Njegova duša (le)bdi nad ovim gradom

Počeću iz kornera, iz efea: Kako Kovač pokazuje nostalgiju na gospodski, diskretan način za gradom u kome je živeo tridesetak godina. Iako je iz Beograda izgnan od fašističke vlasti i kulturne čaršije. One čaršije iz Andrićeve kasabe. Kovač je u mladosti proveo desetak dana u Neuropsihijatrijskoj bolnici na Guberevcu da bi se oslobodio vojske. Na kliniku ga je primio (njegov) prijatelj dr Ilić. Bio je lipanj. Kovač je prozor s rešetkama držao stalno otvoren. Cvjetale su lipe. U nozdrvama i plućima osjećao je ugodan miris.

Kovač kaže da sjećanje na Beograd sve više bledi, ali da je u ovom gradu imao velike prijatelje, ljubavi, čudesne događaje…

Miris lipa, koje su cvjetale uz prozor umobolnice ostao je kao neki stih u njegovoj duši. Kad je osjetio miris lipe daleko od Beograda u društvu novih prijatelja, Kovač je zaplakao. Suza(e) kao nebo nad Berlinom. Kovač je vratio dug svakom prijatelju. O tome svedoči i ova, poslednja Mirkova knjiga. Knjiga koja se koleba, njiše između memoara, autobiografije i romana. Memoari – nije TO u Kovačevom (književnom) nervu.

Kao dječarac on je letnje ferije, najmanje dva, tri tjedna provodio kod bake u Klobuku, u Hercegovini. Baka je držala pčele, nekoliko košnica. Jedno jutro roj pčela iz jedne košnice pobegao je u šumu. Baka i dječak našli su roj na jednom drvetu. I pokušavali da onomatopejom vrate pčele u dubovinu košnice r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r-r. Ali nije išlo. Onda se Kovač sjetio pjesme svog duhovnog oca Tina Ujevića i počeo da govori stihove:

U prozore i vratnice
Lupa bura tmurnih ura
Dršću male dvokatnice
Bura. Bura. Bura. Bura.

Tada je nekoliko pčela umiljelo u ljubicom namirisanu dubovinu, a za njima je složno uletio cijeli roj.

Kad smo vrcali med to nam je bila najrodnija dubovina, pa sam taj eliksir nazvao medom poezije.

Ovo je definitivno roman. Sad bi se otrgla fusnota o pčelama, od Vergilija do Osipa Mandeljštama. Teško je odoleti:

Uzmi na sreću iz mojih dlanova
Malo sunca slatkoga meda
Kao što narediše pčele Persefone (…)
Uzmi za sreću divlji poklon moj
… kolajnu od mrtvih
Pčela što med pretvoriše u sunce.

U dugim montenegrinskim razgovorima Beograd–Rovinj Kovač je pričao da prije nego što sjedne za radni sto, pročita nekoliko pjesama. I ostane mu u sluhu jedan stih, kao kristalna nota, koji se ponavlja ceo dan.

Nije slučajno Kovač izabrao stih Česlava Miloša:

Nisam znao da brda
Berklija biće poslednja.

Znao je Kovač da odlazi…

Imao je Kovač još jedan ritual bez kojeg nije mogao: gledao je kroz prozor na pučinu kako plovi neka brodica, a neki tanker nestaje na obzoru. Znao je da netko to gleda poslednji put. Spokojno dišu mora grudi… Slutio je da se bliži taj dan. Kovač je rešio da ode otmeno. Viteški. Da ostavi svedočanstvo o prijateljima. Kao kád i kao san. Da stavi žig na to prijateljstvo. Jer sve iščezava, a ostaje samo prostranstvo zvezde i sam Kovač.

Ostali su portreti njegovih prijatelja. I ja za ovu priliku izdvajam četiri: Torija Jankovića, doktora Ilića, Leonida Šejke i Dragana Lubarde. Al’ evo pre prvog portreta jedna fusnota.

Kovač je svojim najboljim prijateljima Kišu i Pekiću bio odan i u žanru bolesti. Kad mu je dijagnosticiran rak Kovač čapkunski i sjetno veli: „Bota, zar bi bilo u redu da izneverim Danila i Peku…“ Ili: Na lakom vazduhu flaute rastvori bisera bol, / U plavu plavu boje modrine mora upila se so. Jeste to prijateljstvo bilo čisto, večno, ko biser, bol, so, more.

Kao važan deo ličnog prtljaga Kovač je u hladni Rovinj, zima 1991, doneo fasciklu (fascikle) sa požutjelim listovima, njegovim i njegovih prijatelja… U tim fasciklama bila je ispisana teka. Teka – kupljena u Veneciji. Teka se rimuje sa Šejka. Listovi iz rokovnika, reči, reči, reči na lekarskim receptima, kafanskim računima.

