Nismo videli ni dinara

U subotu 2. novembra, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu otvorena je velika retrospektivna izložba „Hvala Raši Todosijeviću“, koja predstavlja sveobuhvatan pogled na opus ovog umetnika, od ranih sedamdesetih pa sve do danas. Dragoljub Raša Todosijević je bez ikakve sumnje jedna od najznačajnijih figura na srpskoj i eks-jugoslovenskoj umetničkoj sceni u proteklih tridesetak godina i nesumnjivo jedan od najrenomiranijih domaćih umetnika u inostranstvu. Izložbu „Hvala Raši Todosijeviću“ čine najznačajniji ciklusi i dela iz Todosijevićevog opusa, koji obuhvataju akcije, performanse, hepeninge, video, objekte, instalacije, slike, crteže, akvarele, skulpture, plakate, oglase, tekstove i priče. Mnogi izloženi radovi i fotodokumenti nisu do sada nikada izlagani u Beogradu, a jedan broj radova koji je uništen ili je bio izveden u inostranstvu rekonstruisan je za potrebe ovog projekta. Kustos izložbe je Dejan Sretenović, a postavka će biti otvorena do 22. decembra.

Ovim povodom, za „Vreme“ je s Rašom Todosijevićem, na njegov predlog, razgovarao Uroš Đurić, jedan iz generacije beogradskih umetnika koja je stupila na scenu početkom devedesetih i koji se kreće onim prostorom borbe koji je za sve njih otvorio Todosijević. Intervju koji sledi samo je deo razgovora koji su ova dva umetnika vodila jednog novembarskog popodneva i koji se odnosi na Todosijevićeve početke, kao i na opštu atmosferu koja je vladala na kulturnoj sceni tadašnje Jugoslavije.

Uroš Đurić: Od vremena kada sam postao svestan tvog postojanja, kao i tvoje umetnosti, moram da priznam da me od tada do danas ne napušta jedna te ista asocijacija, a to je Bunjuelov Simon pustinjak. Osim što si me fizički podsećao na stilite, zanimljivo mi je da se u tom filmu provlači nešto što sam oduvek video u tvojoj umetnosti: da je u datim okolnostima sasvim svejedno da li se iskušavanje odvija u pustinji ili u njujorškoj diskoteci u kojoj Simon pustinjak završava na kraju Bunjuelovog filma igrajući na podijumu. Čini mi se da i tvoj razvojni put do ove izložbe upravo podseća na to. Doduše, ovo nije baš njujorška diskoteka (Todosijevićev smeh u pozadini: Nije, nije…) ali ima izvesne kako elitističke tako i prozaične elemente koji čine određen institucionalni okvir. Kako tebi izgleda sopstveni razvoj u ove tri decenije profesionalnog bitisanja na likovnim scenama?

RAŠA TODOSIJEVIĆ: Kada danas bacim pogled unatrag, sigurno je da je jedna vrsta osećanja izopštenosti ili izolovanosti bila prisutna od samog početka. To osećanje nije poticalo od mog karaktera ili načina ophođenja prema ljudima, nego je prosto izašlo iz karaktera rada. Sam pokušaj da se jedna misao o kulturi, o postojanju, o meni, o okolini u kojoj radim itd. dosegne do vrlo egzaltiranog nivoa, sigurno nije mogla biti prihvaćena u ovoj sredini, i to ne iz onih uobičajeno navođenih razloga. Svi se žale na neku totalitarnu prošlost, pa vele: eto nije bilo slobode zato što je Broz bio na vlasti! Ja mislim da je srpska kultura sistematski uništavana od provincijalaca i jednog, recimo, izolovanog akademizma. Od patetičnog provincijalizma, izolovanosti i nespremnosti da se uđe u velike diskusije o kulturi. Ispada da stalno ponavljam, ne znam već koliko puta: da se svaki čovek, svaki narod, svaki umetnik oseća i prepoznaje po tome kako u određenim okolnostima rešava pitanje vlastite sudbine, vlastite egzistencije i kako o toj egzistenciji razmišlja. Ova sredina nije umela da reši to pitanje, pala je iz tog ispita matematike. Neću sad da branim Broza ni najmanje, ali stalno pozivanje na jedan mlaki ili manje mlaki totalitarni režim je neiskreno. Pre bih se pozivao na taj patetični provincijalizam koji je zaista bio kočnica razvoju. Moj rad, i ne samo moj već i mojih prijatelja, sastojao se u tome da se sukobi sa jednim nekonfliktnim modernizmom. Ti ćeš se smejati i reći – pa dobro, vi ste još bili srećni što ste imali šanse da uživate plodove i slobode jednog gulaš-modernizma kada ljudi iz drugih zemalja istočnog bloka, kao što su Bugarska, Rumunija, bivši Sovjetski Savez, nisu imali ni taj modernizam kao bazu sa koje bi krenuli dalje. Mi smo se stvarno prvi suočili sa vladajućim modernizom koji je, iako to u suštini nije bio, imao status jednog liberalnog kulturnog modela.

