Nevolja s rodom… i dva dobra filma

Prvi deo naslova ovog teksta preuzet je iz naziva čuvene i prevratničke studije iz pera velike Džudit Batler. A ona u tom svom delu punog naslova Nevolja s rodom – Feminizam i subverzija identiteta (kod nas u prevodu Adriane Zaharijević i izdanju kuće Karpos) podseća da „Simon de Bovoar tvrdi da je ‘subjekat’ u egzistencijalnoj analitici mizoginije uvek muškog roda, stopljen s univerzalnim, diferenciran u odnosu na ženu kao ‘Drugo’, smešteno izvan univerzalizujućih normi koje definišu ličnost, beznadno ‘pojedinačno’, otelovljeno, osuđeno na imanenciju“.

A potvrda te narečene mizoginije, tog stanja stvari koje katkad i one liberalne poput opruge svako malo vraća u zagrljaj okoštalog patrijarhata, ove zime mogla je biti pronađena u jednostavnoj činjenici da među rediteljskim vedetama nominovanim za Oskara, mimo svih političko-korektnih ali i zdravorazumskih očekivanja, ipak nije bila nijedna žena. A bilo je osnove i bilo je zasluženih kandidatkinja za suprotan ishod. Međutim, kako su Oskari razdeljeni, a kako nakon sve te svečarske i taštinaste halabuke ostaju samo filmovi, onakvi kakvi jesu, sad mirne duše možemo da razaberemo šta su nam ovi zimski meseci doneli na polju filma a sa rodnim štambiljem tog „drugog“ i manje „univerzalnog“.

Žal za oskarovskim nominacijama ponajpre se u ovoj postavci odnosi na Gretu Gervig, do pre samo nekoliko godinu ikoničnu pojavu istinski nezavisnih, čak i mikrobudžetskih mumblecore filmova (pojednostavljeno predstavljeno, američkog ekvivalenta daleko uticajnije skandinavske Dogme), a sada rediteljki već drugog odličnog filma u nizu koji je, baš kao i prethodnik, Lady Bird pre dve godine, privukao dosta pažnje kritike, zahtevnijih filmofila i onih koji odlučuju o raspodeli esnafskih odličja. Greta Gervig je, pomalo neočekivano (mada, to nije ništa u poređenju sa najavljenom režijom megamjuzikla sa stepovanjem), odlučivši se da posegne za često ekranizovanim i mnogovoljenim američkim knjiškim klasikom, romanom Male žene. Ovaj roman je „sveta krava“ tamošnje popularne kulture, te mu se u slučaju prvenstveno filmskih adaptacija ima pristupati sa dužnim poštovanjem i uz dosta promišljenosti i takta. Imajući to vidu, ni ne čudi što se Greta Gervig ovde svesno i ciljano držala podalje od agresivnijih dekonstrukcionističkih zahvata; njene Male žene, povrh lako uočljivih novina i intervencija, ipak zadržavaju klasičnu fabularnu naraciju i dovoljno pregledan pristup radnji i likovima. Intervencije su izvrsno postavljene i upregnute imajući film kao celinu kao krajnji cilj i vrhovno dobro – naime, Greta Gervig i ostatak autorske vrhuške ovde su pokazali upadljivu i hvale vrednu odrešitost, pa su se lišili potpuno linerarne naracije, posegnuvši za vremenskim skokovima i dramskim rukavcima, a za šta je bilo nužno da se u radnju filma udenu i događaji iz kasnijih dela koje je glasovita Luiza Mej Alkot napisala sa istim likovima a u drugim vremenskim ravnima. Taj zahvat u početku iziskuje pojačanu pažnju i koncentraciju gledalaca, ali vrlo brzo u priču mogu da se uključe i oni kojima je književna preteča manja ili veća nepoznanica. S druge strane, ta (ipak brižno zauzdana) nelinearnost izrodila je punoću emocije i potpuniji uvid u živote, nesigurnosti, preispitivanja i životne izbore četiri sestre Marč.