Torija Jankovića upoznao sam kao dječak, letnje ferije u Beogradu. Moj brat Vojin bio je prijatelj sa Dujom i Pavlom Vuisićem. A Tori je sa Vuisićima bio kum, mislim, u svakom slučaju prijatelj.

Voleo sam prvi igrani film Žike Pavlovića Povratak, o beogradskom podzemlju. U tom filmu igralo je pola članova Mediale: Šejka, Lubarda, Ljuba Popović. Igraju (i) na fudbalskom igralištu po snegu. Za taj film Tori je napisao odličan scenario. Janković je bio glumac, režija će doći kasnije. Bio je lep čovek s nekom sjetom na licu i ciničnim, podrugljivim osmehom…

Kovač (u romanu) otkriva Torija kao pesnika neobičnog dara. Nije želeo da objavljuje pesme. Pisao je za svoju dušu i đubrište. Tori je bio zaljubljen u studentesu Muzičke akademije (ili je to bila njegova opsesija sa kutijom za violinu). Kovač je video Torija, u jedno predvečerje, ispred ulaza u Radio Beograd. Bio je usplahiren. Video je studentkinju kako je nestala u vratima Katoličke crkve Sv. Petra u Makedonskoj ulici. Pohitali su njih dvojica do crkve. Nigdje žive duše. Služba je bila završena. Tori je „iz ruke“ na konobarskom računu napisao pesmu i hteo da je stavi na oltar. Kovač mu je istrgao, oteo taj papirić. I u praznom hramu pročitao pjesmu. Čujem Kovačev glas u crkvi:

Trepnuh ne videh
kako si ušla u moj život,
voljena
Zaspah, ne videh
veličanstveni događaj.

Sad sam budan,
čekam da me poljubi u usta
Ona ili Smrt,
obe su moja ljubav.

Trepnuh, ne videh,
zaspah zauvek.

Tvoj mrtvi zaručnik
sin Ljubavi.

Prijateljstva kopne kao snijeg. To su reči Kovačevog oca. Prijateljstvo Torija i Mirka počelo je da bledi zbog periferijske konobarice, lepe Zoje, koju je Tori, u tajnosti, prstenovao.

Iako se gotovo više nisu viđali Tori je dao Mirku na čitanje scenario za film Krvava bajka. Kovač je imao neke primedbe na scenario i to je Torija kosnulo: „Ne želim od tragedije da pravim grotesku. Ja volim svoj narod.“ Kovač je već stekao filmsku slavu. Film Bate Čengića po Mirkovom scenariju bio je kandidat za jednu od nagrada u Kanu, ali su te 1968. studenti počistili festival kao malograđansku paradu. Film Krsta Papića Lisice, po Kovačevom scenariju, dobio je Zlatnu arenu u Puli, a Torijeva Krvava bajka Srebrnu arenu. Nekoliko dana posle Mirko na terasi Gradske kafane stavlja ruku na rame Toriju, želi da mu čestita. Tori izmakne rame i prijateljska ruka ostaje da visi.

„Pokrali su me braća Hrvati, bolji je moj film.“

Iskopnilo je prijateljstvo.

Osam godina kasnije na terasi hotela „Argentina“ u Dubrovniku glumac Ljuba Tadić stavlja ruku na rame Kovaču: „Ubio se Tori Janković, moja kragujevačka budala… Znam da ste bili bliski…“ Kovač je hitro ustao od stola i spustio se do stijena na morskoj obali. I plakao. Nikad mu Tori nije bio bliži. Da srce srca se postidi, da groznica pokrene val morski.

Strašne fakte o smrti prijatelja Kovač je saznao sutradan: Tori je zabio viljušku u venu leve ruke, a drugu viljušku u venu desne ruke i skočio sa šestog sprata. Kovač majstor (opisa) suicida, kad je želeo da napiše finale povesti o Toriju Jankoviću iz hrpe požutelih listova izronila je Torijeva pesma iz njegove mladosti. Pesma nema naslov, a mogla bi imati Moje srce se diže – i krila mu niču:

Kad sam jutros ustao
I prišao do otvorenog prozora
Svoje sobe na jedanaestom
                                          spratu solitera
Pogledao sam svoju braću – blizance
Kako slatko spavaju
Pomislio sam da bi najbolje bilo
Izaći kroz prozor sa jedanaestog
                                      sprata na trotoar
Jer vrata spavaće sobe škripe
Mogao bih probuditi braću.

