O Dilanu Dogu – lično

Jedno od najlepših izdanja ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu svakako je bila knjiga s naslovom Dilan Dog Dnevnik. Reč je o jubilarnom tomu kojim je u Italiji proslavljeno 30 godina od pojave „istraživača natprirodnog“, verovatno najuspelijeg evropskog stripa u protekle tri decenije. (U Italiji je Dilan krenuo septembra 1986. a kod nas samo 11 meseci docnije, kao specijalno izdanje Dnevnikove „Zlatne serije“.)

Koncipirano u trideset dnevničkih poglavlja koja iz godine u godinu piše drugi čovek (crtač, scenarista ili urednik), ova raskošno ilustrovana knjiga ima ambiciju da svedoči, iz lične perspektive, o odnosu određenog autora o uz Teksa najuspelijem Bonelijevom izdavačkom poduhvatu. Čitav projekat je naročito hroničarsko svedočanstvo o pojavi, nedoumicama, sumnjama i neverovatnom uspehu lika koji je nastao u mašti Ticijana Sklavija.

BOLJA POLOVINA: Posle dva predgovora, urednika Nučija i čuvenog Kastelija (tvorca Martija Misterije), reč je pripala Sklaviju, koji septembra 1986. u dnevniku beleži: „Ovog meseca izlazi Dilan Dog. Tako bi barem trebalo da bude, ali Stano još nije završio poslednje table…“ Te dve rečenice nas kao vremeplov prebacuju u jedno udaljeno, sasvim drugačije doba. Doba u kojem je Sklavi maštao o Dilanu više godina, ali marginalno, jer je u Bonelijevoj redakciji provodio po 16 sati dnevno, radeći na drugim serijalima i junacima. Iz možda najinteresantnijeg dnevnika u Dnevniku još saznajemo i da talijanski pisac i scenarista ima u momentu očekivanja prve sveske samo tri gotova scenarija!

Kada je prvi Dilan objavljen u Italiji, beleži Sklavi, usledila je „golema eksplozija totalne nezainteresovanosti“! Drugi broj je, kako beleži, „objavljen u tišini univerzuma“. (Ipak, i uprkos sumnji Dilanovog tvorca, prvi broj je dospeo do tiraža od 50.000 primeraka, što je omogućilo da „još malo“ poživi na kioscima i da proba da se „probije“ .)

U to polje neizvesne nesigurnosti nimalo svetla ne unosi, u dnevničkom odlomku iz 1987. jedan od najboljih crtača Dilana Doga Korado Roi. Sem što nas obaveštava da je crtač Klaudio Vila Dilanov lik kreirao u mraku bioskopa, Roi dodaje da posle 12 brojeva imamo posla sa 12 različitih likova (nastalih po liku i figuri engleskog glumca Ruperta Evereta)! Književne, filmske i ine reference koje je strip sejao otpočetka, Roi smatra „mažnjavanjem bez sistema i dubine“… ali, koči svoju tugovanku veliki crtač – strip je na neobjašnjiv način uspeo, možda zato što, privodi kraju zapis Roi: „Dilan Dog miriše na novo.“

Već naredne godine, dnevničke beleške crtača Luiđi Pikata deluju sasvim drugačije – one su nastale pod perom čoveka koji lični život žrtvuje Dilanu Dogu, nemajući mnogo vremena za tek rođenu ćerkicu Eriku. Za razliku od sumnjičavog i zbunjenog Roija, Pikato je opčinjen likom čije avanture kreira u slikama.

Dnevničke beleške crtača Kjaverotija, međutim, kao da nagrizaju zdravu dnevničku ideju. U njima preteže fikcionalna forma, pa se navodni dnevnik pretvara u dijaloški izveštaj psihijatra o lečenju ovog crtača.

Znatno ekskluzivnije su dnevnički zapisi jednog od najboljih talijanskih crtača Anđela Stana, koji je uradio vrlo malo epizoda, ali prelomnih i determinativnih za sudbinu Dilana Doga. One između ostalog potvrđuju da je radeći „Dajlana“ oslanjao grafizam na Egona Šilea i njegove crteže i grafike, a virtuoznost crtačkog poteza odvela ga je, potom, do crtačkog stola na kojem je godinama radio naslovnice za DD-a. Jednako zanimljiv je i isečak iz dnevnika Đanpjera Kazertana, još jednog od velikih Dilanovih crtača, koji čitaocu predočava nevolje sa radom na stripu tokom godišnjeg odmora. I tu pratimo jednu vrstu opsednutosti đavoljim poslom oživljavanja horornih Stanovih ideja. Još očitije je to u beleškama Andrea Venturija, koji u aprilu 1992. ima iza sebe samo dve nacrtane epizode, ali s nevericom stoji pored pravog Ruperta Evereta na Bonelijevom Dilan Dog Festu i posmatra ljubitelje stripa kako oduševljeno komentarišu tek izašlu, čuvenu epizodu Džoni Nakaza (koju je Venturi nacrtao!).

