Nešto lepo u haosu oko nas

„Slobodan Stojanović je bio pravi umetnik dobrote. Sam je stvarao poniruće i opasne vode istinoljubivosti, ali je obilno pomagao da drugi stvaraju i da se ostvare. Njegova dela, drame, dramatizacije i serije odisali su dobrotom i verom u dobro“, rekao je svojevremeno Jovan Ćirilov o ovom piscu i scenaristi, najpoznatijem po kultnoj televizijskoj seriji Više od igre, snimljenoj davne 1976. godine. „Slobodan Stojanović je za sobom ostavio umetnost svoje dobrote, ali i umetnost kao dobrotu, kao aproksimaciju drevnoj težnji da umetnost, dobrota i mudrost budu, ako ne jedno, a onda bar da budu u što harmoničnijem skladu.“

Povod da se još jednom prisetimo ovog važnog i pomalo samozatajnog čoveka naše kulture, jeste objavljivanje njegove zbirke kratkih priča pod naslovom Nešto lepo koju su početkom meseca promovisali njeni izdavači, RTS i Fondacija „Slobodan Stojanović“, koja brine o njegovoj ostavštini i na sajtu nestolepo.com promoviše njegovo delo.

ŽIVOTOPIS: U Stojanovićevom životopisu piše da je rođen 1937. godine u Đakovici, da je bio upravnik Narodne biblioteke u Požarevcu, umetnički direktor Savremenog, sadašnjeg Beogradskog dramskog pozorišta, urednik na Televiziji Beograd, profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, da je napisao 25 dramskih tekstova, 6 dramatizacija, 94 filmska scenarija i sinopsisa, pripovetke, pesme i eseje. Njegovi najpoznatiji filmovi i TV scenariji su Više od igre, Držanje za vazduh, Osma ofanziva, Igmanski marš, Siroče, Idemo dalje, Jastuk groba mog, Erogena zona, Smoki, Osam stotina žena, Učitelj; drame: Opasna voda, Golubovići, Ptic i ptica…; adaptacije: Lažni car Šćepan Mali, Smrt Maksima Crnojevića; knjige proze: Povodom mokrog snega, Otrčao, Devojka sa lampom 36. g., Ljubavna priča sa srećnim završetkom… Ali televizijska serija Više od igre ostala je njegov zaštitni znak. Napisao je i scenario za njen nastavak, ali on nije realizovan (vidi okvir). Umro je 2000. godine u Požarevcu, iznenada.

„Imao sam sreću da sam se bavio zanimljivim poslovima“, ispričao je Stojanović o sebi. „Družio sam se sa zanimljivim ljudima, i mogu sad reći, kad sam malčice ostario i kad sam se približio nekom spokoju, da sam imao sreću da sam radio zanimljive poslove. Kad me pitaju šta sam po profesiji, ja ne znam baš tačno da kažem. Učio sam za dramaturga, to jest za čoveka koji se razume u dramu i pozorište, a istovremeno sam bio i pisac i televizijski urednik, i ne bih mogao jednom reči da obuhvatim ono čime sam se u svom životu bavio.“

NEŠTO LEPO: Priče iz pomenute zbirke Nešto lepo, Stojanović je pisao za televiziju. Namera mu je bila da ih u formi vinjeta govori Ljuba Tadić, ali nije stigao da je realizuje. Seriju su prošle godine snimili RTS i Fondacija „Slobodan Stojanović“, a Stojanovićeve priče govori Dragan Nikolić, dobar Stojanovićev prijatelj i glumac u njegovom filmu Idemo dalje i seriji Učitelj. Reditelj serijala je Dragomir Zupanc. Svaka priča je o nečem lepom u haosu oko nas.

„Držim da je umetnost sastavljanja i pričanja priča najstarija, ali i najveća umetnost“, napisao je Stojanović. „Šta je priča? Ona je jedini način da kako-tako ovladamo haosom i odupremo se ništavilu – ako ne verujemo u Promisao da smo svi lica iz neke Božje nadpriče, u kojoj je svakom biću podaren blagoslov i određen udeo u igri, a Život je, dabome, bez smisla, apsurdan. Ja kroz veći deo svog života nisam verovao u Promisao i Božju volju, ali sam iskreno poštovao i zavideo svima onima koji su verovali. Meni najbliže biće, moja majka, čedno je verovala. Dovoljna mi je bila vera u moć Priče. Priča uzima šakama iz magme života, iz vrele gline, iz živog tela svoju ‘funtu mesa’ i od nje čini nešto što možemo shvatiti kao celo, završeno. Čovek ne može bez priče, jer bez nje ne može da sredi svoj život. Uvek smo usred neke priče, moramo odrediti početak, sredinu i kraj, moramo obuhvatiti sadržaj: da bismo je kasnije mogli posmatrati kao naš život.“

Stojanović je za života objavio stotinjak priča i dve zbirke, Povodom mokrog snega i Otrčao, naslovljenu po jednoj od priča. „Ja sam tu priču napisao još sedamdeset prve i držao sam je u jednoj fascikli na kojoj je pisalo Otrčao. Ta priča govori o tome kako se čovek može iznenada osloboditi“, napisao je Stojanović. „Ta priča je mene uvek, kad god bih se nje setio, oslobađala i kuražila za tako neke male književne avanture, pustolovine i otrčavanja. Kad god bih napisao kakvu pričicu, ili došao do nekoga sižea ili do neke ideje tako oslobođene, tako puštene da poleti, ja bih je stavljao u tu fasciklu… i kada je trebalo da knjigu ovako skupim i predam, prekomponujem, uredim, za mene to je bio naslov koji nisam više mogao da izbegnem, iako sam unutra, u jednom ciklusu priča, imao naslov koji bi može biti bio reprezentativniji i transparentnije govorio o mojim pričama.“