Kako je Georg Trakl pročitao pesmu, u pismu Elzi Lasker-Šiler kaže da mu je žao što nije autor ovih stihova, to ne znam. Niko ne zna. I nikad neće saznati…

Leonid Šejka bio je strastven pušač i na kutijama cigareta ostavljao je likovne zametke – crteže-minijature koje je nazivao Otkucaji srca. Kovač u portretima prijatelja bilježi i svoje otkucaje srca. S radošću. S užitkom bola. I vedrine, prosvetljenja. Kovač je voleo crteže svojih prijatelja. Reljića, Šejke, Glavurtića, Lubarde, skicu-crtež za sliku Bobe Matić. Jedno vreme Kovač je živeo u zgradi, tik uz hotel „Mažestik“. Krenuo je da izađe iz stana i gotovo mahinalno uzeo blok sa spiralom, sa čvrstim papirom. Blok za crtanje.

Kod kina „Jadran“ video je Šejku kako pilji, zuri u plakat nekog Felinijevog filma.

„Ne mogu da pročitam imena glumaca.“

„Pa nisu baš čitljiva…“

Kovač je pozvao Šejku da sjednu Kod konja i poklonio mu blok: „Dobar je za tvoje crteže-minijature.“

„Ali ja više ne crtam, ponekad ne osećam čulo dodira… Često sanjam, ali samo jedan san uticao je na moje raspoloženje. Sanjam kako mi ispadaju zubi. Budim se u vrućici.“

Ali pre neku noć, Šejkin san je postao java. Njegovi zubi, bljesnuli su rasuti po jastuku. Šejka je pred Mirkom otvorio čeljust. Bila su ostala dva klimava zuba: San je ostavio ova dva zuba da bi imao razlog da se vrati. Kako bi rado Luis Bunjuel uneo ovu scenu i Šejkin monolog u neki od svojih filmova.

Pred lekarskom komisijom Šejka je dijagnosticirao do sitnih detalja svoju bolest – galopirajući tumor mozga: Mesečina mi dreždi u glavi kao sečivo. Pred tim galopom lijekovi kasne za pedalj vremena. Leonid Šejka umro je 15. decembra 1970. Posle Šejkine sahrane slušao sam na Filološkom fakultetu kako Vasko Popa govori pesmu Lonja Šejka:

Sedi pred platnom u plamenu
Nasred basnoslovnoga
Dvanaestougaonog biljura

Otpija s časa na čas
Krv što mu se penje
U peščanom satu na stolu

Oko glave mu stalno kruže
Kutije pune munja otrovnica
Miluje krestu divnoj aždaji
Otima joj kičicu iz čeljusti
I uči je da se repom krsti

Kroz dvanaest prozora
Gleda u nepokretan predeo
Dosta sličan zemaljskom

Gleda naime sa onog sveta

Lestvice kojima se penje
Onamo iz dana u dan
Pod jezikom krije

A sad čujte Mariju Čudinu, za Šejku:

Sada je spreman jer mu je duša
                                       do zvjezdanog
ogledala stigla, tamo se nastanila
                                          i sanja njega
koji luta i umire na tragu
                         što ga je sam ostavio…

Danilo Kiš 17. decembra objavio je u „Politici“ esej o svom prijatelju. Slova su bila toliko sitna da se tekst morao čitati s lupom. Danas ni s lupom ne možeš naći slikara i renesansnog mudraca kakav je bio Leonid Šejka.

U pismu Dolores Ćaće Šejka opisuje sahranu svoje majke: „… i dok su drugi gledali u kovčeg koji je ležao na zemlji ja sam video granje, znao sam – pošto moja majka više nije telo ona je to šuštanje u granama.“ Leonid Šejka je vetar u krošnjama drveća i đubrišta Beograda. Njegova duša (le)bdi nad ovim gradom. Beli, beli sneg do bola jede oči.

Poglavlja o dr Iliću su među najzanimljivijim, najboljim stranicama Kovačevog romana. Kovačev prijatelj radio je u Neuropsihijatrijskoj bolnici. Taj čudni liječnik bio je na glasu u Beogradu, kao darovit lekar koji je imao naučne i literarne ambicije. Mada su neki govorili da je dr Ilić luđi od svojih pacijenata. Kovač je kasno noću dolazio u bolnicu, gde je dr Ilić imao svoje kazalište, a on je bio pisac i reditelj. U svojim radovima koristio je dokumentarnu građu, hroničara bolnice. U toj klinici lečili su se pisci Petar Kočić, Dušan Srezojević. A Vasa Pelagić je u toj liječnici napisao knjigu Umovanje zdravog razuma.

