Nema gde da se stavi tačka

Izdavačka kuća “Booka” objavila je roman I onda opet, iz početka Filipa Grujića (Novi Sad, 1995), krajem septembra u 2000 primeraka, i zaista se kod nas ne dešava često da prvi tiraž bude rasprodat za nešto više od mesec dana od kada se knjiga pojavi. Ipak, i pre nego što je bila organizovana ijedna javna promocija knjige, drugo izdanje je odštampano, a Filip Grujić u svoj rodni Novi Sad stiže 5. decembra u Bulevar books gde će roman biti predstavljen. Filip Grujić je sa svoja prva dva romana Bludni dani kuratog Džonija i Podstanar (LOM, 2021), kao i sa dramom Ne pre 4.30 niti posle 5.00, s kojom je pobedio na uvek anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za najbolji originalni domaći dramski tekst 2019. godine, a za dramsko stvaralaštvo je sledeće godine dobio i Nagradu “Borislav Mihajlović Mihiz”, već najavio veliki književni talenat. Posle ovog romana njegovo ime više neće uz sebe imati napomenu “ime koje obećava”. Roman I onda opet, iz početka svakako je nezaobilazan. Sve preporuke za čitanje, pa da onda vidite da li ste i vi oni koji, kao glavni junak, sve što žele jeste da im “neki dani prođu u kratkim, neki u dugim rečenicama”. Dani uz ovu knjigu proći će vam i u kratkim i u dugim rečenicama. A Filipovi dani trenutno prolaze u montaži dokumentarnog filma Jugo ide u Ameriku, gde je potpisan kao reditelj i scenarista.

“VREME”: Za glavnog junaka romana “pisanje je pokušaj čuvanja života”. Samo pisanje i jeste jedna od tema koja se provlači kroz roman I onda opet, iz početka. Šta je ono za tebe?

FILIP GRUJIĆ: Baš to, neka vrsta pokušaja da se stvari ne zaborave, da ne nestanu iz sećanja. Da se ljudi koji su postojali ili oni koji još postoje ali neminovno jednog dana neće, sačuvaju od neke vrste zaborava. Pisanje je za mene, osim potrebe da se stvara, a i kroz druge medije pokušavam da izrazim ono što mislim i osećam, svakako i najintimniji medij kroz koji mogu da radim jer isključivo zahteva mene. Pisanje je činjenično čuvanje od zaborava, čuvanje od toga da vreme ne proguta ljude koje znam. Lepo mi je da oni ostanu, i da ja na neki način ostanem.

Baviš se i dramaturgijom. Ni to ne spada u timski rad, to je usamljenička rabota…

Da, mi na Fakultetu dramskih umetnosti, gde radim kao asistent za dramaturgiju, delimo dramaturgiju na onu kada radite na tuđem tekstu, u saradnji sa rediteljem, i na dramsko pisanje, tj. na stvaranje sopstvenog teksta. Uglavnom sam radio kao dramski pisac. Opet sam se bavio usamljeničkim poslom, dakle, donosio sam tekst koji onda ostavljam na milost i nemilost autorskom timu. Tako da ja nisam često bio deo samog procesa nastanka predstave nego sam dolazio u najlepšim momentima njenog stvaranja, na prvu probu i na poslednju probu. Kada bih sve vreme kao dramski pisac učestvovao u probama, sigurno bih imao potrebu i da režiram, a to još nisam učinio.

Kako si se uopšte odlučio da upišeš dramaturgiju, da odeš na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu?

To je pitanje na koje ja nikada do kraja sebi nisam odgovorio zato što nije mene povukla želja da radim kao dramaturg, to je sigurno jer pre toga ja nisam ni shvatao koji je tačno posao dramaturga u pozorištu. Privuklo me je, i sećam se tog trenutka, pričao sam sa mamom ili sa tatom, ne sećam se tačno s kim. Gledali smo neki film i meni se odjednom osvestilo da bih želeo da pišem ono što glumac izgovara. Tako sam to nekako definisao u svojoj glavi. Tada sam se ja osvestio da bih ipak da radim nešto što ima veze s samim stvaranjem. Pre toga sam imao ideju da upišem možda žurnalistiku, možda produkciju… dakle, sve neka zanimanja koja nisu usko vezana za samo pisanje, više su zanatske, a opet su tu negde oko umetnosti. Trebalo mi je neko vreme da prihvatim, da sam sebi priznam da ja zapravo želim da se bavim umetnošću, da želim da stvaram. Uz roditelje sam konzumirao umetnost od malih nogu, znao sam i kako da je čitam i kako da je gledam, i suviše sam je poštovao da bih olako sebi priznao da, u stvari, želim da je stvaram. To je bio momenat kada sam odlučio da batalim tu neku skromnost i da sebi kažem da želim baš to, da stvaram umetnost.

U romanu si opisao i razliku između tri generacije, razliku u uslovima u kojima su odrastali, ostvarivali se kroz život. Ponekad si, a roman je pun duhovitosti, učinio to i samo kroz jednu rečenicu, na primer, kao onu: “Nije bilo hulahopki, ali nije bilo ni problema”… Da li si ovim romanom ostavio čitaocima da sami zaključe šta nam je, u stvari, doneo kapitalizam, šta nam je donelo potrošačko društvo?