Praveći planove o ovom izdanju, verovatno su Bonelijevi urednici računali da će dinamici knjige dopineti različite tačke gledišta i autorskih zapletenosti u građenje dilanovskog mita, što potvrđuju dnevničke beleške Markezelija, kojeg susrećemo u momentu kad je unapređen u glavnog urednika edicije, koja je tiražom počela da premaša legendarnog Teksa.

Naravno, nemam nameru da komentarišem reči svakog od sudionika ovog Dnevnika, ali moram bar da pomenem Karla Ambrozinija, velikog scenaristu i crtača, koji u priču DD-a upliće i rat u Jugoslaviji 1995. i svoj primerak Bodlerovog Cveća zla, kao neku vrstu tamnih inspiracija za pisanje i crtanje horora. Potom i crtača Nikolu Marija, koji nam u nednevničkom zapisu otkriva alhemiju pretvaranja Sklavijevih reči u mračno privlačne crteže stripa. Znatno manje su ambicije jednog od najboljih talijanskih crtača novijeg vremena (ili bar mog favorita) Bruna Brindizija, koji i u zapisivanju činjenica i izmišljotina o Dilanu ostaje opčinjavajuće površan. (Uzgred edicija o Dilanu je u času kad nam se BB obraća od početnih 50.000 prodatih primeraka u Italiji premašila tiraž od pola miliona!) Prvi i bolji deo knjige okončava se dnevnikom Đuzepea Montanarija, koji je otpočetka strip crtao u saradnji sa prijateljem Grasanijem (i tako je ostalo do danas!). Njih dvojica su crtači i jednog stripa u knjizi Dnevnika, kraće epizode s odgovarajućim naslovom Broj 30.

DRUGA POLOVINA: Moglo se očekivati da će drugi deo dnevnika, iz 1999. godine biti otvoren tekstom scenaristkinje Paole Barbato, po mnogima zvezde aktuelnih priča o Dilanu Dogu. Mada ne marim Paoline tematske psiho-inovacije, rekao bih da njen ispovedni tekst odlično ukazuje na marginalnu poziciju sa koje je kao mlada žena u intimnom haosu pokušala (i uspela) da unapredi svoj život, uporno „napadajući“ kuću Boneli horornim sižeima o padu „istraživača natprirodnog“.

Milenijumska buba sa dočeka Nove 2000. odvela je Maura Bozelija, za vreme boravka u Londonu, direktno do Dilanove adrese, a njegov san kao da je bio znak da dokumentarna ubedljivost prvog dela, počne da se povlači pred fikcionalizacijom „kreatorskih imena i dela“, bilo da godinu dana docnije Tito Farači razmatra relacije likova Mikija Mausa i Dilana Doga (za koje paralelno pravi priče) ili Luiđi Minjako piše „Dragi dnevniče“ nad likom Crnog čoveka, koji je epizodista u večitom serijalu. I tako dalje, odvija se taj proces jačanja uloge pisaca dnevnika a izbleđivanja povoda, lika DD-a, što je prirodno, ali sa čitalačke tačke gledišta zna da zasiti.

U drugom delu drugog dela dolaze na red novi ljudi, koji reinterpretiraju ne samo lik Dilana Doga, inspektora Bloka, Gruča etc. nego i vlastito učešće u Bonelijevom podvigu, pokazujući nam kako je Dilan Dog uspeo toliko da poživi, ali i zašto se izmenio u najraznovrsnijim formatima stripa – koji mesečno dopiru do milion prodatih svezaka! Zaključujući svoj esej urednik Roberto Rekioni kaže: „Čvrsto verujem u Ticijanovog junaka, i zato ću i nastaviti da ga preispitujem.“ Time se jubilarne dnevnička i „dnevnička“ priča završavaju za sada.

U tzv. dodacima susrešćemo, kao i tokom celog toma, mnoštvo lepih slika, ali, uz njih, i odbačenih tabli, delova scenarija, Sklavijevih pisama tandemu Montanari i Grasani. Ukratko – puno toga i svega u svačemu.

Pišući o Dilanu Dogu, sredinom 90-ih, kada su čitaoci iz regiona poznavali prvih 60 u Dnevnikovom izdanju prezentovanih epizoda i 40-ak u hrvatskom, pokušao sam da definišem zašto je ovaj lik privlačan i zašto je mešavina horora i beznađa, ljubavi i erotike, avanture i apokalipse toliko uspešna. Definisanost sveta u kojem se Dilan Dog kreće, kao i njegova psihološka uobličenost, revizionistička u odnosu na drugog Londonca, Šerloka Holmsa, fino su se pogodile, a svaka nova sveska, bez obzira na njen kvalitet, u godinama i decenijama koje su tekle, samo je (bila) novi argument u trajućoj opsesiji užasima.

Ako je Dilan Dog aktuelnim hororom vaskrsnuo talijanski kiosk strip, pre više od trideset godina, može se reći i da su kiosk izdanja Veselog četvrtka pre desetak godina vaskrsla taj strip u Srbiji i okolini. Zato je činjenica da je beogradski izdavač objavio knjigu Dilan Dog Dnevnik, ne samo potvrda dva čuda, nego i prilog mnogim sećanjima.