Ilić je u svojoj praksi igrao na veliki rizik, pa je jednog pacijenta odmah po dolasku u bolnicu ubedio da je begunac iz Čehovljevog Paviljona broj 6 – Ivan Dmitrič Gromov. Isti taj pacijent u kazalištu dr Ilića dobiće ulogu Petra Kočića. Ilić će preuzeti i posao kostimografa.

Opis smrti Petra Kočića može se meriti sa najboljim stranicama koje je Kovač napisao. Godina je 1916:

„U Kunibertovu kulu Kočić je došao nakon što je njegovu sobu pogodila granata, ali je pisac prošao bez ogrebotine, samo mu je prah maltera pobrašnio lice, utrčao je u hol, uzvikujući da su ga Austrijanci i ovdje pronašli. Bolničarka Mara smjestila je pacijenta u kulu gdje je ubrzo umro.

Na samrti Petar Kočić snažno je disao protok zraka kroz glotis, stvarao je glazbu, zvuk zapravo višeglasje samrtnog ropca što su luđaci oko njega osluškivali kao kakvu glazbu. Sve vrijeme dok su grčevi smrti titrali na njegovom licu umirući se osmehivao. Čim je Kočić izdahnuo jedan je luđak skinuo njegove čarape (i) navukao ih na ukočena, hladna pokojnikova stopala. Jedan luđak kleknuo je i sabrano sklopio pokojnikove oči, pomilovao ga po glavi i rekao:

On jadnik u nevrijeme ide gologlav?

Napolju je toplo, uzviknuo je drugi.

Nekoliko luđaka, među njima je bio jedan koji je umislio da je Isus Hrist, odnijeli su telo Petra Kočića u bolničku kapelu. Kapela je bila prazna… Na sredini kapele bila su tri spojena stola pokrivena starim novinama. I dok su luđaci stavljali Kočića na stol iz njegovog džepa ispala je jabuka i otkotrljala se prema kutu gdje su stajale slike svetaca skinute sa zida… Nitko od prisutnih nije potrčao za jabukom.. jedino je onaj bolesnik koji bješe umislio da je Isus podigao jabuku sa zemlje i rekao da ta voćka pripada samo bogovima i pozvao luđake da izađu iz kapele…

Kada su ličioci ušli u kapelu i počeli sa krečenjem nisu nimalo bili začuđeni što je na stolu ležao mrtvac, pa su ga samo prekrili starim novinama, nije im smetao tu na sredini kapele, čak su stolovi korišteni da se na njih stave manje dvokrake stube, kad se bijelio strop.

U predahu dok su ličioci užinali otkrili su pokojnika… jedan je moler popravio i zasvrdlao brkove umrloga…“

Majstor Kovač na delu, majstor lirske groteske kao da piše filmsku scenu za Federika Felinija. Kočića i njegovog dvojnika igrao bi Rod Stajger, a dr Ilića Donald Saterlend.

Crtež tušem „Prijatelji pod staklom“ zauzima posebno mjesto u Kovačevoj radnoj sobi u Rovinju. Portret Dragana Lubarde napisan je kao istorija jednog crteža. Ili kako je nastajao taj crtež 14. ožujka, 14. marta 1967. u Beogradu. Dragan drži pero za tuš i šuti dva sata, jer pero ne trpi reči. Crtež je započet u Gradskoj kafani – vide se glave dva prijatelja… A onda su prešli u hotel „Mažestik“, na sto su stavili nekoliko metalnih novčića. To nije dovoljno ni za jednu kafu, gladni su. Defiluju poznanici, prijatelji, i svako nekim delom tela ili kostima postaje detalj crteža. Samo za likovnog kritičara lista „Komunist“ nema mesta. On je ništa, govno, kaže Lubarda.

U hotel ulazi jedan otmen gospodin, jugoslovenski konzul u Njemačkoj, Dalmatinac, prilazi njihovom stolu i zamoli Lubardu da otvori mapu, njegov čuveni blok. Konzul izabere nezavršen crtež.

Taj je skuplji jer mi uskraćujete zadovoljstvo da ga završim.

Onda, odustajem.

U redu, kaže Lubarda.

