Ansambl „Kolo“ je ustanova kulture od nacionalnog značaja koja čuva, neguje i predstavlja našu tradiciju kroz običaje i umetnost narodne igre, pesme i muzike. Sve ostale informacije iz lične karte „Kola“, da ga je osnovala Vlada Republike Srbije 1948. godine, da je gostovalo na svim kontinentima u najprestižnijim salama sveta i slične, nalaze se na internetu. Za ovaj tekst je važan novi početak ovog ansambla.
„Kolo“ je koncertom u prostoru gde ga se ne bi očekivalo, u beogradskom Belekspo centru, 1. oktobra predstavilo koncepciju „TradicijaNova“ i počelo istoimenu sezonu, zasnovanu na, kao što samo ime kaže, starom na nov način. Vladimir Dekić, v.d. direktora „Kola“, kaže da to nije nikakav njihov izum, da su samo sledili i realizovali ono što je savetovala Olga Skovran, osnivač i nenadmašeni rukovodilac „Kola“. Po njoj, zadaci „Kola“ su: „Da na sceni prikazuje tradicionalnu narodnu igru razvijajući je u smislu i skladu sa savremenim zahtevima scenske umetnosti, te da tradicionalna igra progovori novim, svežim umetničkim jezikom – da spoji prošlost sa sadašnjošću.“
OTMENOST IGRE: U tom smislu taj, kao i ostali koncerti u tekućoj sezoni, imao je elemente koji su ukazivali na cilj „TradicijeNove“: počeo je prepoznatljivim koreografijama „Kola“, nastavio se vokalno-instrumentalnim delom koji je javnosti predstavio gotovo nepoznatu činjenicu da su igrači „Kola“ ujedno i pevači – što je kuriozitet za ovakvu vrstu ansambala, a završio se savremenim delima i novim koreografijama u tradicionalnom duhu. „Hteli smo da odgovorimo na pitanje šta je tradicija danas i, predstavljajući je na nov način, da pokažemo kako je mi doživljavamo i shvatamo“, kaže Vladimir Dekić. „Želimo da, na primer, igrajući Kalač igre iz Prizrena u originalnim kostimima iz 19. veka, otkrijemo šta nam nedostaje od ljudi koji su ih igrali. Možda je to njihovo dostojanstvo, gospodstvo? Možda će nam, dok ih sada predstavljamo, postati jasno gde su se izgubili to staro, nekadašnje dostojanstvo i otmenost.“
Prvi korak „Kola“ ovakvom pristupu tradiciji bila je saradnja sa mladom kantautorkom Anom Ćurčin, odnosno njena obrada tradicionalne pesme Lastavice, lasto i objavljivanje spota u režiji Nikole Ljuce u kojoj su učestvovali i umetnici Ansambla „Kolo“. „Namera nam je bila da uključivanjem u naš rad mladih renomiranih umetnika iz drugih oblasti pokažemo da tradicionalno nikako nije isto što i staromodno“, navodi Vladimir Dekić. Ovaj stav dokazuju i dva savremena dela pisana za simfonijski orkestar, Srpska fantazija Aleksandra Sedlara i Balkanska simfonijska igra broj 2 Konstantina Blagojevića, uvrštena u program „Kola“. Zasnovana na tradicionalnoj muzici, sa jasnim citatima, bila su osnova Bojani Robinson, odnosno Velimiru Agovskom i Goranu Mitroviću, da po njima urade koreografije i savremeni pokret spoje sa tradicionalnim. „U ovim numerama učestvuju oni isti igrači koji na početku programa igraju Moravac i Rumenku u tradicionalnoj nošnji, s tim što zbog savremene koreografije i kostima deluju kao članovi neke moderne dens kompanije.“ Dekić podseća da su i koreografije Olge Skovran iz vremena početaka „Kola“ igrane uz simfonijski orkestar. „Nismo mi ništa izmislili, samo smo ono što u našem Ansamblu postoji od osnivanja transponovali u 21. vek“, kaže Dekić i za ovu godinu najavljuje celovečernji koncert sa Umetničkim ansamblom Ministarstva odbrane „Stanislav Binički“.
