O čemu govorimo kada pričamo o politici

Kakav je mogao da bude, svet se danas, uopšte uzev, čini relativno mirnim mestom za život, a opet, s druge strane, kao i da je malo pomahnitao. Mase su se uznemirile, a dijagnoze zbog čega je tome tako, zbog čega su Francuzi pošizeli, a zbog čega Grci, šta smeta Amerikancima, a šta Kolumbijcima (Kinezima ne smeta ništa), zbog čega su nezadovoljni Nemci i šta muči Egipćane, dijagnoze, dakle, pljušte sa svih strana, a da nije lako uočiti šta bi bio najmanji zajednički sadržalac svih mogućih predloga, sugestija i perspektiva. Sav problem svaliti na ekonomsku krizu ne deluje ozbiljno. Ne deluje ozbiljno ni da bi se pouzdan dijagnostičar svetskih zbivanja mogao pronaći u zabačenom delu sveta poput Srbije, naročito ako se, na prvi pogled, bavi lokalnim pojavama, stvarima i bićima, ali Aleksandar Molnar u svojoj knjizi Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita (Službeni glasnik i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd 2010) ubedljivo prevazilazi lokalni kontekst – veoma znakovit, doduše – i iz ovdašnje, žablje perspektive, otvara pitanja koja bi se, danas, mogla postaviti bilo gde i bilo kome. To, pak, što ih Molnar postavlja nama ovdašnjima ne umanjuje njihovu prodornost i urgentnost. U osnovi je kriza pojma političkog.

POSTPOLITIKA: Jedna od najžešćih i najdužih rasprava druge polovine dvadesetog veka – ponekad sa odlikama pravog teorijskog rata – vodila se oko prefiksa post: poststrukturalizam, postmoderna, postpolitika, posthumanizam, neke su od kovanica na kojima su slomljena silna koplja, ali teško da je ijedan tabor izašao kao nesumnjivi pobednik iz tih okršaja. Uprkos tome što su zvuci bitke utihnuli, prašina se još nije slegla, a miris spaljenog baruta i dalje štipa nozdrve. U stvari, možda je preciznije reći da su se linije fronta pomerile (komunizma nema više, ali eto komunističke Kine u kapitalističkom ruhu), oruđa i tehnike promenili (bitku sada bije liberalizam protiv komunitarizma i raznih oblika fundamentalizama, a naročito protiv sebe samog), dok su se strategije prilagodile izmenjenim uslovima. Ipak, da vreme sadašnje ima problema sa shvatanjem i definicijom politike, konstatacija je koju bi teško osporile i uzajamno sukobljene strane. S jedne, one liberalne strane koju sačinjavaju ustavne parlamentarne demokratije, politika se gubi u sveopštem normiranju života i u negativnom određenju slobode u kojem suverenost pripada pojedincu, ne zajednici (a politika je uvek stvar zajednice). S druge strane, fundamentalizmi i komunitarizmi istrajavaju na shvatanju politike kao permanentnom nasilju, što ide direktno protiv same ideje politike kao prostora slobode. U oba slučaja u krizi je pojam ideologije. Otud još jedno, prilično ubedljivo post: živimo u postideološkom dobu. Šta to, međutim, znači?

Marksistička je tradicija ideologiju određivala kao iskrivljenu, lažnu svest grupa ili sapripadajućih pojedinaca, što bi značilo da, nasuprot ovoj lažnoj, postoji i neka neiskrivljena, prava, istinita, dakle neideološka svest. U ime te i takve neiskrivljene svesti, entuzijastični su manijaci ispravljali krivu svest milionima ljudi, a ako bi ljudi, pri operaciji ispravljanja, iznenada preminuli (ako bi se, naime, ispravljanje obavljalo metkom u potiljak, ili spaljivanjem na lomači) – utoliko gore po njih. Ukoliko bi se, naime, žena optužena da je veštica posle pet minuta pod vodom – udavila, bio je to ključni dokaz da nije veštica. S druge strane lepo su uspevale i ideologije o rasnoj superiornosti, što je nametalo nezahvalni zadatak da se svet očisti od nižih rasa. O borbama za to koji su Bog, prorok, ili koje već nadnaravno biće – najbolji, ni da ne govorimo. U međuvremenu, međutim, sa napredovanjem liberalnih ideja, iskristalisao i pojam ideologije kao, naprosto, pozitivan pogled na svet (ne nužno i najbolji), tako da je ideologija izgubila negativnu konotaciju lažne svesti, čime se oslobodila i tereta da bude jedina i isključiva istina. Sa prevagom ustavnih parlamentarnih demokratija i izumevanjem negativnog određenja slobode, pluralizam pozitivnih političkih projekata postao je uobičajena stvar. Drugim rečima, tamo gde se sloboda određuje negativno, tamo gde si slobodan građanin bez obzira u koje bogove veruješ i koju ideju da zastupaš (možeš čak i veštac da budeš, niko te neće potapati u vodu preko glave), tamo, dakle, gde ti niko ne kaže šta je najbolje za tebe, već ti samo izričito kaže šta ne smeš da radiš (a to uglavnom znaš i sam), u takvom ustrojstvu ne postoji dominantna ideologija, odnosno ne postoji Ideologija. Šta god razigrani kritičari mislili o liberalizmu, liberalizam nije ideologija, sve i da je Frensis Fukojama bio još vredniji i površniji, a Robert Nozik proizveo tri puta više budalaština od već zavidne količine istih. U liberalnom ustrojstvu moguća je pluralnost ideologija, što nijedan drugi poredak ne dozvoljava niti poznaje, pa utoliko Fukojamina priča vredi koliko i priča Noama Čomskog, ili Marte Nusbaum. Drugim rečima, ne postoji otac nacije koji će ti reći šta je za tebe najbolje, koji će umesto tebe da odluči šta ti je činiti, već ti, kao punoletna, zrela i po definiciji odgovorna osoba, sama odlučuješ o svojoj sudbini. Upravo se u takvom sledu koraka krije neprevaziđeni potencijal slobode liberalnog ustrojstva. No, kako to već biva kada stvar počne dobro da se odvija, problemi nastaju upravo na tom mestu. To što nema jedne Ideologije, jednog i konačnog usrećiteljskog projekta, ne znači da se uzajamno suprotstavljene koncepcije unutar liberalno ustrojenog društva, ne bore za prevlast, pri čemu izborni demokratski mehanizam, koji obezbeđuje smenu i izbor različitih zamisli, pokazuje izvestan zamor. Kako bi, inače, Džordž dabl ju mogao da napravi toliku štetu u nekoć najslobodnijoj zemlji sveta (i okolini) i to upravo gurajući neliberalne principe? Drugim rečima, može li uopšte da postoji zajednica bez ideologije? Ako ne, šta činiti? Ako da, na kojim temeljima ustrojiti takvu zajednicu?

