Iz nordijskih zemalja dolazi nam sve više džeza, serija i filmova, romana i filozofskih tekstova, savremena opera takođe (o uređenosti društava ni da ne govorimo), a da pritom ne znamo šta je bolje i uzbudljivije od čega. Ipak, koliko god sve to bilo dobro, ne dolazi nam samo od sebe, pa tekst o danskoj spisateljici Dorte Nors počinjemo nečim što se obično nalazi u drugom ili trećem planu; naime, ko nam to i na koji način dovodi nordijske pisce? U ovom slučaju, reč je o maloj ali, već sada je jasno, izuzetnoj izdavačkoj kući „Štrik“, te o mladom ali, već sada je jasno, sjajnom prevodiocu Radošu Kosoviću. Sve i da je Kosović potpisao „samo“ prevod Moje borbe Karla Uvea Knausgora, neprocenjivo bi zadužio ovu kulturu, ali tih nekoliko hiljada (briljantno prevedenih) stranica tek je deo njegovog prevodilačkog opusa koji raste neuporedivom brzinom, ništa, u međuvremenu, ne gubeći na kvalitetu. Naprotiv. Što više prevodi, Kosović je sve bolji. (Svojevremeno se Petar Vujičić, veliki prevodilac sa slovenskih jezika, naročito poljskog, fotografisao pored naslaganih knjiga što ih je za života preveo i ta ga je gomila natrkriljavala, ali, dodajmo, Petar Vujičić nije bio visok čovek. Radoš Kosović jeste. Jedva Kosović da je prevalio trećinu biološkog i petinu prevodilačkog života, a knjige mu sežu, verovatno, već do pasa.)
Hronološki, prva knjiga Dorte Nors zbirka je priča Posle udarca (objavljena 2008. godine). Na osamdesetak stranica stalo je petnaest kratkih priča u kojima tišina probija bubne opne, a ono neizrečeno tare se o hrapave reči kao njihova neposlušna senka. U majstoriji Zimska bašta momak koji upravo izlazi iz detinjstva suočava se sa razvodom roditelja. Ne događa se ništa dramatično, živi najpre s majkom, ali kada ona pronađe dečka, nekako se ispostavi da majku više zanima taj muškarac nego on, njen sin. Zato prelazi kod oca koji, tipično, ne ume da spravi ni jaje na oko, ali sve to razvija se dosta dobro, otac i sin počinju da se upoznaju, otac se naglašeno trudi, sve dok, sazrevajući, sin ne sklopi širu sliku. Ni tada se ne dogodi ništa dramatično, osim što se, kada pročitamo poslednju rečenicu priče koja zaprema jedva tri stranice, osetimo kao da smo primilu udarac u pleksus. U priči Pače najmanje je važno samo pače („takvi pačići skoro uvek umru na kraju“) jer tu je otac kojeg pripovedačica obožava, premda je pitanje da li on to obožavanje zaslužuje, a tu je i mama koja zaslužuje svu pažnju, ali je, iz razloga neobjašnjivih, ne dobija, iako je vole i tata i mala pripovedačica. I sve to na nepune tri stranice. U priči Posle udarca Norsova je, na pet i po stranica, sažela ono što će kasnije razvijati u svojim romanima: Anelise je samosvojna žena koja se neće lako, ili makar ne bez dobrih razloga, prepustiti očekivanim odnosima s muškarcima. Ona voli muškarce, vole i oni nju, ali nije spremna da zbog muškaraca, makar se jedan od njih zvao Karl Erik, odustane od svojih samoća. Ući će Anelise i u dvosmilene igre, ali neće da se preda onome što se od nje kao žene očekuje, već će nastaviti da se pita, nastaviće da misli: „Znala je mnogo takvih muškaraca. Mnogi muškarci koji su poput varana iz zoološkog vrta mogli da povećaju lice raširivši veštačke kožaste lepeze na vratu, izdignu se na tanke nožne prste i zatrepere. Znala je da svaka žena na svetu pre ili kasnije naleti na takvog muškarca. To se mora prihvatiti. Ali ona nije bila sposobna da ih zavoli iako nije bilo nikakve osnove za to“. Zapravo jeste. Ima razloga što ona „takve muškarce“ nalik varanima nije mogla da zavoli. Nisu oni, ti varani, shvatali da su naše samoće važne koliko i to s kim te samoće delimo, a o tome u ovoj sjajnoj zbirci svedoči svaka priča, bilo da je pripoveda žena, bilo da govori muškarac.
Mini je potreban prostor za vežbu kratki je roman iz 2013. godine, pisan u formi pesme slobodnog stiha. Svaka rečenica, naime, istovremeno je novi red. Uz to, uglavnom je reč o prostim i prostoproširenim rečenicama, tako da nema ni vremena ni mesta za gubljenje. Takav postupak, za razliku od uobičajenog niza rečenica koje idu jedna za drugom, omogućuje da se subjekt ponavlja iz rečenice u rečenicu, te desetak rečenica zaredom započne subjektom Mina, potom nekoliko počinje sa Lars, pa kreću rafali koji počinju imenicom cipela, ili rečju optičar, da bi se krug vratio na Minu, Mininu sestru Elizabet ili dosadnu penzionerku Gunvoru Kramer. Mina je četrdesetogodišnjakinja koju je upravo napustio Lars i ona sad pokušava da se pribere, ali joj slabo ide. Ne samo što se ispostavlja da je Lars nije voleo, nego Mina s iznenađenjem primećuje koliko je bliža i dalja okolina, dakle, sve ono čemu nije pridavala prevelik značaj dok je bila s Larsom, neobično guši. S druge strane, kada uspe da se izbori za relativan mir, nije u stanju taj mir da ispuni dovoljno kvalitetnim sadržajem. Zato je Mini potrebna nekakva promena, ali gde god da se makne, ne uspeva da strese sa sebe teret okoline: neurotična sestra uspeva da je pozove telefonom obično u najgorem mogućem trenutku, a kada se Mina ipak javi – jer sestra je nepodnošljivo uporna – ova nezaustavljivo agresivno izgovara banalnosti i gluposti.