Konzul se šali, ceni Draganovu otmenost. Sad su dvojica prijatelja vlasnici malog bogatstva i prelaze u restoran. Gozba od delicija. Pahulje snega dočekale su ih na izlasku iz „Mažestika“ i kreće odiseja po beogradskim kafanama. Crtež je završen u noćobdijskoj kafani „Zmajko“ u Drinčićevoj ulici. U šest sati ujutro. U to doba trepere živci i neko uvek pokuša da napravi scenu. Poznati satiričar i cinkaroš prisluškuje razgovor dvojice prijatelja. I provocira. Mirko bi to rešio tučom. Dragan ga stišava: ritualno, poklanja mu crtež. Kaže Kovaču da ne bi nikad završio crtež da on nije bio dan i noć pored njega. „Ja ne poklanjam crteže jer su krvavi, iščupani iz utrobe.“ Tako je Lubarda, odrastao u domu za ratnu siročad, crtao i živeo. Igrao je do poslednjeg daha. Znam to, igrao sam s njim lopte na Kalemegdanu. Pamtim jedan njegov gol oksfordom, iz mrtvog ugla, na moj pás preko celog igrališta. Lopte smo, taj dan, igrali po velikom pljusku.

Dan uoči Mirkovog odlaska u Zagreb, Lubarda ga je zamolio da odu na sahranu njegovog prijatelja. To je bio pjesnk Ajtić. Taj tihi, sjetan čovjek sjedio je često pored Dragana u Kolarcu. Jednom je, nehotice, prosuo tuš po Draganovom crtežu. I to je jedini Lubardin crtež sa crnom mrljom. I taj crtež kupio je konzul, Dalmatinac.

Zar se ne plašite te mrlje smrti?

Ja u toj mrlji ništa zlokobno ne vidim, samo osećam bol dok gledam taj crtež.

Dragan je bio ubeđen da je galopirajuća bolest njegovog prijatelja počela kad se tuš prolio po crtežu. A tu brzu smrt Lubarda je predvideo.

Napustili su salu za kremaciju pre nego što su grobari spustili kovčeg s pesnikovim telom. Otišli su do Tašmajdanskog parka i sjeli u baštu „Poslednje šanse“. Simpatičan dečak prišao je njihovom stolu i zagledao se u Draganovu bradu. Lubarda između Leonarda i Dostojevskog. A kad je mlada, zanosna mama došla da odvede dečaka, dvojica prijatelja počela su da vragolane. Prvo Lubarda: „Malo smo žalosni, majko. U ovom času naš se pokojni prijatelj prži na roštilju.“ I Kovač u terci: „Cvrči telo.“ Mama je uzela dečaka za ruku, nasmešila se, znala je da dva erotomana gledaju za njom. Dragan je otvorio blok našao crtež sa Ajtićevom mrljom. Mrlja kao hijeroglif. I na crnu mrlju stavio dlan.

Selidbu u Rovinj Boba i Mirko pripremali su u tajnosti. Mirko se bio sklonio u Bobin atelje na Zvezdari, kod njene porodice. Noć prije odlaska Kovač je poželio da odu do stana, u naselju Medaković, mislim Braće Srnić 6. Da li će tu jednom stajati neka ploča: Ovde je živeo veliki pisac Mirko Kovač… To je poslednja beogradska adresa. Mirko je seo u kola maskiran, da izbegne da ga prepozna neki radikalski četnik. Nije imao snage, pre srca, da se popne do radne sobe u gornjem delu ateljea. Odjeknuo je telefon u praznom stanu. Boba je dala znak Mirku da ne dira telefon, a on je stišao zvonce i podigao slušalicu.

Zovem iz groba.

Ni ja više ne stanujem ovdje.

I ovde je pusto i mračno. Još nam prete da će nam prekinuti telefonske veze sa živim svetom.

Tako su razgovarali samo Kovač i Lubarda. Još su progovorili po koju reč, a onda su glasovi počeli da se udvajaju, zakrčalo je, i Mirko je spustio slušalicu. Bio je radostan što je poslednji čovek sa kojim je razgovarao u Beogradu bio njegov prijatelj, Dragan Lubarda. A nisu se čuli i videli dve cele godine. Tko je to tako uredio? Ne znam. Netko jeste…

Kad sam od Kovača dobio na ruke rukopis romana Vrijeme koje se udaljava pozvao sam Lubardu da ga obradujem. Već poslije prve rečenice: „To je Mirko…“ „Ne-ne-ne. Prestani. To me uzbuđuje, srce će početi da damara, ne mogu da izdržim…“

Dragan Lubarda, taj genije linije (i beline), koji je presudno uticao na neke darovite studente na Likovnoj akademiji, nije dobio u Beogradu monografiju. Ali je dobio više od monografije, portret koji je o njemu napisao Mirko Kovač. Med poezije jednog crteža kojim ga je darivao Mirko Kovač, njegov prijatelj.

Jedino će prijateljstvo i ljubav sve nadživeti.

I meni je u plućima ostao onaj miris lipe.

Ili da završimo veselije.

Pa krenućemo u nesanici

Da se skrijemo na stanici.

Adio Vam Šjor Kovač.