U doba bez političkog pluralizma, imali smo književne polemike. U doba bez političkih stranaka, imali smo intelektualce. Doduše, ne mnogo njih: rekao bih da ih je bilo manje nego što danas ima stranaka. U međuvremenu je došlo do znakovite inverzije: stranaka je sve više, a intelektualci polako izumiru. Zašto? Možda i zato što su mnogi koji su nastupali s pozom intelektualaca bili samo nerealizovani politički i etnički lideri, koji su čekali i dočekali svoj povijesni čas. Političke slobode donele su nam, dakle, otrežnjujuću spoznaju da je lakše osnovati stranku ili kakvo interesno parapolitičko udruženje nego izdržati na vetrometini kao intelektualac koji se pača u javne poslove, iz razloga načelne naravi, a i zato što mu je to posao. Dakle, izdržati onako kako je izdržao Igor Mandić, ne čineći ništa nego ono što je prirodna, samozadata dužnost boljeg uma: shvatajući i primenjujući zanat pisanja kao totalnu kritiku, što nije nadrndana kritika svega i svačega radi pukog okretanja kritičke mašine, nego je kritika koja se može i hoće primeniti na sve manifestacije duha vremena, od političkog života, javnog govora, književne ili novinske produkcije, pa do nekada tako prezirane svakodnevice kao uvek najsavršenijeg pokazatelja stanja stvari.
Čemu je Igor Mandić – bez namere da ikoga ičemu podučava – naučio klince koji su se formirali negde u doba zrelog jugosocijalizma, u otvorenoj skepsi prema njegovim dosezima i perspektivama, i u žudnoj i žurnoj potrazi (pokazaće se – uzaludnoj) za alternativom koja neće biti ni marksistička ni nacionalistička? Ponajpre, tome da biti samostalni, od svakovrsnih partijskih i ostalih sprega postranjeni intelektualac nije nešto što ti omogućavaju nekakve „prilike u društvu“, nego da su takve prilike nešto što sebi stvaraš i krčiš sam, bez ičijih garancija. Mnogo kasnije, saznaćemo da ni u demokratiji nema neke osobite jagme za ovakvom društvenom pozicijom: uvek je sigurnije larmati u gomili, oko čega god da se gomila okupi.
Naravno, u doba u kojem je mrtvo more nedogađanja i grobna tišina u kojoj se zlokobno gomila Neizrečeno bilo neka vrsta neobznanjenog društvenog ideala, nisi mogao ne primetiti da taj Igor Mandić stalno drži nekakvu tenziju, da se kod njega reč očas pretvori u Događaj, a da inokosno mišljenje jedne famozne malenkosti – nekada hrabro do bizarnosti, nekada i bizarno do hrabrosti – produkuje više Smisla, više akcije, uostalom, negoli čitavi mrtvozorni forumi partijski ili kako drugačije regrutovanih intelektualaca, ili bi pre možda trebalo reći školovanih osoba koje bi možda bile intelektualci da su se usudile, ali pošto nisu, onda nikome ništa.
Iz onih je vremena ostalo nekoliko eksplozivnih i briljantnih Mandićevih knjiga svakovrsnih polemika, ređe sa prišipetljama i niškoristima, češće sa moćnicima i drmatorima koji su bili u poziciji – i rado su je koristili – da usmeravaju intelektualni život društva. Jedna od tih knjiga, među najboljima, zove se Policajci duha; tu je barem odmah sve jasno. No, ima i jedna koja se zove Nježno srce, a u tom će naslovu čitalac, verujem, prepoznati neku vrstu projektovane autoironije. I takvo je čitanje u redu, ali se zapravo može i bez toga. Naime, meni taj naziv deluje sasvim OK: Igor Mandić i jeste žustri polemičar nježnog srca, što je samo naizgled paradoksalno. Stvar je sa njegovim polemičkim – ali takođe i književnokritičarskim – opusom baš u tome da njegove polemike nikada nisu lične ili osobne na onaj ogavan način koji se odavno zapatio u ovim supkontinentalnim krajevima, i u kojem su oni koji se dopisuju neka vrsta zakrvljenih rođaka koji će se sada, metodom uzajamnog nadvikivanja, obračunati na temu čija je majka veća i nepopravljivija kurva. U tome je smislu Mandić kroz sve svoje kritičke i polemičke poduhvate prošao kao mesečar, sasvim neokrznut trivijalnošću bezbrojnih povoda i bezbrojnih suparnika: takvo je šta moguće samo ako uvek staješ nasuprot knjigama i idejama, a ne ljudima. Ko je umeo i hteo, taj je od Mandićevog polemičarskog pristupa dobio jednu jako, jako važnu lekciju. Ko nije, taj se i sad valja tamo, u ringu u kojem nema pravila, a publika veselo urla ime onoga koga se ima zaklati.
Kada je jednu totalitarnu paradigmu odmenila druga, etnokratska, koja je ušla u naše živote razvaljujući vrata čizmetinom, i to, naravno, sa svom pripadajućom agresivnošću zadriglog ariviste, za Mandića kao da se nije promenilo ništa, osim što je samoća njegove pozicije morala izgledati još dubljom, i što je bilo teže i neugodnije nositi je. No, bio je to i novi izazov njegovom kritičkom i polemičkom nervu, iznova nabrušenom na site i samozadovoljne poštapalice novokonstituisane Glasne Većine, čiji bi sav misaoni obzor i sav intelektualni angažman mogao stati u naslov Mandićeve knjige Za našu stvar. A šta je to, molim vas, i koja je to „naša stvar“? Zna se. To jest, dok se dotična Stvar ne promeni. Kada će se, je li, ponovo znati, s ništa manjom samorazumljivošću.
A mogao je, pomislim ponekad, Igor Mandić fino, još tamo negde sredinom šezdesetih, naći uhljebljenje u kakvom institutiću za istraživanje ruda i gubljenje vremena ili tako već nečemu, pa mirno i fino prodremuckati nekoliko decenija do penzije, spokojno trošeći zemaljske dane jedne tihe, ušuškane beznačajnosti, mogao je poštedeti sebe svega tog gombanja od kojeg na našem supkontinentu ionako obično ne vidiš nikakve osobite vajde, nego ti se nužno učini da je sve to otišlo u vetar, a da su uši publike dlakave i tvrde kakve su uvek i bile. Mogao je, ali nije, na svu sreću, i hvala mu na tome.
(Tekst izgovoren na skupu održanom povodom sedamdesetog rođendana Igora Mandića, u Zagrebu, u Hrvatskom društvu pisaca, 15. 12. 2009. Naš kolumnista i kritičar učestvovao je na skupu kao jedini učesnik izvan Hrvatske.)
