Svaki koncert Partibrejkersa pomalo je nalik mističnom iskustvu, neka vrsta urbane inicijacije u kojoj se iznova otkrivaju skrivene ulične tajne i dočaravaju zvuci bučne gradske vreve. Na Tašmajdanu su se prošle subote, po ko zna koji put i na veliku radost svih prisutnih, Canetovi minimalistički stihovi savršeno dopunjavali sa Antonovim jedinstvenim ritam i bluz rifovima. Već skoro četiri decenije njih dvojica neumorno lutaju i tutnje regionalnom rok scenom, a žilavost i upornost Partibrejkersa da o(p)stanu na njoj mogli bi biti pravi putokaz kako se i u teškim i prelomnim vremenima ostaje dosledan sebi i svojoj (muzičkoj) misiji.
Brzi ritam i reski gitarski rifovi uvodne numere Noć podigli su atmosferu na čuvenom Tašu. Đuskalo se i pevalo, a crni dron iznad stadiona i poneka upaljena baklja dodatno su zabavljali publiku. „Sa svih strana stižu saveti kako da se komforno osećamo u svom ropstvu“, vikao je Cane, ali u zemlji u kojoj je javnost kontinuirano sluđivana medijskim opsenama, pitanje je koliko ovakvi komentari, makar dolazili i od čuvenih muzičara, zbilja imaju odjeka u društvu.
Iako to nema veze sa Partibrejkersima – koji će naredne godine obeležiti okruglih 40 godina postojanja – na svirci na Tašu bila su uočljiva barem dva pokazatelja da rokenrol ovde odavno funkcioniše na „aparatima“. Prvi je da se u gradu od 1,7 miliona stanovnika ipak nije našao dovoljan broj ljudi da dupke popuni „sportsko-rekreativni centar“ koji prima oko deset hiljada gledalaca. Izgleda da su godinu i po dana virusne pošasti, sve one izolacije, strahovi i socijalna distanciranja učinili svoje. Čak su i stihovi pesme Noćas u gradu (Upozorenja sa svih strana/Na ponašanje ovih dana), koju su Brejkersi svirali te večeri, korespondirali sa ovim, čini se, beskrajnim epidemijskim ludilom.
Mada verovatno ni drugde u svetu nije mnogo bolja situacija, činjenica je, takođe, da su ovde prosečni posetioci rok svirki mahom već sredovečni ljudi tj. pripadnici onih generacija koje su odrastale uz rokenrol. To se jasno videlo i na svirci Partibrejkersa, gde je prosek godina publike verovatno bio iznad četrdeset. Današnja omladina očito ne haje mnogo za rokenrol, niti ih interesuje šta to nekakvi „matorci“ sa gitarama imaju da im poruče. Jer, iste te večeri dok su Brejkersi „prašili“ na Tašu, na novobeogradskom Ušću održana je zabavnjačka manifestacija Belgrade Music Week, na kojoj se desetine hiljada mladih ludo zabavljalo uz neke sasvim drugačije zvuke. A čitav Novi Beograd orio se u bučnim trep/dens/folk ritmovima do kasno u noć.
„Život u svoje ruke i ne dajte ga nikome“, bio je još jedan Canetov savet publici tokom izvođenja pesme Hiljadu godina. Usledila je zatim baražna rok-paljba besmrtnih hitova – Ono što pokušavam, Hipnotisana gomila, Hoću da znam – kao i neizbežna adrenalinska šutka u prvim redovima tokom njihovog izvođenja. To je ujedno bio i najbolji deo njihovog koncerta. Jasna poruka sa svirke bila je upućena i svima onima koji danas upravljaju životima i sudbinama ljudi, a frontmen Brejkersa im je poručio da „mogu da ga duvaju“.
Na svom trećem samostalnom koncertu na gradskom stadionu Tašmajdan (prethodno su tu svirali 1996. i 2016. godine), Partibrejkersi su nakon dva sata neumornog prašenja i dva pridodata bisa zasluženo dočekali ovacije skoro šest hiljada posetilaca. Gosti su bili Žika i Dragi Jelić („složna braća“ kako ih je najavio Cane) iz YU grupe, a zajedno su odsvirali čuveni „čakberijevski“ hit Stoj Džoni.
Za kraj koncerta Brejkersi su ostavili urbanu himnu Ulični hodač i numeru Najbolje se putuje, čiji stih Vidimo se sad i ko zna kad, u ovim okolnostima ne deluje nimalo optimistično. Bolje pre nego kasnije, nadamo se, mada kako je opet krenulo sa koronom, pitanje je kada ćemo se zaista svi skupa ponovo gledati.