Kada se 2001. godine u blizini Noriča (Engleska) automobil Vinfrida Georga Zebalda zakucao u kamion koji mu je išao u susret, nemački pisac je bio za volanom i već je bio mrtav. Bilo mu je 57 godina, njegovo neveliko delo počinjalo je da osvaja svet, a dvadesetak godina kasnije Zebald je, bez glasova koji bi se tome ozbiljno protivili, zauzeo mesto među najvećim i najuticajnijim savremenim piscima. Remek-delo roman Austerlic, objavljen nedugo posle Zebaldove smrti, može se pročitati u izvrsnom prevodu Spomenke Krajčević, dok bi zbirke priča Emigranti i Saturnovi prstenovi trebalo čitati u hrvatskom prevodu, a uskoro će se (nadamo se), ponovo u prevodu S. Krajčević, pojaviti i zbirka priča Vrtoglavica. U časopisu „Polja“ br. 469 iz 2011. godine, koji je posvećen Zebaldovom delu, možemo pronaći njegova neprocenjivo važna „Ciriška predavanja“ o nemačkim gradovima postradalim u savezničkim bombardovanjima krajem Drugog svetskog rata, te nekoliko pesama (u prevodu Arijane Božović) što ih je – budući da je veći deo života proveo u Engleskoj – pisao na engleskom. Campo santo, posthumno objavljena zbirka Zebaldovih tekstova, pre svega eseja, jedno je od najupečatljivijih autopoetskih književnih svedočanstava uprkos tome što Zebald ne piše o sebi: to je (u odličnom prevodu Sanje Karanović) samorefleksija o drugima s dalekosežnim teorijsko-književnim posledicama.
U prve četiri proze koje su, kako kaže priređivač, delovi nedovršene Zebaldove knjige o Korzici, nailazimo na pripovedanje u kojem se, na način prepoznatljiv (a neponovljiv), mešaju fikcija i fakcija, ironija i direktan iskaz, prošlost i sadašnjost, potraga (nalik detektivskoj) za podacima kako u dokumentima tako i na terenu, sve ono, dakle, što je Zebalda načinilo Zebaldom, ali taj ćemo segment knjige – obimom najmanji, uostalom – ostaviti po strani i usredsredićemo se na eseje koje Zebald, profesor evropske književnosti u Engleskoj, piše od 1975. godine do smrti. Već u prvom tekstu o drami Kaspar Petera Handkea pronalazimo, u zametku, sve one opsesije i motive koje će kasnije Zebald-pisac postojano razvijati u svojoj prozi: osećaj stranosti gde god da se čovek nađe, potraga za prognanim jezikom kao jedinim sredstvom kojim raspolažemo kako bismo se, koliko-toliko, održali na okupu, opis nesnađenosti i neprilagođenosti ljudi koji pokušavaju da opstanu sebi uprkos, nepristajanje na jedan identitet, kako kolektivni tako i pojedinačni, te neprestano podrivanje onoga što jesmo – jer to što jesmo tek treba da postanemo, a onda to što smo postali da artikulišemo jezikom (jer drugačije nije moguće: „Kaspar je sada matrica samog sebe, s neograničenom sposobnošću reprodukcije. Pojavljuje se mnogo Kaspara, klonovi njegove reformisane osobe“ (str. 58)) – da bi ovaj rani esej Zebald završio suzdržanom verom u moć prognanog jezika. Naredna dva ogleda koja se, izuzev Gintera Grasa, bave manje poznatim nemačkim piscima, rastavljaju nemačku književnost posle Drugog svetskog rata kao književnost koja, supregnuta sopstvenom nemoći, kukavičlukom i progonjena osećajem krivice, ne usuđuje se, odbija, osim kod retkih pisaca, da se uhvati u koštac sa onim s čime se mora suočiti. Niti se suočavaju s nacističkim režimom, niti pišu o razaranju nemačkih gradova. Ali o čemu drugom je, u tom trenutku, uopšte moguće pisati, pita se Zebald? Izbegavanje suočavanja sa stvarnošću najdirektnije pogađa samu književnost koja se gubi u apstrakcijama, u rđavim metaforama, u samozavaravanju. Zebaldova analiza je čista, precizna i nemilosrdna, a najdragoceniji redovi pokazuju šta se događa kada književnost radi „na mišiće“, kada veruje da može da se osloni na književne trikove ne bi li, na taj način, zavarala i čitaoce i sebe. U tim esejima Zebald jasno ispisuje svoju buduću spisateljsku agendu: protiv fantaziranja i olakih metafora, protiv izmišljanja i oslanjanja na isprazne književne formule, a za jezik koji bez okolišanja ulazi u ono najgore, najbolnije, u ono konkretno i neposredno. Nasuprot melanholičnim evakuacijama u pojedinačno i intimno, na primeru Petera Vajsa i njegove Estetike otpora pokazuje Zebald da pisac nema izbora do da traga za onim izrazom koji će mu dopustiti da se, na jedini mogući način, suoči s Holokaustom.
A onda esej „Očima noćne ptice“ o Žanu Ameriju, esej koji se ne može drugačije nazvati do veličanstvenim. Francuz, član pokreta otpora kojeg je Gestapo podvrgao torturi, koji je, potom, prebačen u koncentracioni logor i koji je sve to preživeo samo da bi napisao nekoliko nezaobilaznih knjiga o torturi i Holokaustu, Ameri je, poput Prima Levija i Robera Antelma, izvršio samoubistvo kada mu je bilo 66 godina. Pišući o ovom čudesnom piscu, o tome kako je, poput Vajsa, tragao za jezikom koji će mu omogućiti da iskaže ono neiskazivo, Zebald, na način neuporediv, piše o sebi. Kada citira Amerijeve reči da onaj ko je preživeo torturu to iskustvo uvek, do kraja života, nosi u sebi, Zebald govori o zadatku pisca – jedinom, najvažnijem zadatku – da govori o neizgovorivom, da izriče ono neizrecivo. Čemu pisati o onome što se ne opire pisanju? Kada piše o tome da Ameri ne piše da bi išta i ikoga pomirio, već da denuncira nepravdu i istrajava u onom nepomirljivom, Zebald govori o tome da pisca ništa, ali apsolutno ništa ne obavezuje osim njegovog pisanja, osim onog prognanog jezika koji će morati, svim sredstvima, da vrati kući. Kada piše da Ameri piše o „monumentalnom bezumlju“ nacizma, te navodi slavni Amerijev opis torture kada su mu nacisti vezali ruke iza leđa, a onda ga podigli s tla na tim rukama da bi, posle nekoliko minuta uzaludnog opiranja, mišići popustili i zglobovi na ramenima, uz prasak, izleteli iz ležišta i proizveli nezamisliv bol, Zebald nam kaže da pisac ne bira temu nego tema bira njega: pisac nema izbora, on piše o onome o čemu mora da piše. Pisac piše o onome što, istovremeno, ispisuje njega, a Ameri piše, kaže Zebald, bolje nego iko drugi o tome šta znači biti izručen smrti (str. 155). Pisanje, utoliko, nastavlja Zebald tumačeći Amerija, „nije čin oslobođenja, već anuliranje délivrence (izručenosti), trenutak u kome onaj koji je umakao smrti mora da dođe do spoznaje da zapravo više ne živi“ (str. 154). Kao što je i sam Zebald, dok se njegov automobil zabijao u kamion, već bio mrtav.