VIŠE OD IGRE: Serija Više od igre je emitovana na Televiziji Beograd 1977. godine, reprizirana je više puta, i smatra se jednom od najboljih serija RTS-a. Režirao ju je Zdravko Šotra, a glume Petar Božović, Ljiljana Dragutinović, Nikola Simić, Pavle Vujisić, Zoran Radmilović, Nikola Milić, Velimir Životić, Žika Milenković, Đuza Stojiljković, Slobodan Đurić, Slobodan Aligrudić, Miloš Žutić, Voja Brajović, Vesna Malohodžić… Serija ima devet epizoda, i priča o Gradini, imaginarnoj varošici u Srbiji između dva svetska rata, i o rivalstvu lokalnih fudbalskih klubova Građanski i Radnički.

„Fudbal je više od igre“, rekao je Slobodan Stojanović o seriji. „Fudbal je najzanimljivija društvena pojava. Namagnetisana freska događaja. Refleks životnih oscilacija. Fudbal je ogledalo… Nisu to samo igrači, već je to ceo grad, ceo život u jednom gradu. Na utakmici se ne navija samo za ovaj ili onaj klub, već se navija za ovu ili onu ideju. Fudbal je sfera gde se ispoljavaju ne samo navijačke strasti, već je i politička legitimacija. Kroz fudbal se prati razvoj grada, bilo kog. Ali pošto sam ja rastao u Požarevcu, i pošto sam tamo saznao za mnoge dogodovštine iz tih tridesetih godina koje opisujem, iz vremena kad su se između Radničkog i Građanskog ispoljavale ne samo fudbalske već i političke polarizacije – imena su autentična, ali su i simbolična – onda shvatite da se radnja događa baš u Požarevcu.“

O nastanku serije i njenom snimanju ima nebrojeno anegdota. Reditelj Dejan Mijač je u dokumentarnoj emisiji „Mnogo više od igre“ ispričao da mu je Stojanović jednog dana doneo tekst serije s molbom da ga pročita. Međutim, ispostavilo se da je istovremeno to isto zamolio još nekoliko ljudi u pozorištu, među kojima su bili i glavni električar u pozorištu i binen majstor. Posle nekog vremena, svima je zakazao sastanak kako bi čuo njihove komentare. „Bilo mi je neverovatno kako su ti ljudi shvatili ozbiljno i kako su imali komentare koji su za njega bili od izuzetne važnosti jer on je znao da sa tom serijom izlazi na jedan veliki plebiscit. I taj osećaj za širinu, demokratičnost, jeste, čini mi se, jedan od velikih razloga uspeha te njegove serije.“

Reditelj serije Više od igre Zdravko Šotra, koji je prvu saradnju sa Stojanovićem imao šezdesetih godina na drami Golubovići, u istoj emisiji kaže da ga je „rad na tom tekstu formirao“. Snimali su u Ivanjici. Kao dokaz o dobroj atmosferi tokom snimanja, Šotra navodi podatak da su glumci „kao vezani čarolijom teksta“ ostajali u Ivanjici i kad su imali višednevnu pauzu između scena.

ŽIVI ZID: Treća epizoda serije je cela o fudbalu. „Nekad, u tim tridesetim, fudbaleri su prilikom slobodnog udarca pravili živi zid na taj način što su lopti okretali leđa“, ispričao je Zdravko Šotra. „Mi to u ekipi nismo znali prilikom prvog snimanja, pa su se glumci-fudbaleri postavljali onako kako se to danas radi, dakle, licem prema lopti. Tek jedan stari stanovnik Ovče, gde se snimala ova utakmica, upozorio nas je kako se to nekad radilo. Mi smo to proverili, njegova primedba pokazala se tačnom, pa smo taj deo kasnije snimili onako kako se to radilo pre 40 godina.“ Voja Brajović se za ulogu Becića, fudbalera, pripremao na treninzima sa fudbalerima Zvezde Zoranom Filipovićem i Šekularcem. Penal u epizodi je ipak pucao Filipović.

Petar Božović, koji u seriji igra mladog Danila, štamparskog radnika, fudbalera a zatim španskog borca, kaže da je Stojanovićev tekst bio veliki adut celog projekta: „Topla priča, bez ideološkog predznaka. Istina, tokom snimanja, bilo je i ideologije: taman što smo završili jednu scenu, morali smo da se vratimo i uradimo sve iz početka ali bez vlasnika elektrane. Zašto? Zato što je on bio predstavnik građanske klase, a to je tada bilo nepoželjno. Inače, tekst Slobodana Stojanovića je bez propagande i agitovanja. Likovi u seriji imaju različita mišljenja, ali zbog toga nisu u sukobu. Niti se razdvajaju. Ja tako zamišljam demokratiju.“

Požarevac, gde je Slobodan Stojanović proveo detinjstvo i mladost, čuva uspomenu na svog sugrađanina manifestacijom Dani Slobodana Stojanovića. Ove godine održani su šesti put.