Pošto sam svih ovih godina imao prilike da prisustvujem mnogim neformalnim razgovorima koje si vodio s raznim ljudima, meni je posebno ostao u sećanju jedan tvoj nastup na Likovnoj akademiji, kada si pričao o svom prvom susretu sa modernizmom dok si još živeo u Šajkaškoj ulici, o atmosferi u kući i starijoj gospođi u komšiluku, o zgradi koja još postoji na uglu Cvijićeve i 29. novembra koja je predstavljala prvi primer poratnog modernizma koji si uočio …

Jeste, sve je to sigurno od izuzetnog uticaja… Tu zgradu smo zvali Američka garaža, to je posle bila taksi stanica ili nešto slično tome. U to vreme, kao dete u školi, crtao sam desant na Drvar, partizane… U kući, gore iznad mene, stanovala je jedna divna porodica Tršćana, mahom sve ženskadija, koje su mi iz nekih svojih starih, predratnih knjiga cepale reprodukcije i davale mi, videvši da se ja time zanimam. To su bile neke trećerazredne reprodukcije francuskih klasicista koje uz to nisu bile ni dobre kolor reprodukcije, više su vukle na umbru, na crveno, žuto, ali i to je bilo sasvim dovoljno kao kontrapunkt onome što sam kao dete bio ne baš prinuđen, nego jednostavno učen da crtam na času – ofanzive, naša letovanja itd. Borba za dušu, bilo čiju, ne samo moju, vodila se od najranijih dana. Išao sam u Botaničku baštu i mastiljavom olovkom koju bih vlažio jezikom slikao sam te krošnje, pejsaže. Pri tom, što mi je danas čudno, uzor su mi bili – francuski impresionisti. Posle su me moji roditelji poslali u Vazduhoplovnu akademiju u Mostaru, gde sam opet vođen vlastitom zvezdom osnovao likovnu sekciju i počeo da pravim apstraktne slike. To je apsolutno neverovatno. Naravno, nisam imao uljane boje, nego sam slikao temperama neke guste kvadrate i onda ih potom izlakirao da bi ličili na ulje. Posle nekog vremena napustio sam tu školu i vratio se u Beograd. Tada je moja tetka rekla: „Ništa od tebe neće biti, nego ćeš ti da ideš u tapetare!“ Tako me je vukla za ruku od tapetara do tapetara ne bi li me neko primio za šegrta. Ali, opet ta zvezda vodilja, taj neki fatum… Doznao sam od nekoga da postoji kurs crtanja i vajanja u Šumatovačkoj ulici i da bih tu mogao da se pripremim za Akademiju. Dosta kasnije sam shvatio da je to bio kurs crtanja i vajanja na kojem bi mladi ljudi slikali i crtali onako kako bi bilo pogodno da bi ih primili na Akademiju. Znači, uticaj beogradskog akademizma širio se i pre škole. Kada sam završio Akademiju, shvatio sam da je taj akademizam jako važan za prijem u Udruženje, i to isti onaj akademizam s kojim sam se suočio pred prijem na Akademiju. Te godine kad sam konkurisao prvi put, nisam primljen zbog zemljotresa u Skoplju jer je masovni socijalni prioritet bio da se na sve fakultete prime ljudi odande. Tu sam opet shvatio da postoje neki viši ciljevi od kulturnih.

Kada se desio prelomni trenutak u kome si probao da uspostaviš relaciju između sebe i sistema. Kada je nastao taj lom i kada si ga, posle očigledno dugotrajne akumulacije, proizveo u jasno uobličen stav? Kopajući po nekim starim katalozima u kući naleteo sam na Prolećni salon ULUS–a iz 1971. i tvoju sliku na kojoj je prikazana trava…

Da, to su još slike s Akademije…

…onda sam od Dunje Blažević saznao da si na jednu od prvih izložbi u SKC–u („Objekti i projekti„, 1972) došao s busenom zemlje iz kojeg je tokom trajanja izložbe, u nekih mesec dana u galeriji, iznikla trava?