ŠMITIZAM U SRBIJI: Raspad Jugoslavije bio je, između ostalog, posledica krize ideologije na širem planu. Patuljaste države nastale na tlu Jugoslavije pohitale su da se zaogrnu ideološkim ruhom, a kako ništa pametno nisu mogle da smisle, okrenule su se tradicionalno ubilačkim ideologijama, u to ime uzajamno pustile prilične količine krvi, da bi ideologije ishlapile, a patuljaste države ponovo se zatekle u ideološkom vakuumu, zbunjene kakve su bile i na početku klanja, samo sada malo manje orne za tuču. Šta se zbivalo i šta se zbiva na ovim prostorima verovatno se može analizirati i kroz promenu ideoloških paradigmi. Ako se Miloševićev period odlikovao bizarnim ideološkim vakuumom (horor vacui) u koji se, međutim, moglo strpati šta god je bilo potrebno zarad održanja jedne beskrupulozne samosvrhovite vlasti, postmiloševićevski period obeležile su borbe za ideologiju. Doduše, iako je prazno mesto ideologije Milošević popunjavao ad hoc smišljenim projektima, od početka njegove vladavine na delu je bio mehanizam proizvođenja neprijatelja. Bez neprijatelja Miloševićev režim nije mogao da opstane. Iz rasparčanog Miloševićevog režima svako je pokupio šta je hteo, ali, prema Molnaru, dominantna logika bivšeg režima ostala je na delu i posle njegovog pada. Umesto da krenu ka uspostavljanju ustavne parlamentarne demokratije koja podrazumeva snažne institucije, najsnažniji akteri na postmiloševićevskoj političkoj sceni priklonili su se teorijsko-praktičnom modelu nemačkog teoretičara prava i istaknutog naciste Karla Šmita. Šmitovo shvatanje onog političkog pretpostavlja neprijatelja kao uslov mogućnosti političkog života, te totalnu državu kao glavnog pokrovitelja i gospodara naših života (i smrti). U osnovi se, međutim, nalazi uverenje aktera da je Šmitov model, zapravo, neideološki, da je razlikovanje prijatelj-neprijatelj stvar odluke, a ne ideologije. Iako u mnogo čemu suprotstavljena, dva glavna politička toka srpske političke scene, u knjizi predstavljena imenima ubijenog premijera Zorana Đinđića i ministra Koštuničine vlade Slobodana Samardžića, zapravo su se susrela u logici prema kojoj se suverena politička odluka pretpostavlja čvrstom institucionalnom aranžmanu. Logiku političkog decizionizma s nemalom upornošću razvijao je upravo Karl Šmit. Takav pogled na svet počiva, dakle, na prevlasti političkog u odnosu na svaku drugu regiju ljudskog institucionalnog udruživanja i delanja. U osnovi ljudske zajednice mora da stoji politika, a politika je moguća samo ako postoji mogućnost razlikovanja prijatelja i neprijatelja, odnosno ako je moguće doneti političku odluku bez ikakvih prethodnih ograda. Ideološki momenat upravo je u tome što se neprijatelj postavlja kao uslov bez kojeg politike nema. Utoliko je glavna delatnost politike biranje i negovanje neprijatelja. Suverena politička odluka pozitivan je momenat koji se nalazi u temelju svakog institucionalnog aranžmana, te mu, u ontološkom smislu, prethodi. No, upozorava Molnar, na takvoj se ideologiji ne može uspostaviti ustavna parlamentarna demokratija. (O ideji ustavotvorne skupštine kao najboljeg načina za konstituisanje ustavne parlamentarne demokratije videti Molnarovu knjigu iz 2008. godine Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine?) Utoliko su se i Đinđićevo i Samardžićevo (Koštuničino) razumevanje politike pokazali pogubnim. Đinđićev se šmitizam, prema Molnaru, izražavao pre svega u ideji suverene diktature koja je imala biti političkim sredstvom ulaska Srbije u Evropsku uniju jer „u njegovoj slici sveta Srbija je bila beznadežno zaostala, a njena sveukupna elita nedorasla svom liderskom zadatku, tako da je samo od jednog jedinog spasioca – njega samog – zavisilo da li će Srbija sa populističkim olujama uzburkanog okeana tranzicije napokon skloniti u mirnu luku Evropske unije“ (str. 251). Ta modernizacijska diktatura zahtevala je upravo šmitovsko razumevanje politike, odnosno države kao merodavnog političkog biča koji po sili političke volje, a ne snažnih institucija, gura stanovništvo ka cilju. Na drugom polu političkog spektra, takođe snažno inspirisan šmitovskim idejama, nalazio se Slobodan Samardžić koji od Šmita preuzima razlikovanje prijatelj/neprijatelj kao momenat konstitutivan za politički život, ali možda i više od toga on insistira na mitskom temelju nacionalne države, odnosno na sakralnoj snazi Kosovskog mita. Iako su, dakle, te dve pozicije, svaka na svoj način, proistekle iz šmitovske logike, one su bile i one su morale biti u sukobu, ali njihov sukob je možda samo ublažio, ali ne i otklonio pogubne učinke.

