Nema te više, sevdalija

Hoki jeste bio simbol. Alija Sirotanović koji peva, junak samoupravnog kafanskog sevdaha i predvečerja sirotinjskih predgrađa. Svaki put kada bi zapevao čuveni napev „samoća mi srce para“, zveknuo bi se onim ručerdama po prsima, a onda ih, vapijući za otišlom draganom, širio u zdravicu na koju su po drumskim mehanama od Triglava do Đevđelije istočeni hektolitri vinjaka. Sirotinja, što bi rekao Lu Rid, samo plače i pije, a Hoki je podvlačeći svoj meki vokal ispod suza i rakije na jedini mogući način pevao svoje neprikosnovene himne kockastih stolnjaka.

Postoji u slavnoj seriji „Kamiondžije“ jedna epizoda u kojoj Čkalja polazi u večernju školu da položi niže razrede osnovne škole. Da bi položio tzv. muzičko vaspitanje, on mora da otpeva jednu pesmu. Beskrajno falširajući on peva Hokijevu „Pijem da je zaboravim“. Sve je trebalo da bude strašno smešno, Čkalja se baš trudio, a ispalo je užasno tužno. I to po pravoj meri tuge kamiondžijskog života. U filmu Specijalno vaspitanje Gorana Markovića Slavko Štimac igra momka koji izlazi „na vikend“ iz popravnog doma sa svojim prijateljem kojeg igra Berček. Jednom se zateknu u nekom novobeogradskom stanu gde pokušavaju da smuvaju dve devojke uspešno imitirajući normalne, gradske momke. Jedna od devojaka pita Štimca šta bi voleo da mu pusti na gramofonu, a on je pita ima li onu stvar o Aliji sevdaliji. U tom trenutku cela njihova igra se ruši. Pesma o kojoj je reč, Hokijeva „Nema te više Alija“, izdaje ih – oni su iz jednog drugog sveta, iz kruga prezrenih, odbačenih i izgubljenih u čijem centru stoji Hašim, i sam od njihove sorte, i peva njihovu tugu.

Rodio se u Fojnici, 1946. godine, u ljutoj sirotinji. Bio je najpre čobanin, sa petnaest godina se prvi put oženio pastiricom u koju se zaljubio. Godine 1967. otišao je u vojsku, gde je naučio da čita i piše. A onda je zapevao. Najpre po sarajevskim kafanama, a onda je početkom sedamdesetih banuo na festivale narodne muzike i opčinio publiku. Kada je prvi put izašao na scenu Doma sindikata u farmericama, tek sišao s voza, sa dugom kosom „kao Bitls“, kako je pričao, i tamnim naočarama zahvaljujući kojima nije video mikrofon pa su morali pred njega da ga dovedu držeći ga za ruku – publika se petnaest minuta smejala. Ali, kada je otpevao „Pijem da je zaboravim“, petnaest puta zvali su ga da se pokloni. Ostalo je istorija. Singl sa ovom pesmom dnevno je prodavan u 30.000 primeraka, da bi na kraju dosegao milionske tiraže, postavivši i danas neprevaziđen diskografski rekord. U blistavoj karijeri koja je sledila, za njega je najveći uspeh i priznanje u životu bilo to što je pevao čoveku koga je najviše voleo, Josipu Brozu Titu. Ovaj je, pričao je, najviše voleo da mu Hoki peva baš tužbalicu za umrlim ocem: „Nema te više Alija“.

U Titovoj uniformi pevao je i na raznim priredbama od Amerike do Australije, tukao se sa četničkom i ustaškom emigracijom i nije dao nikome da mu dira u domovinu i predsednika. A onda je otišao u Ameriku. U Njujorku je otvorio restoran „Sarajevo Olympic Village“, na čijem meniju su počasno mesto zauzimali bosanski lonac, sarma i ćevapi. U međuvremenu se zaljubljivao i ženio. Godine 1986. u SAD je zbog bigamije osuđen i proteran nazad u Jugoslaviju.

O njemu se potom dugo ništa nije čulo, država u koju se zaklinjao krvavo se raspala, a onda, po završetku rata, Hoki je pravo niotkuda banuo u televizore. Izgledao je kao čudo – vukao je za sobom bistu Josipa Broza Tita, kleo se u njega, proklinjao šest ratnih zločinaca koji su mu rasturili Jugu, pričao o svojih deset brakova, četiri hiljade žena s kojima je spavao, svom američkom snu i čitavoj silesiji dece razasutoj po svim delovima sveta, od kojih dva sina nose Titovo ime. Voditelji su se sprdali s njim, a on je pričao o onome u šta je verovao i za šta je živeo. Najavljivao je povratnički album koji nikada nije snimao.

Kada ga je 1986. godine Petar Luković pitao o kakvoj Jugoslaviji sanja, Hoki mu je odgovorio: „Sanjam je kao novu Ameriku: bogatu, veliku. Sanjam Jugoslaviju u kojoj narod ne mora da razmišlja može li da prehrani svoju djecu ili ne, u kojoj je narod veseo, srećan, zadovoljan, sa osmijehom, pa da mi ljudi kažu ‘Pa, gdje si, Hokac? Oćemo li zapjevat’?’ A danas me niko ne pita za pjesmu.“