Ono što je sigurno bilo važno ne samo za mene već i za moje kolege – to je bila grupa mladih ljudi: Neša Paripović, Zoran Popović, Urkom Gergelj, Marina Abramović, svi smo se znali i družili i pre kao i tokom školovanja na Akademiji – mi smo neprekidno pričali. Dane i dane smo provodili zajedno pričajući o umetnosti. To su bili beskrajno dugački razgovori, plus zezanje, ali je ta neverovatna akumulacija neprekidnog druženja i razgovora bila u srži svega. Ono što je takođe bilo bitno jeste to da sam kao klinac sredinom i krajem šezdesetih puno putovao po svetu. Išao sam auto-stopom, ili već nekako, do Francuske, Nemačke, Italije, išao po galerijama, i pri povratku natrag u Beograd sve više sam shvatao da ono što se kod nas govori i smatra umetnošću, kako se šta ceni, da to ne odgovara onome što sam tamo video. Zatim sam počeo da upoređujem i jednog trenutka sam shvatio da naši profesori, ljudi koji bi trebalo da budu naši uzori – da su to ljudi neprijatno skromnog obrazovanja koji realno nemaju dodira sa onim što se tog trenutka zvalo aktuelna scena u Evropi. I šta se događa? Nisam mogao sad da im kažem: „Hej, ljudi, pa vi ste glupaci, budale, vi nemate pojma, šta vi meni pričate…?“, ili, tada se recimo pojavio Bejkon: „…to nema veze sa onim što vi znate o Bejkonu niti sa onim što sam ja video!“ Samim tim došlo je do velikog konflikta, a ja nisam imao nikakvo drugo rešenje osim da prestanem da radim. Tako da bi oni rekli: „Pa, eto, Raša je lenčuga, lenj čovek, za godinu dana nije uradio ništa, oni sad tamo filozofiraju!“ S druge strane, na Akademiji, ali i oko nje, vladala je jedna čobanistička logika i čobanistički stav da mladi ljudi iz grada nisu idealan materijal za obradu, već da su oni mali provincijalci koji bi dolazili i poltronisali svima i svakome zapravo taj pravi materijal za spravljanje velikih umetnika. Da su ova deca iz grada možda malo bistrija i pametnija, znaju nešto, ali je to suvo i tu nema onog pravog stvaralačkog soka. Šta je bio problem? Problem je bio u jednom patrijarhalnom mentalitetu koji je voleo oko sebe da ima ovce. A svaki čovek koji je imao neko iole individualno ili samostalno mišljenje bio je problematičan. Poslednje dve godine na Akademiji ja uopšte nisam ništa radio niti sam posle imao šanse da dođem na postdiplomske studije. Tada smo mi počeli da se skupljamo oko Studentskog kulturnog centra. Oni su rekli: „Ma da, ovi nas momci sad malo zajebavaju, zezaju, ali će s vremenom, kad se malo olade, leći pod naše grane.“ Zanimljivo je kada i gde se javljaju znaci moderne, avangardne umetnosti – na društvenim marginama, u studentskim organizacijama: SKC u Beogradu, Tribina mladih u Novom Sadu, Studentski centar u Zagrebu i ŠKUC u Ljubljani. Zašto? Zato što tu čovek nije trebalo da podnosi molbu za izložbu pa da čeka šest meseci, nego bismo se spontano skupili ako bismo imali neki projekat. Takva ista scena ponavljala se i u Zagrebu i u Ljubljani i delimično u Novom Sadu. To su mesta iz kojih će desetak godina kasnije izaći ljudi koje danas prepoznajemo kao modernu umetnost i koja je u sukobu sa onim starim konceptom socijalističkog estetizma. Tu je glavna priča o konfliktu.

Kada gledam tvoje slike iz tog takoreći predakcionističkog perioda, one deluju krajnje banalno, pogotovo tematski. Marina je slikala oblake, ti travu… Gotovo kao cinični antimodernistički koncept u odnosu na ono što je bila vodeća ideja socijalističkog estetizma i zvaničnog modernističkog kulta. Da li je to rađeno s namerom?

Ne, ne, ne mislim… To je trajalo jako kratko. Jedno vreme sam radio nešto što je jako ličilo na Stupicu, seriju portreta. Bilo je interesantno to oko Stupice… on je podjednako bio ljubimac i krajnje konzervativnih i krajnje radikalnih krugova. Kako se oko takve ličnosti mogu okupiti dve takve krajnosti? Verovatno je svako tumačio neki drugi Stupičin profil. Šta mi je kod njega odgovaralo? Pa, ta, ne bih rekao samo spontanost, već i ta neka sirovost, ti divljački potezi olovkom. Verovatno bi se to moglo zvati, kao kod ruskih avangardista, primitivistička faza, kao kada se suočiš sa tim udešenim modernizmom ili pikturalnim modernizmom, nešto između toga. Ali i to je jako kratko trajalo.

