O ljudima i drugim čudovištima

Ako pisac već prvim redovima romana ne uvuče čitaoca u roman kasnije će mu biti teže da povrati poverenje, a, u gorem slučaju, čitalac napušta tekst. To je logično. Prvi redovi pokazuju šta pisac ume i šta nas, zapravo, čeka. „Bilo je to“, kaže pripovedač na početku romana Kap veselja, „u ono vrijeme kada su ljudi prestali pričati o ratu“. I eto književnosti, odmah. Nema godine koja bi bliže odredila kada su to ljudi prestali da govore o ratu, ne znamo čak (iako zapravo znamo) o kome ratu je reč, nema ničeg što bi ovoj rečenici pomoglo spolja, te ona stoji sama, oslonjena o sebe, onako kako mora da stoji svaka rečenica u književnosti, kao da od nje počinju i književnost i vreme i svet. Ova nas rečenica uvodi u vreme: bilo je vreme rata, više nije, bilo je i vreme priče o ratu, ali i ono je prošlo, o ratu se prestalo govoriti i sada se priča o nečem drugom, a druga priča znači i drugo vreme. Dobra rečenica u književnosti je supstancija, causa sui, uzrok sebe same. Sledeća rečenica grabi prethodnu: „Ne zato što su računi bili poravnati, nego zato što su se priče ponavljale pa su razgovori postali dosadni“. Izvanredno! Pisci poput Selvedina Avdića imaju antene na glavama, poput mrava (samo se kod Avdića ne vide, ali ima ih, provereno), i te im antene služe da rečenicu osete, da je onjuše i opipaju, pa ako im se učini da rečenica makar i sluti na nekakvu patetiku, ako im se pod prstima otima, ili ih grebe, već narednom rečenicom pokušaće da je sputaju, pa druga rečenica smiruje prvu, ublažava njenu snagu i njenu preteranu pronicljivost – jer ko sme da tvrdi da se o ratu više ne govori i ko je gospodar vremena pa da ga seče, kao kolač? – te su ljudi prestali da govore o ratu ne zato što su pričom poravnali račune, ili su iscrpeli jednu tako veliku temu, nego zato što je sve počelo da se ponavlja, postalo je dosadno. Velika tema, rat, biva raspršena nečim tako običnim – dosadom. Jezička ravnoteža je postignuta. Došlo je vreme da se pričaju druge priče, a povoda ima. U neimenovanom bosanskom gradu u kojem je, nekada, pre rata, radila ogromna čeličana – a sada ne radi ništa osim džinovskog tržnog centra – počele su da se događaju stvari čudne i neobjašnjive: najpre zemljotresi koji su trajali tri dana, pa poplave biblijskih razmera („nije to bila oluja, niti pljusak, bio je to bijes“), panika („panika dobro prodaje novine“), probuđena solidarnost („ljudi su pomagali jedni drugima; nekoliko dana činilo se da na svijetu nema zle duše“), a kada se voda povukla nije bilo olakšanja, najpre je zavladala sparina od koje su se „pluća žarila pri dubokim udisajima“, a potom počinje niz neobičnih događaja u kojima se granice stvarnosti rastaču.

Deset je godina bilo potrebno Selvedinu Avdiću da posle romana Sedam strahova napiše sledeći roman. I sam je rekao da piše sporo i teško, ali ta se težina u tekstu ne vidi. Njegove su rečenice vitke i sigurne, priču vodi besprekorno i s merom, a uticaj Danila Kiša, pre svega kada je reč o nabrajanjima, jasno je uočljiv. Upravo su nabrajanja jedno od najsnažnijih književnih sredstava romana Kap veselja, jer ne samo što sažimaju romaneskno vreme i jezički prostor, nego doprinose neponovljivoj atmosferi najviše nalik onoj atmosferi koju u svojim romanima i pričama proizvodi Kafka, čak i sa jednakim udelom ironije i humora. Ta se atmosfera naročito zgušnjava u opisima starog socijalističkog hotela i njegovog u najmanju ruku čudnog osoblja koje kao da je izašlo iz Linčovog Tvin Piksa. Nabrajanja su posebno delotvorna u opisu deponije (motiv koji i u prethodnom Avdićevom romanu igra važnu ulogu) koja se može razumeti i kao metafora za grad i život u njemu – život na deponiji, život kao deponija – ali bi opis đubrišta jednako valjalo čitati doslovno, onako kako smetlište vidimo na platnima Leonida Šejke, u opisima Kišovim ili Pinčonovim. Đubrište je loše mesto za život ljudi, ali književnost i na tako negostoljubivim mestima dobro uspeva. Ako je proizvodi Selvedin Avdić, naravno.