Budući da je reč o svedenim rečenicama, bez ikakvih usputnih objašnjenja ili dociranja, tempo pripovedanja je žestok i gotovo da ne jenjava. Dorte Nors je veoma duhovita spisateljica, a njen humor uglavnom je usmeren ka pripovedačici koja ne propušta priliku da samu sebe pecne, a kad se naljuti, onda ume da ošine i sa strane. Atmosfera romana je gusta i, na trenutke, neprijatna jer Mina nikako ne uspeva da preskoči sopstvenu senku. Čini se, međutim, da tumačenja koja insistiraju na tome da Dorte Nors opisuje usamljene žene, ipak ne pogađaju srž. Mina voli samoću, njoj je samoća potrebna, a usamljenost je nešto drugo. Mina je, zapravo, nepokolebljiva. Jeste ona nesigurna u mnogo čemu, dopušta ona da je sestra i poznanici, na neki način, maltretiraju, i nikako ne spada u ljude koji reaguju odmah i instinktivno, ali takva kakva je, možda pomalo spora, ponešto smotana, Mina, zapravo, ne želi da sklapa kompromise sa svetom. Najzad, svemu uprkos, ona se ne zatvara u sebe, nego nešto radi, pokušava, kreće se, a doze samosažaljenja uzima u minimalnim količinama. Možda joj se ta nepokolebljivost, na kraju, i isplati.
Retrovizor, rame, žmigavac (2016) složenije je konstrukcije od Mine, ima više likova i zapleti su dublji, jedino što je četrdesettrogodišnja Sonja nalik nešto starijoj i nešto utučenijoj Mini. Zatičemo Sonju na časovima vožnje uklještenu između brbljive i glasne instruktorke Jite i sopstvenih nesigurnosti. Osim što nije u stanju da nauči da menja brzine, Sonji je ogroman problem što je, s vremena na vreme, hvataju vrtoglavice koje, prirodno, ne sme da prijavi ako uopšte želi da nauči da vozi. Tu je i Sonjina maserka Elen, žena koja se, za razliku od Sonje, vodi instinktima, te je vazda spremna da udeli životni savet. Kada Sonja, hoteći da izađe iz kruga u kojem se, poput hrčka u bubnju, vrti prilično nemoćno, pristane da s Elen i njenim društvom ode na izlet u prirodu, iskoristiće prvu priliku da šmugne na kafu i osami se (neće uspeti, dodajmo, jer će, kako biva, da naleti na daveže). Viđa se Sonja i sa prijateljicom Moli koja je, opet za razliku od nje, odlučna i nimalo se ne kloni muškaraca, naprotiv, konzumira ih kad god stigne. Veoma nategnut odnos sa sestrom i roditeljima – prevoditeljka švedskih krimi-romana, Sonja se, naprosto, ne uklapa u malograđanske okvire – dodatno je opterećuje, kao i propala veza s muškarcem kojeg je volela premda se i sama pita zbog čega tačno. Na kraju će se iskomplikovati i odnos sa novim instruktorom vožnje Folkeom, ali će iz te komplikacije Sonja ponešto naučiti o sebi.
I u ovom romanu Dorte Nors demonstrira svoj raskošni smisao za humor, pri čemu ovo „raskošno“ valja razumeti ponešto uslovno: ne izaziva njen humor grohotan smeh, već su fini ironijski i samoironijski prelivi inteligentne jezičke igre koje Sonji, ali i čitaocu, dopuštaju da održi odmak kako prema svetu, tako i prema sebi. Ta je distanca, opet, potrebna da bi se zahvatila višedimenzionalnost Sonjinog lika: ona, naprosto, ima složenije zahteve od većine ljudi koji je okružuju. Nema u tim zahtevima ni pretenciznosti, niti intelektualiziranja, ali ima nepokolebljivosti (kao i kod Mine) koja jasno probija ispod Sonjine uljudnosti. Sonja, naprosto, misli. Ona odbija društvene inercije, spremna je da u tom odbijanju istraje koliko može, a kada se, posle dirljive scene sa starom ženom u kopenhaškom Island Brigeu, rasplače nad sobom, nisu u pitanju puka nemoć i nesnalaženje, već pre trenutak očaja sažet u svesti da je cena njenih zahteva koje prećutno upućuje drugim ljudima možda previsoka.
Nepretencioznu a visokokvalitetnu prozu ispisuje Dorte Nors u svojim obimom nevelikim knjigama. Zapravo, malo je tekstova koji tako ubedljivo brane potrebu za samoćom, a da se, istovremeno, ne spuštajući pogled, suočavaju i sa njenom sestrom bliznakinjom, usamljenošću.
