom mužu izvoljevati šta mi se jede“ – možemo otpisati na nepažljivo lektorsko i uredničko čitanje. Važniji su nedostaci na ravni same priče.
Najkrupniji nedostatak je neuverljivost likova. Likovi koje autorka pokušava da nam približi nemaju lice, nisu nam blizu. Iako likovi nemaju lice, njihova priča tu i tamo ima pomalo mesa. Rečenice koje izgovaraju Eva, Tomislav ili Viktor, Evina majka ili otac, takve su da možemo da im poverujemo, to su rečenice koje su verovatno zaista izgovorene u stvarnosti i to su rečenice zbog kojih autorka piše ovu priču. Na primer, kada Viktor kaže: „Svako treba da se drži svog posla. To ti kažem od srca, za tvoje dobro“. To je jedna od bezbroj Viktorovih rečenica koje su snažniji udarci nego fizički. Ili kad Eva pomisli: „Ne bi bilo fer prema Viktoru da dobijemo devojčicu“. Ali sve te „stvarne“ rečenice izgovaraju nedovoljno uverljivi likovi. Šta mi znamo o Viktoru? Zbog čega se Eva zaljubila u njega toliko da je autorka tera da izgovori: „Znala sam da je on čovek mog života“? Zbog čega je Viktor toliko fascinantan da se, uprkos zlostavljanju koje je nagovešteno već u trenutku kad ga Eva upoznaje („posadio se na tu stolicu kao da se zakucao, Viktor V, s tim šiljkom nadole, zabio se i ne miče se“), u njega moramo zaljubiti, zajedno s njom? Šta nas kod Viktora razoružava? Apsolutno ništa. Šta mi uopšte znamo o Viktoru? Znamo da ima snažne podlaktice, da je načitan, da piše tekstove za koje veruje da su subverzivni. Znamo da insistira da se u kolima sluša treš narodna muzika (jer to je muzika običnih ljudi, potlačene radničke klase), ne voli da putuje („važnija su unutrašnja putovanja, a ne ta kapitalistička sranja koja zagađuju planetu“), da ne spava noću jer piše, a od ranog jutra pije pivo uz narodnu muziku pojačanu do daske (jer mora da „edukuje“ Evine roditelje). U stanju je da zameri Evi kad kaže, na primer, „psiholog“ umesto „psihološkinja“ – „dok ljudi kao ti ne budu počeli da koriste rodno senzitivni jezik, žene se neće izboriti za svoja prava“, a da istovremeno ispoljava tvrdokorne predrasude prema ženama – „žena u tvojim godinama treba da nosi kraće suknje“ ili „žena ne sme da psuje“. Viktor je rastrzan, destruktivan i autodestruktivan lik, a autorka koja ga je osmislila mora nam kroz svoj književni tekst dati razloge koji Evu drže uz njega. Da li su Viktorove povremene književne i filozofske reference dovoljne da poverujemo da za Evu pretežu na vagi na čijem je suprotnom tasu neprestano maltretiranje? Da li je za to dovoljan Viktorov muževan izgled, njegovo snažno telo, to što je sposoban da u jednu ruku uzme Evu, u drugu njenog malog sina, i da se zatrči u more noseći ih tako svojim snažnim rukama? Teško nam je da u to poverujemo. Kad Eva govori, premda oskudno, o snazi njihove ljubavi, možemo samo da joj verujemo na reč. Ili da nadomeštamo snagu i uverljivost priče ukoliko smo takvu priču i sami doživeli. Međutim, stvarnost ne legitimiše književnost, a književna priča nije dovoljno snažna ukoliko je njen jedini jemac uverljivosti ono što se „zaista“ dogodilo.
NERAZVIJENI MOTIVI: Na nerazvijenost likova nadovezuje se nekoherentnost priče ili viškovi, motivi koje autorka uvodi na znakovit način, a onda ih ne razvija. Na primer, Evin alkoholizam. Negde na pola romana Eva u sebi kaže: „Prestajem da pijem, to je sada sasvim sigurno“. Ova odluka očigledno označava rez u dosadašnjem ponašanju junakinje, ali mi ne znamo baš koje je to ponašanje, ne vidimo razlog za taj rez. Postoje epizode kada se Eva vraća kući pijana posle proslave ili kad pije pivo s Viktorom, ali u tim epizodama ne vidimo alkoholizam, vidimo samo alkohol, pijanku kakva se svakom dogodi s vremena na vreme. Ponovo moramo da joj verujemo na reč – ponovo neuverljivost teksta. Slično je s motivom ćutanja. Nakon jedne od mnogobrojnih svađa, kada je Viktor uspeo da ozbiljno povredi njene roditelje, Eva obećava sebi da će „odsada ćutati“. Ipak, nigde u nastavku knjige ne uočavamo upadljivo odsustvo govora kod Eve. Da su pažljivije razvijeni, motiv ćutanja i motiv problema s alkoholom mogli bi da budu savršeno uklopljeni u priču kao simptomi unutrašnjeg pucanja koje traži način da se manifestuje, budući da junakinja dugo sebi ne priznaje da je problem preveliki, ali ti motivi ipak ostaju tek nedoslednost u priči, neispunjeno obećanje autorke i junakinje.
Ima nekoliko nedoslednosti u priči koje, doduše, nisu tako uočljive. Na primer, epizoda iz Evinog života pre Viktora, sa cimerom Nenadom koji nakon razvoda živi kod Eve, a nakon nekog vremena između njih se razvija nedefinisana, kad smo već tu seks šema bez emotivnog uloga. Taj odnos završava se Nenadovim odlaskom iz stana kad mu Eva saopštava da želi da živi sama. Logika priče ne zahteva ovu epizodu, ona je naprosto višak. Takođe, u prvom delu knjige (pažljiva) čitateljka će uočiti da, kada junakinja govori o svojoj majci, ne kaže „mama“ već „ona“. Taj motiv deluje kao zagonetka, kao da nam govori nešto o junakinjinom (problematičnom) odnosu s majkom. Međutim, nakon što nekoliko puta ponovi to „ona“, autorka naprosto nastavlja da piše „mama“, započeta simbolika se gubi i (pažljiva) čitateljka se oseti pomalo izigrano. Ostaviću ovde mogućnost da je čitateljka ipak preosetljiva i sitničava.
Iako roman ima mnogo nedostataka, vidimo da Milica Vučković ume da barata književnim motivima koji su itekako zanimljivi. Takav je, recimo, motiv zvuka rajsferšlusa koji obeležava svaki Viktorov naprasni odlazak. On se pakuje i odlazi, da bi se sutra vratio uz suze ili cveće, a junakinja kaže: „Čak sam i povraćala prazno, ništa, žuč nekakvu, povraćala sam te zvukove rajsferšlusa koji su u mene ušli, hteli su napolje“. Ili kad prvi put posmatra Viktora za večerom, pa opisuje način na koji drži cigaretu, nagoveštavajući užas koji će uslediti: „Domali prst savijen pravilno, pod uglom od devedeset stepeni. Kao okidač“. Uprkos snazi i zanimljivosti ovakvih motiva, konstrukcija priče je odveć slaba da bi se na njima držala.
Roman Smrtni ishod atletskih povreda pokušaj je pričanja dobre priče s potencijalom da bude književni pečat koji se snažno utiskuje u individualnu i društvenu svest. Prava je šteta je što priča gubi dah zbog lošeg pričanja.