Filip Grujić: Podstanar; L. O. M. 2020.
U intimnu vezu, kažu, čovek uđe sa dva cilja: ili da ostane doveka u njoj, ili da mu srce bude slomljeno. E sad, ono što je bilo problematično u ispunjavanju ciljeva na tom polju je što ja nisam znao na šta ciljam. Da li da budem doveka srećan sa Sonjom, ili da mi, u nekom trenutku, srce bude slomljeno. Razume se, svaki racionalan čovek bi rekao da ulaziš u odnos razmišljajući o tome kako on može da tvoj celokupni život učini ispunjenijim i srećnijim. Ali šta ako ja nisam tako daleko razmišljao kada sam ulazio u taj odnos?
Primećen već kao romanopisac (Bludni dani kuratog Džonija) i kao dramatičar (Ne pre 4.30 niti posle 5.00), Filip Grujić (Novi Sad, 1995) jedan je od najzapaženijih „novih glasova“ na srpskoj književnoj sceni. Ovoj zapaženosti Grujićev drugi roman Podstanar sigurno neće odmoći, naprotiv. No, ako je prvenac pomalo vrištao sa knjižarskih polica „provokativnim“ i u neku ruku čak tabloidnim naslovom, ovaj drugi kao da se već u startu prijavljuje na nekoj sasvim drugoj senzibilitetskoj adresi, obećavajući mnogo stišaniji ton. Podstanar, kakav je to uopšte naslov? Poslednji put kad nam je nešto takvo privuklo pažnju, u pitanju je bio Rolan Topor, odnosno Roman Polanski… A to je bilo davno čak i za Grujićeve roditelje.
Neimenovani Grujićev narator je došljak, neznanac koji se – kao u kakvom urbanom vesternu – „nigdje, niotkuda“ pojavljuje u gradu u kojem traži mesto za sebe. S tim da bi ga u pravom vesternu dočekala napeta pažnja starosedelaca, dok je ovde u pitanju samo nema ravnodušnost… Grad u koji je pristigao je hladna kulisa (još) jednog početničkog glavinjanja među njegovim ulicama, trpeljivo indiferentna prema njegovom postojanju. O došljaku ni mi koji čitamo ne znamo ništa: otkud je došao i šta želi. Ovo drugo barem, biće da ne zna ni on sam. Sve što mu treba je – stan.
Priča romana smeštena je u vreme sasvim nalik na današnje vreme, a mesto njenog odvijanja po svakom bi važnom parametru moglo biti bilo gde; tek po imenima i nadimcima likova zaključujemo da je u pitanju Srbija, a daljnje tekstualno šerlokovanje nas vodi do zaključka da je u tom slučaju grad u koji je novopečeni podstanar stigao – Beograd. Naime, on čuje zvuk tramvaja, a odavno nema tramvaja ni u jednom drugom gradu ove zemlje… Čitalac, međutim, sa stečenim saznanjima neće biti mnogo pametniji, pa može slobodno odmah i da ih zanemari. Umesto toga, probijanje kroz prvih nekoliko desetina strana možda će mu otežavati osećanje stanovitog nedogađanja: pripoveač opisuje svoje osećanje stranosti i „novosti“ svega što ga okružuje, potom svoj prvi unajmljeni stan kao krhko, spartanski (ne)opremljeno utočište pred spoljnim svetom koji i bi i ne bi bolje da istraži; potom slede neminovni slučajni susreti (u komšiluku), nesigurni začeci mogućih prijateljstava, emotivnih veza… Napokon, i posao (ne baš precizno definisan): od nečega se mora živeti čak i u romanu u kojem se naizgled „ništa ne dešava“. Roman pravo ubrzanje dobija tek kada u pripovedačev život skoro naglavačke uleti bivša devojka njegovog kolege s posla, a kod koje će se on ubrzo preseliti, i dalje bivajući podjednako inertan glede, hm, vlastitog egzistencijalnog samodefinisanja i samoostvarenja. A koje „spoljni svet“ od njega sve jače traži i očekuje.
Podstanar je, dakle, knjiga kakvu je možda i poslednji put moguće napisati kada imate oko dvadeset i pet godina, a svetu ste nepoznanica koliko i on vama; Grujićev narator pomalo je „slabi subjekt“, onaj koji prepušta događajima da ga vode kuda oni hoće, a najveći napor posvećuje tome da nekako izbegne da se bilo kakvi događaji uopšte dogode: nije li sasvim dobro živeti u prijatnoj vanvremenskoj opni večite sadašnjosti, maziti se na kauču s devojkom (kojoj si, realno, „na grbači“), gledati televiziju i, uopšte, pustiti svet da glavinja svojim tokom? Svet, međutim, uvek ima neke drugačije zamisli. I obično pronađe način da ih nametne.
Pažljivom čitaocu je jasno: Podstanar je zapravo lirska, minimalistička priča o odrastanju i sazrevanju u svetu koji ti nudi bezbroj opcija, samo što se sve nekako svode na isto, a to isto ti – kao „odrastajućem subjektu“ – baš i ne deluje previše privlačno. U svojoj izmeštenosti i blagoj oniričnosti, roman ima čak i ponešto murakamijevski štih – nije slučajno da je baš Haruki Murakami jedna od retkih pripovedačevih spomenutih lektira.
Hoće li se „održati“ naratorova metastabilna ljubavna veza? Ako ne, na čemu će pući? Hoće li pronaći neki trajniji posao, i sebe u njemu? Hoće li zatvoriti pun krug vrativši se u podstanarstvo iz kojeg je započeo egzistiranje u novom gradu, samim tim i proces odrastanja? I – kuda uopšte odande? Nešto od toga potencijalni će čitalac saznati ako pročita roman, nešto drugo ostaće nepoznato ili nedorečeno, jer tako i treba da bude na onoj tački na kojoj Grujić „napušta“ svog junaka.
Daleko od „velike istorije“ i njenih lomova, svedenim sredstvima (koja na prvu prizivaju u sećanje Albaharija i Valjarevića) i bez književne pirotehnike, ali promišljeno i u dobrom smislu reči stilski ekonomično, nepretenciozno ali zaokruženo i suma sumarum dojmljivo, Grujićev Podstanar se pokazuje kao vešt i siguran dribling na malom prostoru, kao što su mali i stanovi u koje se useljavaju naši podstanari u potrazi za… pa, nečim što će potrage biti vredno, a što se ne vidi i ne nudi na prvih nekoliko (stotina) pogleda.
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