VIŠE OD TROKORAKA: Dizajn svetla je nov, poboljšan je i kvalitet zvuka. „Nema razloga da ne iskoristimo prednosti 21. veka i na taj način istaknemo tradiciju“, kaže Vladimir Dekić. Novost su i video-najave za koreografije, ispričana je priča o onome šta se i zašto igra. Olga Dimitrijević, mlada i nagrađivana dramaturškinja, autorka je scenarija, a Nikola Ljuca je reditelj uz niz sjajnih glumaca. „Pričama, recimo, o kostimu, običaju ili o nekom karakterističnom detalju približili smo publici ono što vide na sceni. Sudeći po reakcijama, ispostavilo se da je takva vrsta edukacije dobar način da se tradicija približi kompjuterskoj generaciji“, objašnjava Vladimir Dekić. „Takođe, namera nam je bila da umrežavanjem umetnosti – dramske, filmske, fotografije, grafičkog dizajna – istaknemo specifičnu težinu ‘Kola’, da istaknemo njegovu vrednost i različitost. Mislim da ovakvim potezima dokazujemo profesionalizam. Naime,’Kolo’ nije profesionalni ansambl zato što njegovi članovi primaju platu, nego zato što edukuju sebe i druge, zato što su svesni da nikada neće znati dovoljno o onome čime se bave. Zato smo imali radionice savremenog plesa, zato ćemo uskoro pokrenuti i dramsku radionicu koju će voditi Vanja Ejdus, glumica Narodnog pozorišta, kao i časove klasičnog baleta koje će držati Marija Janković-Šehović, solistkinja Baleta Narodnog pozorišta. Mi ne možemo i ne treba da menjamo stare koreografije, to su nečija autorska dela, ali zato možemo da unapređujemo svoje umeće. Jer, nije dovoljno znati samo trokorak. Hteo sam da to što mi baštinimo, a što pokazujemo na koncertima, dovedemo na nivo koji nikad više neće moći da se uruši, da sadržaj koji pokazujemo bude kvalitet koji reprezentuje i nas i baštinu.“
Otkako je osnovano, „Kolo“ ima 140 realizovanih koreografija. Na programu sadašnjeg Ansambla nisu sve sa tog spiska, ali jesu igre svih naroda i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji, i to „bez obzira na aktuelno političko ili javno raspoloženje prema nekom od tih naroda“, kaže Dekić. „Na to nas obavezuje i naziv naše ustanove, mi smo Ansambl narodnih igara i pesama Srbije, mi nismo ‘srpski ansambl’. Dakle, mi imamo obavezu da predstavljamo i mađarske igre iz okoline Subotice, rumunske igre iz Banata, svadbene običaje iz sela Koretište (okolina Gnjilana), cigansku igru iz Vojvodine… Koreografije koje čuvamo i prikazujemo nisu rezultat geografije, nego istorije. Takođe, one su vlasništvo našeg Ansambla, i mi imamo pravo da ih igramo bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne.“
MUZEJ PLESA I PESME: Od četiri profesionalna folklorna ansambla u bivšoj Jugoslaviji – a to su bili „Lado“ iz Hrvatske, „Tanec“ iz Makedonije, „Šota“ sa Kosova i „Kolo“ iz Srbije – jedino su na programu „Kola“ bile igre iz cele zemlje. Zato je „Kolo“ bilo prethodnica Titovim velikim državnim posetama, kako bi stanovnici čija će zemlja ugostiti Tita stekli sliku o Jugoslaviji. „Kolo“ je stvaralo kulturnu diplomatiju, a po svetu je predstavljano kao Jugoslovenski narodni balet. „Naše koreografije sa ex-YU prostora su istorijski dokument, a sad malo ko zna za njih. Kao što se ne zna da ih mi imamo. Planiramo da organizujemo koncert sa takvim programom. Mi smo muzej narodnih igara i pesama, i dužnost nam je da ono što čuvamo učinimo svima dostupnim.“
