Nevinost sa zaštitom

Nevinost nije baš uvek bez zaštite. Kada tu zaštitu pruža ugledna i ozbiljna institucija, onda se stvara mogućnost da se nevinost mirno i spokojno razvija, da sazreva u povoljnim klimatskim i inim uslovima. Upravo takve uslove pružilo je Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada grupi od troje mladih dramskih pisaca, onih čija dela još nisu izvođena na velikim profesionalnim scenama (dakle, profesionalno su nevini); tako je nastala Nevinost – Projekat Tri. Ovaj zanimljiv projekat, koji se u SNP-u odvijao od 29. februara do 6. marta, predstavljao je, zapravo, mini festival sastavljen od tri praizvedbe komada troje mladih domaćih dramskih pisaca i drugih manifestacija koje obično prate promociju savremene, tj. nove drame (scenska čitanja, razgovori posle predstava, tribine i sl.).

Opravdanost jednog ovakvog projekta je dvostruka: s jedne strane, pruža se jedinstvena prilika mladim autorima da se grupno, generacijski predstave (pa i nametnu) i to u okviru institucije s dugom tradicijom (koja bi, dakle, po nekim predrasudama, trebalo da bude bar ležerno konzervativna), a, s druge strane, gust program i napet festivalski ritam oživljavaju i pokreću sve umetničke, tehničke i organizacione potencijale ovog teatarskog mastodonta. Da ne govorim o tome da je istovremeno igranje troje gotovo nepoznatih mladih pisaca vrlo smeo i rizičan repertoarski potez i za pozorišne kuće koje su manje zatvorene od nacionalnog teatra, pa kao takav zaslužuje, bez obzira na završni rezultat, pažnju i poštovanje… E, dobro. A sada da konačno vidimo kakav je taj rezultat.

Ono što se ovde nameće kao prvo i najzanimljivije pitanje jeste da li se, na osnovu pregleda ovih nanizanih dramskih ostvarenja, može govoriti o nekoj tematskoj ili stilskoj sličnosti, da li se ove drame mogu dovesti pod neki najmanji zajednički imenitelj, da li može da se pronađe ono što kritičari i inače vole da pronalaze – generacijski senzibilitet. Osnovna sličnost koja se u ovom dramskom korpusu prepoznaje jeste tematska: sve tri drame zahvataju građu iz savremenog života i prema njoj imaju socijalno osvešćen odnos (što mora veoma da se ceni kada se zna da su najnovije, pinkovizovane generacije, društveno neosvešćene). U obradi ovih tema javlja se, kod svakog od troje autora, bitno drugačiji poetički pristup, tako da ovde prestaje priča o sličnostima, a počinje ona o razlikama.

Drama Sigurna kuća Marije Stojanović zasniva se na višestrukim finim paradoksima, a središnji je taj da se najaktuelnija od sve tri teme – reč je, naravno, o sudbini žena koje su žrtve nasilja – ne obrađuje na aktivistički način, kako bi se, očekivalo, već, naprotiv, na krajnje intimistički. Komad izoštrava veoma tanane psihološke odnose između emocionalno krajnje fražilnih junakinja (muški likovi su, naprotiv, prikazani kao gruba i nepromenljiva datost, kao nužno zlo), pa se tako pitanje krivice i odgovornosti potiskuje u drugi plan; ako se ta initimistička vizura ne prepozna kao dominantna, može se steći pogrešan utisak da komad ima problematične ideološke konotacije, da ženske žrtve prikazuje kao saučesnike svojih muških dželata. Dodatne zabune u percepciji ovog filigranskog tkanja može da stvori i njegov sofisticiran i ciničan humor: zajedno s naglim i čestim obrtima u odnosima, koji su uslovljeni visokom frekvencijom emocionalne iritiranosti junakinja, ovaj humor takođe razgrađuje realistički sloj komada. Tako se, na kraju, relativizuje pitanje psihološke verodostojnosti, a drama ostvaruje efekat putem kratkih, ali snažnih i poetičnih prizora ženske solidarnosti i ljubavi, koji isijavaju kroz gustu maglu (namerno?) nedefinisanih i zbunjujućih odnosa.

Zar razliku od ovog komada, naredno u nizu izvedenih dela, Kome verujete? ničim ne dovodi u pitanje realistički prosede. Autorka Jelena Đorđević pregledno postavlja dva dramska toka, od kojih je glavni ljubavna priča između mladog, naivnog i ambicioznog političara i mlade, realne i razočarane službenice agencije za ispitivanje javnog mnjenja. U tu priču umeću se slikoviti prizori iz njihovog zajedničkog posla – ispitivanja rejtinga političkih partija – koji prikazuju svu onu, samo naizgled grotesknu (a zapravo dokumentaristički realnu) faunu od čijeg je prava glasa stradalo, tokom devedesetih, ono malo normalnog sveta što je ostalo da živi u Srbiji. Ipak, ova zanimljivo postavljena priča nije dovoljno vešto zanatski sprovedena, tako da je njen razvoj predvidljiv, likovi ljubavnika su dosta uopšteni i pojednostavljeni, a njihovi suprotstavljeni stavovi o životu plakatski šematizovani i neuverljivi.

Aleksandar Novaković razgrađuje realistički prosede na drugačiji način od Marije Stojanović: njegov komad Zubi svodi se na dramaturški vešto ostvarenu parabolu o predeterminisanosti nasilja, o nemogućnosti bekstva iz večitog kruga zločina, o slobodi kao čistoj iluziji u potpuno kodiranom i kontrolisanom svetu Velikog Brata. Taj žanrovski okvir – dramska parabola – daje puno pokriće za pojednostavljenost i uopštenost likova i odnosa, koji bi bili mana da je u pitanju realistička drama. Ovde je, naprotiv, razvijan ekspresionističko-simbolistički izraz, a njegov središnji znak je onaj koji se nalazi u nazivu dela: u svetu Velikog Brata, hrabrim muškarcima se u mladosti odstranjuje nerv iz zuba da ne bi osećali nikakav bol, te da bi mogli da budu surovi vojnici sistema. Ono što, ipak, stvara dileme jeste značenjski plan drame: da li je uopšte mogućno stvoriti angažovan teatar, a na tu ulogu pretenduje komad Zubi, ako se veruje u predeterminisanost, ako se zanemaruje levičarska ideja o nužnoj promenljivosti sveta.

Veoma značajan segment manifestacije Nevinost – Projekat Tri jeste i knjiga u kojoj su odštampane ove drame; da nije nje, do ovih zaključaka bi se teško došlo, jer su prilično neadekvatne scenske postavke SNP-a stvarale pogrešan utisak o komadima. Taj raskorak naročito je očigledan u predstavi Sigurna kuća, gde reditelj Žanko Tomić i glumački ansambl nisu uočili sve one nedorečenosti, fluidnosti i suptilnosti dramske fakture, pa su stvorili nepotrebno patetičan scenski izraz. Slično je prošao i komad Zubi čija ekspresivnost nije trpela rasplinjavanje u spoljnim i samo naizgled žestokim scenskim rešenjima (režija Predrag Štrbac)… Pošto paradoksima nikad kraja, ispostavlja se da je komad s najviše problema, Kome verujete?, bio najadekvatnije scenski postavljen (režija Darjan Mihajlović), te da je čak i bio nadograđen putem groteskno zaoštrenih prizora naroda. Tako su jednim udarcem potvrđena dva stava: da je dramski tekst trade mark srpskog teatra i da je režija njegova glavna slabost.