O ĐINĐIĆU: Molnarova je knjiga prvi tekst na srpskom jeziku koji se ispisuje iz nedvosmislene anti-šmitovske perspektive. U njoj pronalazimo sve ono po čemu je Molnar prepoznatljiv: erudicija, kompetencija, stilska prozirnost, snažna ideja. Karl Šmit je obrađen iz istorijsko-političke i psihoanalitičke perspektive, ali ne izostaje ni pojmovna analiza. Naročito je, međutim, vredno to što autor, iako govori o stvarima osetljivim, navodeći puna imena, ni u jednom trenutku, uprkos povremenim ironičnim opaskama, ne izlazi izvan okvira sabranog i preciznog teorijskog govora. To mu dopušta da ispiše verovatno najuspešniji portret političara Zorana Đinđića. Naime, izvan svih nepodnošljivih psihologiziranja, izvan kuloarskih priča, izvan sumanute potrage za tragovima u vidu dokumenata i svedočanstava o „istinskom“ Đinđiću, najplodniji domaći teoretičar pokazuje moć i nepotkupljivost teorijskog izraza tako što političko delovanje najtragičnije figure savremene srpske političke scene analizira bez sentimenata, ali i bez resantimana, vođen logikom, erudicijom i svojim talentom. Iz Molnarovog ugla, uticaj šmitovske logike na Đinđića bio je upravo porazan. Nema nikakve sumnje da se mnogima ovaj Molnarov tekst, barem u delu o neposrednim akterima, dakle o Đinđiću i Samardžiću, neće dopasti. Po mišljenju potpisnika ovih redova, međutim, najveća usluga učinjena je samom Đinđiću koji je, posle izvrsne knjige Miloša Vasića, dobio još jedan, možda ne najprijatniji, ali svakako moćan omaž koji ga spasava kako pogubne mitologizacije tako i još pogubnijeg, zaumnog nipodoštavanja. Ovoj se Molnarovoj teorijskoj strategiji svakako može suprotstaviti svojevrsna „hermeneutika faktičnosti“ (Vesna Pešić je upravo to uradila u reakciji na deo Molnarove knjige posvećen Đinđiću), odnosno perspektiva po kojoj Đinđić, svemu uprkos, nije mogao, niti smeo drugačije da postupa u trenutku kada je Koštunica svim silama pokušavao da stari režim održi u životu (da nije bilo Đinđićeve suverene odluke i odlučnosti, nije nezamislivo da bi nam se Milošević još baškario po Beogradu…). No, ako i postoji nekakva pouka ove knjige, onda je to nemogućnost da se izađe iz ideologije. S druge strane, ideologije su još jednom pokazale svoju ubilačku moć. Zato se pacifikacija ideologija kroz ustavne parlamentarne demokratije, koje se uspostavljaju ustavotvornim skupštinama, čini, ipak, najmanjim zlom. Jer, upravo ustavne parlamentarne demokratije republikanskog i liberalnog tipa dopuštaju postojanje mnoštva ideologija unutar sistema na takav način da nijedna od njih, budući da nije jedina, ne ubija.

IDEOLOGIJE: Adam Smit,…

…Karl Marks,…

…Karl Šmit,…

…Frensis Fukujama,…

…Antonio Negri,…

…Robert Nozik,…

…Noam Čomski