Novi optimizam

Šta se dogodilo s Baletom Narodnog pozorišta, pa se posle nikad duže i dosadnije sezone tako upadljivo promenio? Tri premijere na kraju sezone, Interval, Viva la vida, Ukroćena goropad, donele su vrlo snažnu klicu – nov stil, ali i nove reljefne, žive likove. Kad se to kaže, uvek se treba setiti dosadašnjih glomaznih i teških činova, duboke radnje i punog pripovedanja, namesto kojih su sada došle nadahnute, brze i kratke slike koje iznose samo ono što je esencijalno, dramsko. Usvojena pravila su okrenuta pre svega neumaranju publike: dati samo ono što je dramsko i ubrzati tempo.

MLADI: Posredna veza mogla bi se naći u Festivalu koreografskih minijatura, manifestaciji na kojoj se probijaju mladi koreografi. Međutim, decenijama unazad, dakle mnogo duže nego što postoji Festival (osnovan 1997), u Narodnom pozorištu čak nije ni postojalo veče mladih koreografa. Zato je ono što je učinjeno krajem aprila presedan koji je udahnuo nov život i bar donekle transformisao nacionalnog baletskog mastodonta. Premijerno su izvedena dva plesna komada mladih koreografa, već zapaženih na Festivalu koreografskih minijatura: Interval Zorana Markovića iz Beograda uz asistenciju Maše Kolar iz Zagreba, igračkog para uveliko razrađene međunarodne karijere, i Viva la vida Aleksandra Ilića, igrača i koreografa Narodnog pozorišta.

Pokazalo se, pomalo i neočekivano, da je presudno bilo dobro poznavanje mogućnosti i slabosti ansambla s kojim se radi. Koreografski tandem Marković – Kolar zapravo je pokušao da svoje ogromno plesno znanje i iskustvo prikupljano u najboljim evropskim plesnim ansamblima, i radeći pod palicom Kilijana, ili Nojmajera, Eka, Lajtfuta, prenese na beogradski plesni ansambl. I, to je išlo teško, jer naši igrači u obrazovnom smislu nisu dorasli zahtevima plesnih standarda koji važe u svetu. Koreografi su od Intervala želeli furioznu predstavu, obilatu najsavremenijim plesnim sentencama i zahvatima, što traži izuzetno igračko umeće. I pored očitog truda igrača, njihov uspeh je bio tek delimičan. Plesni elementi i koreografske rečenice podsećali su uglavnom na one iz mnogobrojnih već viđenih stranih gostovanja, gde su pak neuporedivo veštije izvođeni. Pored toga, i sama suština koreografije – nesnalaženje jedinke u savremenom svetu – zamišljena je kao previše iznurujuća, agresivna „borba“ na sceni. Dodamo li i uraganski tempo muzike Lajka Feliksa, pa i kostime s ne baš mnogo ukusa, može se reći da je nesumnjiv značaj ove predstave u tome što ostavlja materijal koji nasuprot staroj dogmatičnoj, šablonskoj sceni, donosi nove forme, izraze i nove koncepcije sadržaja.

USPEH: S duge strane, Viva la vida Aleksandra Ilića, drugi komad na večeri mladih koreografa, na našu baletsku scenu postavlja dobru, veoma živo ilustrovanu „komediju“. Za pozorišni repertoar nesvakidašnje osveženje, ova priča inspirisana je životom i stvaralaštvom meksičke slikarke Fride Kalo. U vrelim tonovima svetla, kostima, latino muzike, u vrtlogu događaja, slika, scena koje ruše tabue, u iznošenju crvene, sovjetske zastave, u ismevanju kulta ličnosti počev od velikih svetskih revolucionara prikazanih na video-bimu (a potom i samih igrača Baleta Narodnog pozorišta), Viva la vida je u suštini jedinstven omaž Južnoj Americi, rađen sa mnogo razumevanja i osećaja za to podneblje, ali i sa obaveznom distancom. Na mestu gde počinje distanca, nastaje i parodija. Tako je u duhovitoj parodiji Ilić našao svoj pravi izraz da ispriča velike, banalne, čak i političke istine. Mora se podvući i Ilićeva veština u brzom hvatanju zapleta i radnje, veština da se verno približi esencija stvarnosti o kojoj se priča.

