Narandžasta kocka je na sceni, unutar nje su naši junaci, pred nama se na početku komada otvaraju naizmenično slike dokolice ili mehaničkog seksa koje se ponavljaju, to je ono što nas uvodi u predstavu. Sigurni ste da je tamo nepodnošljivo toplo, toliko da vas ta vrućina čini nervoznim.
„Ko su danas Blanš, Stenli, Stela i Mič, bilo je jedno od glavnih pitanja pri odabiru koncepta. Ako smo sa osvajanjem svih sloboda otišli najdalje od početka našeg postojanja, da li su likovi koje je Tenesi Vilijams napisao održivi u tom današnjem ‘slobodnom’ svetu? Je li danas naivno verovati da neko može da poludi ako sazna da mu je partner gej, ili je potrebno preusmeriti motiv ‘ludila’ na neki problem koji se danas čini većim i važnijim od toga da li neko voli suprotan pol? Da li fama o legendarnom Stenliju Kovalskom u Brandovoj interpretaciji pomaže ili odmaže samom narativu o jednom muškarcu sa grčevitom potrebom da ima kontrolu nad svim aspektima svog života? Je li Stela slobodna u svojoj učmalosti življenja sa jednim takvim muškarcem? Da li Blanš konačno može da bude svoja? Da li je Mič antipod muškosti koju predstavlja Stenli? I šta je sa njihovim individualnim slobodama u tom ‘oslobođenom’ svetu? Na tragu svih ovih pitanja počiva naša verzija čuvenog tramvaja koji se zove ‘želja’“, govori Jug Đorđević u Reči reditelja.
To može biti Nju Orleans u bilo koje vreme, uprkos tome što naši junaci koriste u nekim scenama mobilne telefone preko kojih čujemo delove njihovog teksta. To nas upućuje na to u kojem smo mi vremenu, mi koji sedimo u publici i da nas predstava iz gleda kao i mi nju i postavlja nam pitanja.
Napetost koja nam je jasna od samog početka predstave jeste i njen ključ, ono što nedvosmisleno pritiska i remeti svakog od junaka, jednako kao i nas u publici, u meri u kojoj smo smeli da napetost osetimo ili da osvestimo da je njeno prisustvo gotovo nepodnošljivo. Od samog starta u predstavi Tamvaj zvani želja prostor definiše kontekst – scenografkinja je Andreja Rondović – koja kao okvir, mali stan u kojem žive Stela i Stenli, postavlja u jednoj napadnoj, neprijatnoj narandžastoj boji, sa jambolijom na podu iste boje, sa plafonom koji je narandžast i nisko spušten. To je klaustrofobičan prostor u kojem je gotovo nemoguće živeti. A naši junaci upravo tu žive svoje sudbine.
Dramaturškinja Tijana Grumić interveniše tako da osnovnu nit priče sačuva, junaci su svedeni na Blanš, Stelu, Miča i Stenlija. Ona posebno naglašava priču o Blanš kao ocvaloj lepotici koja stari tako da starenje postaje nepodnošljivi teret, pored svih drugih nepodnošljivih tereta koje Blanš nosi. Sva intervenisanja unutar teksta uneta su pažljivo i tačno, tako da ih da ih osećate kao organski deo komada, dramaturškinja osim toga uspeva u nameri koju spominje u reči dramaturga da svo četvoro junaka predstavi sa svom jačinom drame koju nose.
Uprkos ozbiljnom štrihu, sve važne dinamične tačke košmara su tu i publika im bez presedana svedoči.
Reditelj Jug Đorđević dekonstruiše komad, ne objašnjava, pušta slikama i atmosferi koja se kreira da govore. Odnosi su slikani gotovo plastično, a ono na šta reditelj ukazuje jeste klupko nesnosnih odnosa u koje Blanš dolazi, neminovno se u iste upliće i netrpeljivost dovodi do vrhunca. Eksplicitne scene u kojoj Stenli siluje Blanš nema, napastvovanje se rešava tako sto Stenli oblači kostim orangutana. Kada proziva Blanš zato što ga je lagala, Mič donosi na scenu reflektor koji uperi u nju. Prosto se velikim delom slikama ukazuje na odnose, postupke junaka i njihove posledice.
Glumački tim u kojem su Ivana V. Jovanović, Milijana Makević, Aleksandar Ristoski i Nemanja Bakić igra promišljeno; tako je Kovalski Aleksandra Ristoskog besan i neprijatan na način koji iritira, Stela Milijane Makević je nesvesna većine stvari, ali rešena da bude uz Stenlija, mada ga ne lišava provokacije koja dolazi upravo iz pozicije žrtve, Mič Nemanje Bakića topao, saosećajan i jednako toliko slab, bez snage za promenu perspektive, konteksta.
Blanš Ivane V. Jovanović je od početka do kraja tempirana bomba koja u pravom trenutku eksplodira tako da vas u publici gađaju geleri i možete neki i poneti u telu kad krenete kući sa predstave. Ona igra precizno, duboko ponirući, tako da Blanš morate voleti i za njom iskreno patiti.
Govoreći o želji, Jug Đorđević komad postavlja vrlo jasno, čak plastično, slikajući ne samo stanja nego i odnose, tako da snaga ove postavke nije u pripovedanju negu u kreiranju atmosfere i napetosti među likovima koja je snažno prisutna, u toj meri da je gotovo još jedan lik. Vidite jednu nesreću koja se odmotava u beskrajnom krugu, koja će se možda prenositi generacijama ili će u jednom trenutku u nekoj novoj generaciji biti prekinuta i otvoriti prostor za novi kontekst i drugačiji doživljaj sveta.
Kostim Velimirke Damjanović je delikatan i kreiran tako da je ona tačka na predstavi u kojoj se uživa. Muzika Julije Đorđević pojačava napetost junaka.
Tramvaj zvani želja u režiji Juga Đorđevića u produkciji Narodnog pozorišta u Somboru vas smelo opominje da živite sopstvene živote što svesnije moguće. I podseća na empatiju kao neophodnu da bi odnosi funkcionisali.