Koliko sve to što se dešavalo u SKC–u iz današnje perspektive može da izgleda kao kompromis u kome je tadašnja vlast dodelila jednoj grupi mogućnost, skoro dekorativnu, da određenu scenu razvije, ali da se ne utapa previše u glavne tokove, pošto je činjenica da ste vi kao umetnička pojava mnogo više uticali na moju generaciju, ne toliko svesno koliko kroz fakt da ste stvorili mogućnost da se takva umetnost kontinuirano odvija kao paralelna scena? To ne može da se nazove klasičnim andergraundom.

Ne… vidi. I imaš i nemaš pravo. Ta se teza dosta često provlačila zbog činjenice da je SKC proglašen za mesto kompromisa i navodno neki organizovani ventil. Ali, ne bih voleo da se na SKC gleda samo kroz aktivnost galerije, to bi bilo pogrešno. Ta kuća je imala svoj tradicionalni angažman, tu su bile tribine, filmforum, razne druge aktivnoti. To su vrlo normalne, prihvatljive stvari i to nikako nije moglo da se poveže sa radikalizmom u toj galeriji. Šta se događa? Zašto se to ponavlja? Pa, iz dva ili tri jednostavna razloga: voditelj galerije u to vreme bila je Dunja Blažević, koja je ćerka Jakova Blaževića i ta asocijacija se odmah usvaja. S druge strane, Marina Abramović je ćerka Danice Abramović, koja je u to vreme bila nešto kao danas ministar za kulturu. A tu je povremeno dolazio i Braca Dimitrijević, koji je pa opet sin bosanskog Homera, Voje Dimitrijevića, i kroz tu optiku se gledalo na sve ostale stvari. Na Zorana, na mene, na Nešu, na Eru, koji smo praktično bili socijala, niža klasa. Činjenica je da su već ’74. bili poslednji Aprilski susreti i da već ’75. za njih navodno nije bilo dovoljno para. Ja se sećam jednog predavanja o tome kako je nestala Korčulanska škola, kao nije više finansijski mogla da opstane… Ma daj! Kada se uknjižilo da je Aprilski susret ’74. bio tako gromoglasan da je došlo pola sveta, rekli su – manite se. To je već premašilo zonu trpeljivosti. Dara je prevršila meru i nikada nismo postali nešto kao poluzaštićeni umetnici kojima bi tajnim kanalima dolazio novac. Nismo videli ni dinara. Čemu naša velika energija? Ja sam više bio u Studentskom kulturnom centru nego u svojoj kući. Svi smo bili tu – od jutra do sutra (Marinelin glas u pozadini: „Mnogi su mislili da je Raša tamo zaposlen!“). I šta je bio sledeći korak? „Znate šta?“ rekoše, „Vi ste imali tu sreću da ste odmah upali u Muzej (MSU)!“ A to je bilo ’72, kada je napravljena izložba mladih, neka velika postavka u muzeju, jedan projekat koji sa nama nije imao veze, hteli su samo da oslikaju šta je ta scena. Ima još jedna stvar: sve generacije pre mene, vrlo bliske generacije, sve su imale neki svoj mali milje. Družili su se sa književnicima, sa doktorima, advokatima, sitnim političarima i tako su pravili svoj milje od koga su, iako nisu mnogo prodavali, mogli nekako da opstanu. Mi smo prvi bili bez ikakvog miljea. Nismo imali kolekcionare, nismo imali frendove među književnicima tipa – dođe ti književnik i kaže: „Ej, hoćeš da ti napišem jedan predgovor za katalog?“ Hej, pa ja svoju umetnost poznajem bolje od tebe!

Retrospektiva Raše Todosijevića: Bog i dalje voli Srbe

U predvorju Muzeja savremene umetnosti, nekolicinu posetilaca dočekali su stolovi raspoređeni u obliku kukastog krsta, ili sunčevog točka, šta već ko želi da vidi u drevnoj geometrijskog figuri. U neposrednoj blizini, i tu više nije bilo dilema za čulo opažanja i moć učitavanja, pušio se poveći kazan pasulja s mesom. Taj pučki obrok poslužio je za još jedno dovođenje do apsurda maksime Gott liebt die Serbien koja se, stalnim ponavljanjem, pretvorila u vlastitu karikaturu