Deo tog muzeja je i 12.000 elemenata kostima, autentičnih i starih. Veliki broj nošnji je iz 19. veka, ali i pored vremešnosti i patine, njihova izrada i ručni rad ne ostaju neprimećeni na sceni. Odnedavno „Kolo“ sarađuje sa Etnografskim muzejom kako bi uz stručnu pomoć bolje sačuvalo svoje muzejski vredne kostime, i to znanje prilagođava svojim potrebama. „Ispostavilo se da nošnje koje se koriste zahtevaju drugačiju konzervacije i reparaciju od nošnji koje su muzejski eksponati, pa smo taj problem rešili obukom naše glavne garderoberke Jelene Bojović, od čega će korist imati ne samo ‘Kolo’ već i Etnografski muzej. Čuvanje nošnji je primer profesionalizma. Nismo mi profesionalni ansambl samo zato što nam ide staž, kao što se misli, već upravo zbog svega onog što radimo dok ne izađemo na scenu. Novca ima onoliko koliko ga ima, ali ga treba uvećavanjem znanja bolje iskoristiti“, priča Dekić i dodaje da je Ministarstvo kulture i informisanja imalo razumevanja i pružilo podršku novoj koncepciji „Kola“, što je svakako doprinelo njihovom ovogodišnjem uzletu. Prošle godine su održali 25 celovečernjih koncerata i 24 puta nastupali u programima drugih organizatora pa i državnog protokola. „Prodali smo sve, do poslednje, ulaznice za svaki koncert. Insistiram na reči prodali, zato što nijednu nismo poklonili“, naglašava Dekić.
PLANOVI: „Kolo“ ima 50 igrača, 13 članova orkestra i još 11 zaposlenih u tehničkom sektoru i administraciji. „Malo nas je“, kaže Dekić. „Ansambl je živa stvar, povrede su česte, a ni godine nas ne štede. Telo igrača je istrošeno u pedesetoj, crno-beli ciklus fotografija Jelene Janković odlično otkriva sav napor njihovog posla. Šta mislite, da je igraču narodne igre dovoljno da obuče jelek, nasmeši se i zaigra na sceni? Mi smo star ansambl. Naši igrači imaju beneficirani radni staž, ali duplo manji od baletskih. Trebalo bi da država reši tu nepravdu i omogući dostojanstven odlazak u penziju i aktivniju fluktuaciju umetnika. Anđelka Petrović, Iva Stanković, Janko Dimitrijević i Bojan Dimitrijević su brend-ambasadori ‘Kola’. Oni su mladi, obrazovani ljudi, usavršavaju se, imaju potrebu da ulažu svoj talenat i ličnost za dobro Ansambla, i van scene su za uzor.“
U planu za 2016. godinu nedvosmisleno je istaknut susret „Kola“ i „Lada“, ansambla iz Hrvatske, prvi put posle 26 godina. Zakazana su dva zajednička koncerta: 8. aprila u beogradskom Narodnom pozorištu i nedelju dana kasnije u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu. „To je velika stvar“, ističe Vladimir Dekić.“ Sa makedonskim ‘Tanecom’ imamo višegodišnju kontinuiranu saradnju, najnoviji zajednički koncert održan je početkom decembra, ali sa ‘Ladom’ nismo sarađivali od 1989. godine. Sad se stvorilo više objektivnih i subjektivnih povoljnih okolnosti, pomenuću samo da je na čelo ‘Lada’ došao mlad, sposoban čovek Krešimir Dabo, i da je između nas ostvareno obostrano razumevanje. Uveliko se pripremamo za te koncerte, želimo da sadržaj i kvalitet našeg nastupa prati i sve ostalo čime treba da se predstavimo. Mislim da će taj događaj obeležiti celu godinu. Mi nemamo mnogo ansambala od kojih možemo da dobijemo primere dobre prakse. Na njihovu preporuku, aplicirali smo kao partneri na jednom projektu programa Kreativna Evropa. Različitost je ono što će nas izdvojiti u masi globalizma, a ta različitost je lako uočljiva u tradiciji koju, da bismo je što više rasprostranili, treba da približimo novoj publici.“
