Nobelovac iz susedstva

Idok je Kertesov Nobel 2002. godine – pre svega u samoj Mađarskoj, ali donekle i na globalnom tržištu – možda mnogima delovao neočekivano, imajući u vidu da je ovaj izvanredni, lucidni i pomalo oporo cinični hroničar vlastitog iskustva Holokausta bio mnogo poznatiji i prihvaćeniji među nemačkim nego među mađarskim kritičarima, Krasnahorkaijev Nobel zapravo i nije tako veliko iznenađenje. Reč je, naime, o piscu koji već ravno četrdeset godina izaziva veliko zanimanje i mađarske i međunarodne književne javnosti, i čija se svaka nova knjiga, još od Satantanga 1985. godine, uvek s velikim nestrpljenjem iščekuje.

Kroz svakog pisca, pogotovo velikog majstora jezika, a Krasnahorkai to nesumnjivo jeste, neminovno progovara ne samo ono što je Danilo Kiš nazvao geni (vlastitih) lektira, već i biće sopstvenog jezika, sa svim njegovim bogatstvom, ali i ograničenjima. Utoliko je Krasnahorkai, ma koliko ga i mađarski i svetski, a i naši kritičari s pravom poredili s velikanima svetske književnosti poput Melvila, Gogolja, Dostojevskog, Kafke, Markesa, Tomasa Bernharda, Kormaka Makartija i drugih, ipak pre svega izrastao iz mađarske jezičke i književne tradicije. Njegovo pripovedanje, ma koliko tematski pa i stilski samosvojno bilo, ipak je izniklo iz onoga što su mu u nasleđe ostavili veliki mađarski pripovedači dvadesetog veka, kao što su Žigmond Moric (po naturalističkim opisima i pučkom humoru), Deže Kostolanji (po finoj ironiji i jednom drugačijem, građanskijem tipu humora) ili Mikloš Meselj (po minucioznom obraćanju pažnje na detalje), da pomenemo samo neke. Zato se slažem s pokojnim akademikom Imreom Borijem koji je, kad je Kertes 2002. godine dobio Nobelovu nagradu, izjavio kako je u istoriji mađarske književnosti i ranije bilo pisaca koji su zaslužili ovo književno priznanje.

Mađarski istoričari književnosti slažu se u tome da Krasnahorkaijev prvi roman predstavlja važan element onoga što se osamdesetih godina prošlog veka nazivalo (postmodernističkim) zaokretom u mađarskoj prozi. Ipak, iz današnje perspektive, to može delovati pomalo i neobično, kada s odmakom od četiri decenije vidimo da se Krasnahorkai ne uklapa ni u kakve književne pravce ili stilističke mode vremena. Naprotiv, reč je o piscu starinskog, ili možda bolje rečeno, bezvremenog književnog postupka. Čak ni njegove beskrajno duge, vijugave rečenice nisu odveć nova pojava u svetskoj književnosti. Tematski, fabule njegovih romana – naročito prva dva, Satantanga i Melanholije otpora – vrte se oko nekoliko pomalo tipskih junaka: zanesenjaka i idealista u usamljeničkoj i u najmanju ruku čudačkoj potrazi za suštinom, za odgovorima na glavna i najmučnija pitanja ljudske egzistencije. S druge strane, u Satantangu, recimo, imamo i živopisne likove lažnih proroka koji dolaze, istina ne u ovčijem ruhu, već u obličju demagoga koji obećavaju egzodus i bolji život tamo negde, ali su svejedno vuci grabljivi.

Vrlo grubo, vrlo pojednostavljeno posmatrano, Krasnahorkaijev opus, koji danas čini dvadesetak knjiga, mogao bi se podeliti na fikcionalnu s jedne, i putopisno-refleksivnu prozu s druge strane. U nekakvoj dodatnoj podeli njegove fikcionalne proze, izdvajaju se tri romana, Satantango, Melanholija otpora i Povratak Barona Venkhajma kao, uslovno rečeno, romani piščevog zavičajnog ili zavičajem inspirisanog sveta. Mogli bismo ove tri knjige, opet vrlo uslovno, na tematskom planu odrediti i kao svojevrsnu zavičajem inspirisanu romanesknu trilogiju. Ove ironijsko-distopijske knjige sa izuzetnom epskom snagom i (katkad crnim) humorom daju postmodernističku proznu viziju onoga što je još veliki modernistički pesnik Endre Adi na početku dvadesetog veka nazvao mađarskom ledinom. Samo što, za razliku od Adijevih pesničkih simbola, ovde imamo posla s polifonijskim romanima u bahtinovskom smislu, koji bi se, na ritmičkom planu, mogli čitati kao što se, recimo, sluša jedan celovečernji koncert.

