Jedan od bitnih momenata za istoriju domaćeg stripa označen je pojavom prvog izdanja stripa nakon završetka rata, „Tri ugursuza za vreme okupacije“, objavljenog u tri sveske novembra i decembra 1945. godine. Ova izdanja, koja Komiko objavljuje tačno sedamdeset godina kasnije, u obliku reprinta, u dve knjige, značajna su i po tome što su izazvala prvu sudsku zabranu stripa u posleratnom periodu. Međutim, to je istovremeno i svedočanstvo o vitalnosti medija stripa, koji je u ovoj sredini opstajao uprkos mnogim nepovoljnim okolnostima.
Naime, prema tvrdnji Zdravka Zupana iznesenoj u knjizi Vek stripa u Srbiji, edicija „Tri ugursuza za vreme okupacije“ bila je pokušaj iza kojeg je zapravo stojao Aleksandar J. Ivković, izdavač najpopularnijeg predratnog strip časopisa „Mika Miš“ (iako je kao izdavač nominalno bilo potpisano preduzeće Prosveta A.D.). Ivković je bio značajna figura u predstavljanju nekih od najpoznatijih strip ostvarenja druge polovine tridesetih godina ovdašnjem čitateljstvu, ali je zahvaljujući svom listu takođe otvorio vrata čitavom nizu strip crtača koji su u to vreme bili aktivni u Beogradu, uzdigavši strip u predratnoj Jugoslaviji od nivoa egzotičnog kurioziteta do produkcije evropskog formata. Ova scena u usponu bila je zaustavljena aprilskim bombardovanjem, kada su prekinuli sa radom i svi listovi koji su do tada objavljivali stripove. Ivkovićeva upornost da nastavi da se bavi strip izdavaštvom pokazuje i činjenica da je u teško vreme okupacije, maja 1941. godine, pokušao da nastavi sa objavljivanjem lista „Mika Miš“, štampajući broj koji je već bio pripremljen tik pred bombardovanje 6. aprila. S obzirom da je časopis uglavnom donosio američke stripove, na koje su okupatorske vlasti gledale kao na „neprijateljsko štivo“, nije bilo šanse da jedan takav projekat nastavi da živi.
UGURSUZI U OKUPACIJI: Sticajem okolnosti, Ivkovićevo nastojanje da strip obnovi po završetku rata takođe nije naišlo na razumevanje. „Tri ugursuza za vreme okupacije“ su storije koje su crtala dva talentovana mlada crtača, Milorad Dobrić i Slavko Saša Mišić, dok je autor scenarija bio Vojin Đorđević, inače urednik „Stripa“, prvog strip časopisa u Srbiji (pokrenutog 1935. godine). Ideja je bila zanimljiva, da se junaci u predratno vreme i kod nas objavljivanih storija o Tri ugursuza (u francuskom originalu, „Les Pieds nickelés“) postave u okupirani Beograd. Tako su tri simpatična spadala prikazani kako se snalaze da prežive u pregaženoj Srbiji gde jedino crna berza može da cveta, usput ismevajući i sabotirajući okupatorsku vlast kako znaju i umeju. Iako strip prikazuje okupatore kao arogantne i opake, to nije bilo dovoljno u vremenu kada je nova vlast još postavljala temelje svoje vladavine, i kada je dolazio u obzir samo epski, „herojski“ diskurs. Drugim rečima, Tri ugursuza – Nosonja, Ćoronja i Bradonja – nekim su partijskim činovnicima morali da se čine kao nešto najudaljenije od vizije socrealističkih supermena koje su intimno zamišljali, a i sam medij stripa je bio nekako „nepravoveran“ s obzirom da se nije pojavljivao u sovjetskim uzorima. Decembra 1945, „Politika“ je donela izveštaj iz Okružnog suda za grad Beograd o zabrani edicije „Tri ugursuza za vreme okupacije“, kao i reprinta predratnih stripova Poštareva kći, prema Puškinovom romanu, i Vaskrsenju, po Tolstoju. U obrazloženju zabrane stoji: „Ovakvim prikazima u stripu velikih umetničkih dela umetnost se profaniše i skrnavi, glavna zamisao pisca izopačava, te ova velika dela ne vrše blagotvoran vaspitni uticaj, nego naprotiv deluju suprotno.“ Za autora stripa o Tri ugursuza se navodi da „svoje glupo promućurne glavne junake prikazuje kao heroje pozadine, dok nemačke vojnike predstavlja kao bezazlene i dobroćudne budale.“
DEFICIT HUMORA: Uprkos ovoj strogoj retorici, pa i samoj zabrani, trebalo bi reći da je strip u novoj Jugoslaviji ipak preživeo. Kao prvo, popularnost ove forme ( sa kojom je većina čitalaca još uvek bila familijarna) činila je da se izdavači i urednici i dalje odvažuju da objavljuju stripove. Iako stidljivo i povremeno, stripovi se pojavljuju u časopisima, pokreću se čak i strip izdanja kao „Kometa“ i „Vrabac“, a ubrzo, sa Rezolucijom Informbiroa, državna politika ponovo čini zaokret, koji je otvorio prostor i za strip, čak i za ponovo pokretanje „Politikinog Zabavnika“ 1952. godine.
Sa ove distance, strip o Tri ugursuza za vreme okupacije deluje neuporedivo bezazlenije nego što se to možda činilo ljudima koji su tek izašli iz rata, a gradom paradirali vojni orkestri. Epizode poput organizovanja biciklističke trke, a zatim sakrivanje bicikala na Avali, u nameri da se dvotočkaši spasu od konfiskacije okupacionih vlasti, čini se dovoljno herojskim.
To što su uspešno vratili svinju koju su seljaku oteli nemački vojnici, u našim očima danas prikazuje Ugursuze kao fer orijentisane, uprkos njihovom uličnom rečniku i ne baš prefinjenim crtama lica. Zahvaljujući najavi koja je uključivala nacrt za korice četvrtog, zbog zabrane nikad objavljenog broja ovog stripa, danas možemo da zamislimo da je pod drukčijim okolnostima to moglo da preraste u zanimljiv serijal, koji bi pružio šansu domaćim autorima stripa da dalje razviju vlastite pripovedačke veštine, bez patosa, u vremenu kada je humor bio nešto kao deficitarna roba.