Pored toga, Ilić izvlači ono najbolje iz sebe i ansambla s kojim radi. Svestan je svih mogućnosti, pa i toga da se plesna linija i vokabular koji vladaju svetskom scenom ovde još zadugo ne mogu primiti. Zato se okreće onome što pouzdano ima: lucidan duh, smelost, nekolicinu odličnih igrača kojima ostavlja zaseban prostor za veoma izražajne pasaže, sola (Milan Rus, Olga Olćan…), ansambl pun optimizma za nove stvari, odličnu ekipu za scenu, kostime, šminku i svetlo – i, Svetozara Adamovića. Našminkan jarkocrvenim karminom, prerušen u žensko i to napadno, iskarikirano, dovoljno je da ovaj igrač samo prošeta scenom ili stoji na njoj, ili uperi prstom u nekoga, ionako su svi pogledi prikovani za njega. Adamović na sceni nosi pravu harizmu umetnika, i jedinstven talenat da sa što manje pokreta kazuje sve više. U uskovitlanoj završnici predstave on je delovao kao poslednji majstorski potez, sve dok se nisu pojavile i snežne latice koje su zasule binu, kao brižljivo odabrana ironična apoteoza kiča, zaborava, kraja.

GOROPAD: Ubrzo, premijerno je izveden i balet Ukroćena goropad, istina koji nema tu misaonu dubinu s kakvom se obično prilazi Šekspiru, već je reč o komadu bučnom, žestokom, pa u trendu opšte živosti našeg baleta poželjnom za izvođenje. Koreograf Krunislav Simić je ovog puta pokazao novu i drugačiju stranu svog stvaralaštva radeći na pravoj šekspirovskoj komediji. Simić doduše nije želeo da je napadno osavremenjuje umetničkim izrazima, već je ostavio u vremenu u kom je i pisana. I pored toga, ovaj nazovimo repertoarski klasik odiše novinama. Na primer, izveštačeni klišei u kretnjama igrača na kakve smo dosad navikli zamenjeni su opuštenom živošću, nema bledih i beživotnih likova, scenska ritmika je veoma naglašena i dinamična. Strukturalno, dakle, sve je čvrsto uvezano i povezano, što uveliko može ojačati opšti utisak o predstavi. Problem može nastati baš u onim šekspirovskim simbolima, naivnoj pantomimi i gestikulaciji, dakle svemu onome što je verno svom originalu, što će publika XXI veka možda doživeti kao nametnuto, primitivno. Ipak, Balet NP-a odlučio se za lako razumljivu, staromodnu predstavu verovatno u nameri da masovnije privuče publiku. Jer, uživanje u fantastičnoj Rosinijevoj muzici i „pučka“ zabava uz goropadne ispade Katarine i njenog izabranika Petručija su garantovani. No tu se nema šta zameriti, jer komad Ukroćena goropad i jeste farsa, čak karikatura ljudskih odnosa, bez pretenzije da radnja priče bude shvaćena suviše ozbiljno.

Ima tu i idile i grotesknog realizma, „zabave“ i za decu i za odrasle, a plesne deonice jedva da su izolovane od glume. Igrači su pokazali odličnu spremnost za glumu, jedino je šteta što nekad ima i preterivanja. U glavnoj ulozi, liku Katarine, Mila Dragičević je pokazala sazrelo i široko iskustvo, predajući se bez zadrške. Osim zamerki koje bi joj se katkad mogle uputiti na preteranu goropadnost ili na neelastičnost pokreta, zapravo teško bi bilo i zamisliti neku drugu balerinu koja bi bolje i duhovitije, sa više lične interpretacije, mogla odglumiti zadati karakter. Milan Rus je takođe vešto ušao u mačo karakter Petručija, a Tamara Ivanović u ulozi Katarinine sestre Bjanke i svojom igrom i pronalaženjem idealne mere u glumi iznova je pokazala perfektan smisao za vladanje scenom. Vrhunac humora u ovom baletu ostvaren je u sceni venčanja Katarine i Petručija, pojavom „sveštenika“ Aleksandra Ilića (malopre pomenutog koreografa, a sada igrača), u maestralnoj minijaturi u kojoj do izražaja dolazi sve: ritmika, preciznost u obrtima na sceni, nijanse grimasa i pokreta.

Naredna sezona je vreme kada će ove tri predstave potpuno zaživeti pred publikom. Dok dela mladih koreografa upućuju na nove pravce koje treba širiti i savladavati, celovečernji balet očigledno naginje suviše naglašenoj komici, za koju se pretpostavlja da će biti tražena. U svakom slučaju, sam kraj prethodne sezone ostavio je utisak življe baletske sredine i doneo malo bogatstvo humora i optimizma.