Ritam pripovedanja je iznimno precizan i krajnje suptilan, likovi su simpatični, njihove patnje dovoljno uverljive, rekonstrukcija ere, gle čuda, besprekorna, a osim toga, film je odlično odglumljen (naravno, pohvale ponajpre zaslužuje u pogledu Oskara na kraju ipak skrajnuta Saroše Ronan u ulozi prkosne i kreativne Džo), i odlikuju ga izrazito zanimljiva upotreba širokougaonih kadrova u krešendu posebno emotivnih i dirljivih scena. Na drugom tasu, a u skladu s onim iznetim u uvodnom delu ovog objedinjenog prikaza, Male žene u rediteljskom viđenju Grete Gervig donose primetan a opet i inteligentno u samu povest i širi plan priče i ideja ovog filma inkorporiran feministički okvir, s tim da se, u savršenom saglasju sa ipak nedvojbeno tradicionalističkim duhom ove proze Luize Mej Alkot, ovaj film po toj osnovi zadržava u sferama implicitno iskazanog a opet i posve dovoljno jasnog i razgovetnog. Greta Gervig ovde procenjuje da ključni udeo u moći emancipacije leži u kreativnosti, istrajnoj borbi za pravo na vlastite izbore i porodičnoj toplini kao nepogrešivo važnom korektivu kad god dođe do srljanja i neopreza. Na tragu te ocene ostaje i sud da će oni kojima je do takvih ishoda ipak morati da pričekaju na neke nove, radikalnije i borbenije ekranizacije gde će na čistac možda izaći dosta toga ovde i dalje svesno zabašurenog – ambivalentna seksualnost Džo, rečitiji prikaz rasnog pitanja u Americi tih dana, jasniji odnos prema socioekonomskoj poziciji žena, malih i velikih…

za uvećanu sliku desni klik pa »view image« / foto: claudette barius

U začudnu, ali ipak dovoljno skladnu rimu sa Malim ženama stupio je i aktuelni bioskopski hit Ptice grabljivice – zapravo Ptice grabljivice (i fantastična emancipacija Harli Kvin) – Birds of Prey (And the Fantabulous Emancipation of Harley Quinn). Reč je o dinamičnom, živopisno šarenom, maštovitom, zabavnom, duhovitom, postmodernstički postavljenom superherojskom spektaklu, krcatom vrhunski koreografisanim i usnimljenim scenama vratolomne akcije, a sa likom surove i manične Harli Kvin, ovde zatečene u trenu bolnog raskida sa Džokerom, u središtu radnje. U vezi sa tim, mora biti naglašeno da je ovo prvi superherojski spektakl koji se pojavio nakon prevratničkog Džokera Toda Filipsa, a koji se ipak zadržava s ovu stranu poimanja filmova sa strip izvorištima. Lik Harli Kvin je već uveden u filmu Odred samoubica (Suicide Squad), te se u neku ruku ima posmatrati i odmeravati i kao nastavak ili barem spin-of. Mnogo toga je dakle palo na pleća mlade rediteljke Keti Jen, kojoj je ovo tek drugi dugometražni film, a tek prvi ovako zamašnog produkcionog gabarita. U tom smislu, rediteljka se vrlo dobro snašla, dobacivši do maštovitosti, poletnosti i viralne duhovitosti jednog Dedpula (i to je možda najpreciznija stilska referenca u slučaju Ptica grabljivica), što je, nimalo iznenađujuće, zasluga i ovde vidno nadahnute Margo Robi u glavnoj ulozi.

Premda prilično kasno u radnji stiže do te ciljane poente o emancipaciji putem žensko-ženske solidarnosti, i ovaj film se može sagledavati kao novi doprinos daljem i sveobuhvatnijem prodoru feminističkog doživljaja sveta u američki studijski film, i ovo ostvarenje u tom aspektu zadovoljava i pogađa metu. Posve druga je priča što je sada sasvim jasno da je iritantnost woke kulture, a to je svojstveno svim tim intruzivnim i kastrirajućim fenomenološkim konstruktima, dovela do toga da padaju i nevine žrtve – poput u završnici trke za Oskarima zaobiđene Grete Gervig i Ptica grabljivica (koje ipak nisu ostvarile očekivani rezultat u prvom i ključnom vikendu pohoda na bioskopske blagajne Amerike). A reč je o dva zbilja dobra filma.