Od ovog šablona – mada šablon nije prava reč, jer su Krasnahorkaijeva dela sve samo ne šablonska – donekle odstupa roman s kraja devedesetih godina prošlog veka, Rat i rat koji, poput pravog postmodernističkog romana, operiše pronađenim rukopisom. No, glavni lik romana opet je smetenjak, baš kao što su to junaci i u pomenutoj trilogiji, i njegova sudbina podjednako je tragična, ako ne i tragičnija od ostalih Krasnahorkaijevih smetenjaka. Pa ipak, način njegovog stradanja, kao i ono što će se van knjige događati nakon njegove smrti na stranicama romana, razlikuje ga od prethodno pomenutih knjiga. Rekao bih da nije preterano veliki problem što sam ovde otkrio sudbinu glavnog junaka, jer se Krasnahorkaijeva dela ne mogu spojlovati, čitalački užitak ne može se upropastiti prepričavanjem radnje, ona se mogu iščitavati, kao i svako uistinu veliko delo, čak i ukoliko dobro poznajemo radnju. Naročito ako već dobro poznajemo radnju.

Kad je reč o Krasnahorkaijevim pričama, izdvojio bih ovde one knjige u kojima se autor, opet na samo sebi svojstven način, bavi lepotom kao takvom, odnosno zanatskom stranom umetnosti, koja zahteva gotovo monašku askezu i predanost. Reč je o knjigama Ide svet i Sejobo je bila tamo dole. Lepota možda neće spasiti svet, ali nam ipak pomaže da korporativnu, otuđenu i digitalizovanu pustinju naše svakodnevice bar malčice lakše podnesemo. Što za početak i nije tako malo. Na nama prevodiocima je da u godinama koje dolaze pokušamo da bar delić ovog jedinstvenog Krasnahorkaijevog sveta približimo našim čitaocima.

U potrazi za Odisejem

Putešestvije Dalmacijom planiramo za maj 2015. László dobija nagradu International Man Booker i put odgađamo. Početkom oktobra 2016. nalazimo se u Dubrovniku. Previše je svega u Gradu. Previše književnosti: sjedimo u restoranu “Moby Dick”, razgovaramo o raguzejskoj epizodi Allena Ginsberga ranih osamdesetih. Prvu noć László će teško zaspati u svom hotelu pokraj Straduna, pa u gluhe sate razgovara sa svojim bliskim njujorškim prijateljom, autorom Objave broja 49. Previše je i Mađarske: po samostanskim riznicama razgledavamo relikvije mađarskih vladara.

Vrlo brzo postaje jasno da bježimo od Nobelovog komiteta i da na Jadranu tražimo skrovište, područje bez signala, bez poruka i poziva. Tokom popodnevne šetnje Lokrumom kaže, “znaš, Imre (Kertész) mi je rekao, Laci, ta nagrada ti uništi ostatak života”.

...

U Korčuli nas potom dočekuju već puste oktobarske uličice i bura. Moji roditelji i prijatelji, kraj odakle potječem. László ima carte blanche, ne očekujem od njega da nešto napiše. Ako i napiše, da to bude nešto posve sitno, neko skoro ništa, kako glasi čuveni komad francuskog kompozitora Luca Ferrarija snimljen krajem šezdesetih na drugom kraju otoka, u Vela Luci. László ipak spominje neke prve ideje, teme s kojima bi se želio nadovezati na neke svoje ranije priče i pitanja koja su mu tamo ostala neodgovorena. Spominje da svakako moramo posjetiti i Odisejevu špilju na Mljetu.

Subota je, 8. listopada. Nacionalni praznik, dan neovisnosti, koji je u međuvremenu u Hrvatskoj (opet) promijenio datum. Savršen jesenji dan. Katamaranom dolazimo na Mljet. Obilazimo Nacionalni park i jezera, krajolik koji mi je kao sezonskom turističkom vodiču tako prirastao tijelu. Skoro smo posve sami na otočiću Svete Marije nasred Velikog jezera, i prisutni meštri, koji upravo rade na obnovi samostanske crkve i klaustra, vrlo nas srdačno primaju i čavrljaju s nama. Na povratku brodicom do pristaništa, László mi istodobno blago i odrješito kaže, “ovo je bilo dobro, no ne i dovoljno dobro”. Hoće reći, moramo do Odisejeve špilje! Posramljenost pred prijateljem: umjesto da sam njegov vodič, postao sam otpornik njegovim željama, kako bi to rekao Aljoša, moj otac, i model za književni lik koji će kasnije u Uvijek za Homerom japanskim gostima recitirati Odiseju.

Praznik je, turistička sezona pri kraju, slabi su izgledi da nađemo prijevoz do Babinog polja i puteljka do špilje. No… nismo odustali!

Jadran je more, no kad mu se vrtoglavom brzinom približavaš kozjim, stjenovitim puteljcima, i kad ga odjednom ugledaš, on postaje ocean, beskonačnost i epifanija. U bijegu od svijeta i svih mogućih komiteta László je u Odisejevoj špilji iskao Kalipso, čarobnu nimfu smrti i nemoguće pribježište, shvatio sam.

Bacili smo zauvijek svoje poglede i sjenke u ždrijelo te mljetske grote, a nekoliko dana kasnije u Pupnatu nazdravili Dylanu na Nobelu.

Petar Milat

(Autor je urednik u Multimedijalniom institutu MaMa iz Zagreba)