Režija: Ejdrijan Lajn; Uloge: Dajan Lejn, Ričard Gir, Olivije Martinez
Postoje reditelji koji, ispred i iznad priče o svojim junacima, iz filma u film pričaju priču o stilu. Ejdrijen Lajn spada u one među njima koji to rade najočiglednije. U slučaju Neverne žene, situacija se usložnjava uvođenjem novog faktora. U pitanju je Šabrolov original, La Femme Infidele, iz 1968. godine. Da bi stvar bila komplikovanija, radi se o remek-delu. Upravo ovim filmom Šabrol stiže do apsolutne čistote izraza, koja, kroz artificijelnu uzdržanost forme, neumoljivo jednoličnim korakom vodi do nagomilavanja emocija, te histerične tenzije na pragu jednog brzog pogleda s vrata uistinu perverzne prirode ljubavi. Samo tog časa, samo za vaše oči. Suva, sasvim neerotična slika strasti bila je kod Šabrola taj ludački momenat, taj bizarni korak od Madam Bovari ka svetu modernih tajni. Sva ekskluzivnost njegovog uvida bila je u savršeno disciplinovanoj prividnoj objektivizaciji, koja daje kliničku sliku bolesti i posledica.
Od Šabrolove mirnoće, kod Lajna, očekivano, nije ostalo bogzna šta. Neočekivano i zanimljivo, kao jedini nosilac izvorne teze, invokator Šabrolovog duha, ovde se ispostavio Ričard Gir. Izvesna neujednačenost njegovog izraza i lagano gubljenje kontakta s ulogom u nekoliko momenata nisu mogli da uruše veličinu njegove osnovne glumačke postavke: zastrašujuća normalnost, ispravnost, upravo ubistvena jednostavnost lika koji igra, u njegovom viđenju pokreću smrt i raspad. Da je i Lajn u nekoliko navrata bio na pravom tragu, pokazuju nekoliki tragovi duž puta. Irealna oluja tokom koje žena sreće muškarca koji nije njen muž, klečeći na izranjavljenim kolenima, Lajnova je fiziologizacija, za njega specifično prihvatanje nagona i impulsa kroz životinjsku vizuru. Kako se priroda ponašala, ponašali su se i oni, kaže tu autor Devet i po nedelja i Fatalne privlačnosti. Nema pretenciozne i potrošene psihologizacije – stvari se prosto dešavaju. U skladu s dosadašnjim opusom, međutim, on se, naravno, nije mogao zadržati na izlaganju situacije kroz uzroke, posledice, žanr-scene i vremenske nepogode. Ono što je meso svake priče, za njega uvek mora biti tamo gde se vidi: ne u razgovoru, ne u pogledima, već preko celog platna: ispreplitani udovi, rastrzani uzdasi i ubrzani pokreti, vode već, tako, na sasvim drugu stranu. Iako u svemu tome neobično sveden za Lajnove standarde, spram Šabrolove verzije, ovaj film je čisti ekspresionizam. A upravo kao takav, on je slab, ili mnogo slabiji nego što je mogao biti, jer odbacuje osnovnu, novu, žestoku premisu, koju je original otkrio u gomilanju uzdržanosti. Zato Lajnova Neverna žena dolazi u situaciju da se takmiči, ili parira drugim filmovima o plamenu strasti, dok je Šabrolov film stajao sasvim sam, jak i neobičan kakav je uspeo da bude.
U Nevernoj ženi ponovo je upadljiv Lajnov specifičan pristup kastingu. Gotovo redovno, on pri odabiru tumača svojih glavnih uloga uzima u obzir opšte kinematografske, koliko i imanentne činjenice. Od velikih zavodnika, tako, on tradicionalno voli da pravi žrtve. Kao što je Redford u Nepristojnoj ponudi morao da nudi pare da bi dobio devojku, a Ajrons u Loliti bio doveden do izbezumljenja, Gir je ovde prevareni muž, čiji šarm ne odoleva oluji mladog fracuskog zavodnika. Ovaj potez je, dakle, gotovo dostojan Spajk Džounzijevog izbora Kameron Dijaz za prevarenu ženu u filmu Biti Džon Malkovič. Nagrada je u slučaju uspeha, a uspeh se, barem kad je reč o kastingu, desio, usložnjavanje nivoa i zgušnjavanje značenja.
Mešajući tako vizuelnu sofistikaciju fashion–magazine tipa, koja je, vremenom, postala bitno suptilnija, s erotskim i emotivnim uzbuđenjima, Lajn stiže i do opasnog razrešenja. Nakon što je oluja gotova, dvoje normalnih, ispravnih, jednostavnih ljudi suočava se ponovo sa svojim normalnim, ispravnim, jednostavnim životom, gledajući školsku predstavu svoga sina. Samo što taj život –ups– nikad više neće biti normalan, i ispravan, i jednostavan. Ironija je tu: upravo su ih događaji koji su sve srušili, iznova približili. Ovog puta više nego ikad.
