Suočavanje s predstavom Malajsko ludilo Beogradskog dramskog pozorišta istovetno je suočavanju koje se, u istoimenom romanu Slobodana Selenića, dešava „šavranizovanom istražitelju“ u pokušaju da razreši slučaj Vilotijević. Naime, kao što istražni sudija pokušava da spoji sve kockice ovog vrlo zamršenog kriminalističkog slučaja, tako se i kritičar trudi da rasplete višestruku umetničku transpoziciju koja, kao nekakve ruske babuške, gradi složenu arhitektoniku predstave Malajsko ludilo. Na početku tog procesa transponovanja nalazi se tekst poslednjeg i nedovršenog Selenićevog romana, s brojnim piščevim (neautorizovanim) komentarima koji predstavljaju zaseban tekst, zatim tekst dramatizacije čiji su autori Maša Stokić i Nebojša Bradić i na kraju tekst inscenacije, koju potpisuje rediteljka Alisa Stojanović. Zato, udahnimo duboko i počnimo ovo raspetljavanje od početka.
Slično čuvenoj drami Vojcek Georga Bihnera, poslednji Selenićev roman bi ostavljao utisak fragmentarnosti sve i da je do nas došao u dovršenom obliku; struktura ovog romana je složena, postmodernistička, jer se zasniva na kombinovanju brojnih narativnih i temporalnih tokova, kao i na kolažiranju raznovrsnih psudodokumentarnih materijala (pisma, priređivački komentari, sudski iskazi, istorijski dokumenti, različite fikcionalne obrade „istog sećanja“). Autor koristi ovaj postupak da bi stvorio utisak „objektivne“ rekonstrukcije jednog zločina – misteriozne pogibije bračnog para Vilotijević, Srbina Dušana i Hrvatice Tereze – kao i svih globalnih, istorijskih i kulturoloških uzroka te privatne, pojedinačne, porodične tragedije. Tu hinjenu objektivnost – koja ne tretira samo srpsko-hrvatske odnose, već i večito ponavljanje istorije na ovom trusnom području – pisac koristi kao ironijski postupak, jer se ispostavlja da nikakvi „objektivni uzroci“ ne postoje, da su međunacionalne katastrofe u ovom regionu kao malajsko ludilo – iracionalni napad agresije u kome bolesnik ubija sve pred sobom… Ovakvo tumačenje Selenićeve metafore „malajskog ludila“ dosta je slobodno, jer se ta metafora jedva spominje u dovršenom delu romanu – ona je samo naznačena u naslovu i piščevim beleškama.
Dramatizacija autorskog para Stokić–Bradić pratila je poetičko usmerenje Selenićevog romanu, njegovu višestruku i složenu naraciju smeštenu u situacioni okvir policijske istrage. Ali, za razliku od projektovane nedorečenosti i realne nedovršenosti romana, dramatizacija pokušava da, u skladu sa zahtevima konvencionalne dramaturgije, zaokruži priču, pronađe motive, pruži razrešenje. Osim što je suprotan naslućenim namerama Selenićevog romana, ovakav postupak je i dodatno problematičan, jer je potreban veliki prostor da bi se razbistrili svi rukavci ovog razuđenog narativnog sliva. Pošto taj prostor ne postoji, dolazi do potpuno neprihvatljivog sažimanja u kome svaki lik, do banalnosti direktno, eksplicitno, neuverljivo i zanatski nevešto, objašnjava svoje postupke. Pored ovog samoekspliciranja u svega nekoliko rečenica, tekst obiluje i drugim dramaturškim slabostima, a jedna od njih je nelogičnost nekih rešenja koja su smišljena upravo zato da bi se, po svaku cenu, postigla dramska logika: kakva je uloga tajanstvene kutije, šta znači kamena sirena, zašto je Dolores zadržala Terezin pasoš kad ne može da joj pomogne, čije je Zdravka dete…? Da ne bismo i dalje upadali u paranoju „šafranizovanog istražitelja“ kome, kao i nama, ništa nije jasno, da ne bismo i dalje licitirali sve školske slabosti, možemo na kraju, u dobroj partizanskoj tradiciji, da stvar presečemo i konstatujemo (za neki policijsko-kritičarski zapisnik): još jednom je potvrđeno verovanje da je uspešna dramatizacija romana – nemoguća misija.
Suočeni sa slabim tekstualnim predloškom, glumci i rediteljka Alisa Stojanović nisu imali veliki manevarski prostor; dramaturškim sažimanjem i glumačkim ublažavanjem onih banalnih i eksplicitnih iskaza, oni su pokušali da pruže neku uverljivost ovoj priči o uzrocima balkanskih ratova iz devedesetih. Pred nama su promicale koliko-toliko razgovetne sudbine pametnog, ironičnog i distanciranog rentijera s građanskim pedigreom Predraga Petrovića (Pavle Pekić), njegove samozatajne tetka Dane (Branka Petrić), oštre i krhke Tereze Žnidarić koja je umislila da je barunica (Ljubinka Klarić), drčnog i primitivnog miloševićevskog novinara Dušana Vilotijevića (Branislav Trifunović)… Ovde, nažalost, nema razloga da se glumačka igra detaljnije analizira, jer su njeni dometi u startu bili ograničeni tekstualnim potencijalom.
U rešavanju scenskih zadataka, rediteljka Stojanović bila je suočena sa izazovom kako da savlada veliku fragmentarnost priče, s čestim promenama prostora; za razliku od predstave Žena iz prošlosti, o kojoj smo pisali prošle nedelje, u predstavi Malajsko ludilo ovaj zahtev nije rešen na inventivan način, jer se sve svodilo na svetlosno naglašavanje u jedinstvenom i višeznačnom prostoru. Ta višeznačnost scenografskog rešenja Darka Nedeljkovića ogleda se u spajanju u jedinstvenu i organsku celinu nekog stilizovanog gradskog enterijera (trpezarija, salon, kuhinja) sa podjednako stilzovanim morskim krajolikom (stena, terasa, plaka, molo…). Ovakva postavka prostora bila je scenski funkcionalna (spajala je dva glavna prostora drame), ali nije ostvarivala neku estetsku funkciju, nije pokretala asocijacije, nije imala metaforički potencijal (čak i sa završnim pretvaranjem ribarske mreže u zatvorske rešetke), što je, sve zajedno, stvaralo utisak konvencionalnog i staromodnog pozorišnog jezika… Uz analiziranu dramsku nerazgovetnost, ova scenska konvencionalnost je doprinela negativnom završnom utisku o predstavi Malajsko ludilo Beogradskog dramskog pozorišta.
