I baš kad nam je izgledalo da je rokenrol stvar sećanja a ne sadašnjosti, pojavila se jedna ploča koja je na izuzetan način iskoristila nostalgični narativ da nam poruči nešto moćno o današnjim vremenima – Diamond Jubilee (Realistik), potpisana imenom Cindy Lee. Radi se o projektu kanadskog alternativnog rok muzičara Patrika Flegela (r. 1985, Kalgari), nekadašnjeg gitariste sastava Women, koji je privukao veliku pažnju svetske kritike tokom 2024. završivši na mnogim listama najboljih izdanja, pa i našoj (nezavisno je digitalno objavljen u martu, na Bandcampu je postao dostupan oktobra, a fizički će se pojaviti u februaru 2025, kao CD i vinil).
Muzika ovde funkcioniše kao uspomena na rokenrol, a osnovna emocija ovog trostrukog albuma koji traje više od dva sata jeste – radikalna, sveprožimajuća, setna nostalgija. Ploča teče u izmaglici sećanja na nešto što se nije desilo, kao sepia fotografija, čiji se sfumato razliva dok ga gledamo. Autor se poigrava svim mogućim podžanrovima roka i srodnih formi 60-ih i 70-ih, progovarajući iz podsvesti rok muzike, u kojoj se još uvek kombinuju i tumbaju svi njeni elementi, sve vreme preteći da se sastave u nešto blistavo. I stvarno, Diamond Jubilee protiče kao niz snoviđenja o tome šta je ona sve bila. Tako je sigurno doživljava sadašnja generacija – kao san. San o slobodi da se zaista bude ono što čovek želi da bude, za razliku od današnjih potrošnih dostupnih digitalnih fantazija u kojima bezbolno možemo da izmišljamo sebe koliko god hoćemo, jer to nikad neće postati realnost. Nekadašnji snovi bili su stvarniji od današnje stvarnosti.
I to je poruka koja čini Diamond Jubilee ultramodernim rokenrol delom: Cindy Lee nas vraća u vreme kad smo i sami bili stvarni i imali iskrena osećanja. Ove pesme tuguju i ječe od naše današnje nestvarnosti, osvetljavajući nam put ka istinskom emotivnom životu. Nostalgija je ovde izraz bola za izgubljenom realnošću.
32 PESME
Epski zamah Diamond Jubilee postaje opravdan tek kad preslušate svih 32 komada od kojih je sastavljen. Oni se na kraju ujedinjuju kao kaleidoskopska slika dajući nam doživljaj lutanja i traženja sebe. Taj jad neizlečive usamljenosti bića u ovom pocepanom svetu ono je što opisuju gorko-slatke, melanholične pesme ovog albuma.
Naslovi pesama su dovoljno instruktivni: All I Want Is You, If You Hear Me Crying, To Heal This Wounded Heart, Crime of Passion, Darling of the Diskoteque, Always Dreaming, Dracula, Le Machiniste fantome, sve same fantazije o sadržajnom ljubavnom životu, koji postoji samo kao obećanje i nama se nikad ne dešava. Evociranje čežnje je na ovoj ploči dovedeno do savršenstva.
Album Diamond Jubilee najuspešniji je kao manifest izgubljene intimnosti. On predvodi novi talas rok albuma pravljenih za konzumiranje na mobilnim telefonima. Sve numere su obasjane iznutra intenzivnim, iskrenim, toplim emocijama, ali nemaju sasvim čvrstu strukturu, već deluju kao sugestije određenog raspoloženja. Šetamo kroz ostatke soula, glam-roka, folk-roka, garažnog zvuka, šansone, belog fanka, psihodeličnog popa, zvuka devojačkih bendova šezdesetih i ponečeg drugog – na prvi pogled, deluje kao surfovanje kroz paralelnu istoriju rokenrola, ali nijednog trenutka nije retro jer je svaki žanr u stvari kôd za naše drugačije osećajno stanje. Na kraju, i dalje tragamo za sobom…
TRI MISTERIJE
Ploču obeležavaju tri misterije koje nas aktivno angažuju da u njoj učestvujemo. Pre svega, “dijamantski jubilej” izraz je kojim se obeležava 60 godina nečega. Tu je prva zagonetka vezana za ovu ploču: nešto važno se desilo te 1974. zbog čega se ona tako zove – možda nam naslov samo sugeriše epohu koju Cindy Lee oživljava, a možda se odnosi i na nešto vrlo konkretno. Verovatno nikad nećemo saznati. Zbog toga moramo da zaposlimo svoju maštu i doradimo priču ove ploče onako kako mi želimo – što je upravo ono što autor i želi. Jer sve numere na albumu su upravo takve: naizgled nedovršene, nedorečene, naglo prekinute, samo sugerišući atmosferu u kojoj se nešto značajno dešava. Cindy Lee ovako stvara novi rokenrol izraz, koji ne trpi nikakvu zaokruženu formu i namerno ostavlja loose ends, da bi osećanja slobodno tekla, bez ograničenja.
Druga misterija odnosi se na to kako je napravljena: izdanje nastalo iz alternativne kulturne prakse, u sobnim uslovima, kao do it yourself proizvod – Patrik je skoro sve instrumente sam odsvirao, a jedini saradnik bio mu je muzičar i producent Stiven Lind. Možemo samo zamisliti koliko su meseci morali provesti u kućnom Realistik studiju da bi napravili više od dva sata muzike… Na kraju, album je objavljen samostalno i prvobitno samo digitalno – morali ste da tragate za njim da biste ga našli na internetu. Sve oko ove ploče urađeno je tako da evocira osećaj privatnog otkrića i ličnog obraćanja.
Treća misterija vezana je za identitet: pod imenom Cindy Lee kriju se Patrik Flegel + gostujući muzičari. Tako je objavio dosad ukupno sedam projekata od 2012, među kojima je najzapaženiji bio What’s Tonight to Eternity? (2020). Ali ko je zapravo Cindy Lee? Tek povremeno dajući intervjue po underground sajtovima, autor oko ovog imena gradi neuhvatljiv, fluidni karakter, te je Diamond Jubilee himna toj fluidnosti, ogrnuta rok muzikom.
Kad nastupa kao Cindy Lee, Patrik Flegel svuda se pojavljuje preobučen u ženu. Prava istina o rokenrolu jeste da nam je omogućio da na javi budemo ono što sanjamo da jesmo. Možda je ovo ultimativna ljubavna ploča za ovo doba, na kojoj glavni junak ima romantičnu aferu sam sa sobom, otvoreno voleći svoju žensku stranu?
Hrabro na svaki način.