U neimenovani bosanski grad, dakle, koji veoma liči na Zenicu, posle dužeg izbivanja – svi su mislili da je mrtav – vraća se Miran, zaposeda stan u kojem je nekada živeo, obnavlja kontakte s komšijama i prijateljima, iznova upoznaje sredinu u kojoj je odrastao, ali se prošlost, iz nekog razloga, pod pritiskom novih detalja, sada ukazuje drugačijom. Iza komšijske brige – svi ga paze, nastoje da mu se nađu, komšinica mu kuva, komšije ga pozivaju na piće i napadno nastoje da se druže s njim – uskoro će početi da se pomalja loša savest. Istovremeno, čitav jedan jurodivi soj Miranovih poznanika počeće da zadobija njegovu pažnju, a njihove sumanute teorije i tvrdnje više se neće činiti samo kao ludačko trabunjanje. Iako je dobrim delom odustao od sebe, pa i od pomisli da bi mu se u životu moglo dogoditi išta dobro, Mirana, s jedne strane, pokreće novootkrivena prošlost – ako ništa drugo to budi bes u njemu – a s druge strane susret sa Veranom, lepoticom udatom za Kralja banana, lokalnog bogataša i moćnika. No, kako roman odmiče tako se scena sve više preobražava, pokorica stvarnosti, ionako ne suviše debela, puca, a iz pukotina, doslovno, izlaze čudovišta. Problem je, razume se, što samo neki mogu da vide te čudne spodobe nalik dvonožnim zverima. Radnja se ubrzava, a mirni tok pripovedanja zamenjuje sve brže smenjivanje motiva nalik futurističkim trilerima. Ovde bi se trebalo zaustaviti, neka čitalac sam otkrije šta će se dogoditi.

Isuviše je Avdić dobar pisac – zapravo izvanredan, osoben – da bi otkrivanje raspleta naudilo budućim čitanjima njegovog romana, jer majstorija nije u građenju napetosti nego u čitavom nizu romanesknih igara, u maštovitim invencijama poput, recimo, spajanja prvih i poslednjih rečenica velikih romana, ali tako da čitalac ne zna o čemu je, zapravo, reč. (Još je uzbudljivije ako iskusniji čitalac prepozna prve rečenice velikih romana, ali, barem u prvom trenutku, ne može da prozre o kakvoj je igri reč. „Hoću li naći Magu? Stani da popušim do kraja.“ To su prva i poslednja rečenica Kortasarovih Školica spojene tako kao da se jedna nadovezuje na drugu. U takvim igrama – a u ovom ih nevelikom romanu ima – pokazuje se do koje mere je Avdić sačinjen od čistog književnog nerva.)

Izvanredan je roman napisao Selvedin Avdić, o raspadanju, o ratu koji traje čak i kada je davno završen, o sablastima koje su veoma žive (i veoma ružne), o životu koji se iz živog blata vadi tako što samoga sebe vuče za kosu, o usamljenosti koja razara i samoći koja je nužna, a pre svega i iznad svega napisao je Avdić roman o istini i njenoj sestri bliznakinji, laži, o njihovoj neuništivoj ljubavi i jednako neuništivoj mržnji.