Noar i dramedija, za uživanje

Zahuktao se bioskopski repertoar – evo se već neko vreme svake sedmice barem pet novih naslova nađe u bioskopima – dok s druge strane rezultati gledanosti (uz izuzetak Svadbe i poslovičnih animiranih blokbastera) nimalo ne ukazuju na gledalalčki entuzijazam i, reklo bi se, razumljivu i instinktivnu reakciju na izobilje kino izazova. Ovog puta u žiži su se našla dva međusobno posve raznorodna ostvarenja koja se, svako iz svog ugla i s gledišta udarnih autora obraćaju odraslijoj i, istovremeno, “nagledanijoj” publici.

...

Autoput zločina (Crime 101) scenariste i reditelja Barta Lejtona bespogovorno je i nedvosmisleno neonoar. Iako potpuno porinuto u današnji trenutak, ovo se delo svom težinom i otvoreno naslanja na baštinu trilera s kraja osamdesetih i iz prve polovine devedesetih godina, a pritom je reč o filmskoj priči koja potpuno uključuje kako tehnološki deo podzapleta, tako i pomagala koja akteri koriste. Film bi u desetak reči najlakše bilo opisati kao svojevrsnu varijaciju na Vrelinu (Heat) Majkla Mana, ali ta analogija i to poređenje ne idu naruku Lejtonovom filmu kome, naprosto, možda i namerno nedostaje manovski zamah kojim se stiže do velelepne i zadivljujuće kriminalističke (društvene) hronike. Crime 101 ipak je dobronamernije i mudrije staviti na “tas” naspram Lopova (Thief), jednog od ranijih Manovih filmova, uz ogradu da je za sve vreme svog filmskog rada Bart Lejton posejao sijaset lako uočljivih tragova koji vode upravo do ta dva Manova filma.

Lejton, dakle, pravi punokrvnu i fino izbalansiranu krimi priču melanholičnog podtona, koja je urađena po jasnoj matrici klasičnih noar filmova, što i ne čudi budući da je zvaničan temelj bila novela izvrsnog pisca tog žanra Dona Vinsloua. Vinslou je svoj osobeni izraz pronašao u ciljano kamernijim postavkama sa širim idejnim implikacijama, što svakako jeste pelcer preuzet iz zlatnog doba noara. Lejton, između ostalog, razrađuje i motiv pokušaja preskakanja klasnih/kastinskih granica i zapreka, čime se već nadahnuto bavio u svojim ranijim filmovima dugog metra – u maestralnom dokumentarcu Varalica (The Imposter, 2012) i igranom Američke životinje (American Animals), u kojima takođe zatičemo aktere, odnosno antijunake, koji refleksno reaguju čak i na samu senku i naznanaku siromaštva, što ih onda nagoni na opasne avanture kojima, na duže staze, nisu dorasli. Ovaj put Lejton to čini u formi uglađenog neonoar trilera na podtemu pljačke umetnina i dragocenosti, sa isprva međusobno udaljenim akterima koji će lagano i ubedljivo krenuti jedni ka drugima i neumitnom čeonom sudaru kako se povest kreće prema vešto gradiranom dramskom krešendu. Osim tog manjka zamaha, Lejtonu se ovde ima zameriti i nedovoljna iskorišćenost glumačkih veličina, što Dženifer Džejson Li i Nik Nolti nedvojbeno jesu, koje su dobile premalu minutažu pod okriljem filmske priče duge 136 minuta.

...

Sasvim zadovoljavajući je i melodramski intoniran Je l’ ovo čudo radi? (Is This Thing On), koji pod krinkom poletne dvosatne dramedije donosi ubedljivo najbolji i najzreliji dosadašnji rediteljski rad višestrukog oskarovca i glumca Bredlija Kupera. Nakon neosnovano izvikanog i nagrađivanog Zvezda je rođena (A Star is Born) i potpuno promašenog i iznimno dosadnog biopika Maestro, Kuper se okrenuo bračnoj dramediji koja je u odgovarajućoj meri oneobičena i osnažena uvođenjem podmotiva iznenada rođene strasti ka stendap komediji posle raspada braka i posledičnog raspada porodice. U toj ravni je ovaj Kuperov film posebno zreo i sugestivan, što je pojačano izvanredno dinamičnim snimateljskim radom direktora fotografije Metjua Libatika (stalnog saradnika Darena Aronovskog) i suptilnim glumačkim nadigravanjem i nadopunjavanjem Vila Arneta i Lore Dern u ulogama supružnika kojima razlaz ne pada tako lako. S tim u vezi, jedan od problema ovog, ukupno uzev vrlo dobrog i prijatnog filma (nošenog organskim i nehinjenim humorom) izvesna je klimavost pripovedne žiže, jer film povremeno luta između odluke da stvari sagledavamo prevashodno iz perspektive glavnog junaka i nastojanja da se stvori nekakav rodni egal između muške i ženske supružničke strane. Druga falinka (a posebno izražena u završnom, trećem činu) odveć je labava i, time, nedovoljno ubedljiva kopča između glavnog aspekta priče i onog njenog kraka koji se tiče dinamike odnosa supružnika i njihovo četvoro nedovoljno individualizovanih prijatelja. Kao najupitnija stavka u toj dimenziji pokazao se sam Bredli Kuper, u nepotrebno iritantnom tumačenju prilično plošnog lika najboljeg prijatelja novopronađenog stendap komičara bez straha i mane. Uprkos tome, Je l’ ovo čudo radi? lako se i sveukupno skladno preporučuje kao pitak i šarmantan filmski rad na teme koje su zrodile i podosta kvalitetnijih i osobenijih filmova, a koje su u poslednjih desetak godina (barem) jednostavno proterane iz filmova bioskopskog profila.