Ako bog voli Srbe, a Srbi vole pasulj, šta se iz toga može zaključiti? Da li da i bog voli pasulj, ili on samo voli Srbe koji, jel’te, gaje sklonost ka ovom jelu, ili voli Srbe koji vole pasulj, ili…? Dragoljub Raša Todosijević nikada nije zamarao publiku tlapnjama o lažnim silogizmima. On jeste više puta u svojim radovima varirao parolu – Gott liebt die Serbien (Bog voli Srbe) koja, na ne baš dragom jeziku u ovim krajevima, govori o povlašćenom odnosu jednog naroda prema Velikom Tvorcu, ali je to činio s drugačijom vrstom ironije. Rugao se ovaj umetnik velikoj potrebi jednog malog naroda za tom vrstom ljubavi i ispisivao pomenutu rečenicu pored stolica, zastava, kanti s farbom, tepsija, kutlača, boca i ostalih drangulija koje su bile deo njegovih instalacija. „Hvala Raši Todosijeviću“, stajalo je katkad na tim radovima s potpisom građana Berlina, Budimpešte, Beča, Ljubljane ili Stokholma, kao da se imaginarni posetioci galerija zahvaljuju što su obasjani neočekivanim saznanjem.

Možda bi veza Svevišnjeg i povlašćenog naroda zapala u neku vrstu kolotečine da se Todosijević nije ponovo umešao, dodajući svojim radovima simbol svastike. Od tada je taj znak postao stalni pratilac poruke Gott liebt die Serbien u čitavoj seriji instalacija, sve do poslednjeg performansa „Bog voli Srbe“ prošlog petka na beogradskom Ušću.

U predvorju Muzeja savremene umetnosti, nekolicinu posetilaca dočekali su stolovi raspoređeni u obliku kukastog krsta, ili sunčevog točka, šta već ko želi da vidi u drevnoj geometrijskog figuri. Na crnim stolnjacima, koji su bili bliži simbolici zlokobnog krsta nego veselog točka, bili su poređani tanjiri, pribor za jelo, čaše, flaše piva i korpe s hlebom. U neposrednoj blizini, i tu više nije bilo dilema za čulo opažanja i moć učitavanja, pušio se poveći kazan pasulja s mesom.

Gosti, uglavnom lica s umetničke scene, polako su zauzimali mesta i neobavezno ćaskali, dok je tamburaško-gitarsko-harmonikaški orkestar pokušavao da ugreje mermerne ivice i staklene površine u tom nesvakidašnjem susretu modernističke arhitekture i skadarlijskog štimunga. Možda bi gosti uz Svilen konac i Stani, stani Ibar vodo zaboravili gde se nalaze, da ljubazni domaćin Raša Todosijević nije ustao s jednog kraka ove neobične trpeze, progovorio nešto o apstraktnoj simetriji ideologija i njenim rastakanjem u dodiru sa životom i brzo završio: „Hvala i dobro došli“. „Hvala Rašo“, složno je uzvratilo pedesetak zvanica, učesnika u performansu, dok je orkestar nastavio da vrluda između male iz Šapca kraj Save, krčme u planini, leta koje se pamti, Ljiljane, Branke… i ostalih femme fatale srbijanskih birtijaša.

Bilo je podvriskivanja, dizanja ruku, naručivanja pesama i polomljenih čaša, što nije postalo artefakt. Bilo je nenamerno polomljenih flaša, pokušaja razbijanja tanjira i zbunjenih muzičara kojima do kraja života neće biti jasno ni gde su bili, ni šta su radili ni za koga su svirali. Na zlokobnom stolu simbolu ostao je popriličan svinjac od skorenih ostataka pasulja u tanjirima, umazanih stolnjaka, komada hleba i praznih flaša piva, što se još uvek može videti kao izložbeni objekat u okviru retrospektivne izložbe „Hvala Raši Todosijeviću“.

Pučki obrok pasulj-hleb-pivo poslužio je za još jedno dovođenje do apsurda maksime Gott liebt die Serbien koja se, stalnim ponavljanjem u ovakvom kontekstu, pretvorila u vlastitu karikaturu. Nema, naravno, samo ovaj narod potrebu da ispreda priče o svom zamišljenom odnosu prema Bogu jer njegovo okruženje već ječi od parola „Bog ljubi Bugare“ ili „Bog i Hrvati“, ali je upravo ovde postojala dosta jaka potreba da se slabost i nesnalaženje u datim okolnostima kompenzuju osećanjem nadmoći, što se i vidi u rečenici Gott liebt die Serbien. Takva neosvešćena pretencioznost nije bila po ukusu Raše Todosijevića.

Pasulj je, inače, hvala na pitanju, bio izvrstan.

Slobodan Kostić