Tokom pisanja ovog romana sam shvatio koliko ne znam o kapitalizmu. Teoriju kapitalizma znam u suštini iz medija, znam iz nekoliko knjiga koje do kraja nisam razumeo i to je ono što sam upravo sa ovom knjigom shvatio: ja zapravo nemam teorijskog znanja. Na kraju sam štrihovao dosta delova u kojima pokušavam da analiziram društvo kroz neki teorijski aspekt i na koji način je ova današnja brzina, ova današnja potrošačka manija, dovela do nekih stvari. Shvatio sam da za to treba dublje znanje da ne bih zvučao kao da sam u onoj jutarnjoj emisiji “Prelistavanje” gde svako tumači sve, od medicinskih stvari do predsedničkih izbora u Americi. Pokušao sam da se ogradim od toga i da kroz lični doživljaj prikažem šta ja mislim o tome, nevezano za teoriju koju podržavam ili stranu kojoj pripadam. Dosta sam sluđen na kojoj sam ja uopšte strani, da li se slažem sa svojim roditeljima, sa babom i dedom, da li se slažem sa svojom generacijom po nekim stavovima. Pokušao sam da “izađem” iz davanja nekog konačnog suda ili moralne vertikale kako bi trebalo da bude, već sam davao sebi tu vrstu slobode da budem iskren prema pokušaju da postavim neka pitanja kako prethodnim generacijama, roditeljima, tako i svojoj, šta je to što živimo i da li zapravo imamo put kojim se krećemo ili samo stihijski radimo neke stvari tek da bi se reklo da ih radimo, da bi skupili neke poene u društvu.

Da li si pišući o tome došao do nekih zaključaka?

Bilo mi je zanimljivo pitanje jezika, naročito kod moje generacije. Do sada, evo, nisam pričao o tome, a zanimljivo mi je jer sam se trudio da kroz male, sitne nijanse svakoj generaciji dam njen jezik. Tako sam babi i dedi dao jezik koji oni koriste, ocu i majci njihov, a mojoj generaciji drugi. To mi je bilo užasno uzbudljivo jer, kada sam pričao priče koje su mi oni pričali, trudio sam se da ih ispričam na način na koji su ih oni meni ispričali, po ritmu, po dužini rečenice, po broju zareza, što je, na primer, bilo mnogo drugačije od onoga kako ja osećam tekst u određenim trenucima. Jer, kada bih pisao onako kako ja osećam tekst, tu bi bilo mnogo više zareza, mnogo više neke vrste nabrajanja ali, kada moja baba ili deda priča, toga kod njih nema. A kada sam pisao priču nekoga iz moje generacije, bile su to duge rečenice, sa mnogo zareza, nema gde da se stavi tačka. Starije generacije iskustveno znaju više i kada pričaju, samo kažu kako stoje stvari i tu je tačka jer prihvataju da je to tako. Oni to više ne osporavaju, a mi smo stalno zapitani i samo ređamo teze, stalno nešto osporavamo i tražimo objašnjenja. Ne pričamo istim jezikom, čak ni istom bojom glasa, niti istom dinamikom.

Da, sećam se takvih delova u knjizi; u jednom momentu glavni junak kaže da duga rečenica otvara problem, zarezi pokušavaju da se izbore s nečim nejasnim, a tačka locira problem. A jedan od tih problema je usamljenost… Tvoj glavni junak je, kao i ti, na korak do tridesetih. Često razmišlja o usamljenosti i smrti. Da li čovek sazreva razmišljajući upravo o tome?

Da, kada kreneš da misliš o smrti, nema veće teme od toga. Nije pitanje toliko ni da li si osvestio da ima smrti, nego koliko je prihvatiš kao nešto neminovno. Ukoliko u nekom trenutku razbiješ strah od toga da budeš sam, u smislu toga da ne moraš stalno da juriš neke osobe kako bi ti popunile prostor, kada shvatiš da ne moraš da udovoljavaš nekim osobama samo zato da bi ostali deo tvog života, nego prosto da prihvatiš sebe i da ti je to u nekom smislu dovoljno. Kažeš sebi: OK, sada sam usamljen, ali nije ni to nešto jako strašno. Kada shvatiš da to uopšte nije najgora stvar koja može da ti se dogodi. Kada shvatiš da ne moraš baš svake subote da izađeš… da možeš da ostaneš i sam kod kuće. Tada, valjda, sazriš.

Pisati o porodici je nešto specifično, ne prolazi ako nije potpuno iskreno, a ti nisi upao u tu zamku da budeš neiskren. U jednom momentu si napisao i da kada se piše o porodici, parafraziraću, svako bira dokle sme, i što je još važnije, dokle želi da ide… Da li je bilo teško postaviti granicu dokle će tvoj junak ići u tome?

To je zapravo i meni bio izazov. Stvarno mislim da svako, ukoliko mu daš tu mogućnost, ima potrebu da nešto kaže o sebi i svojoj porodici. Svako je dete umetnik dok ne odraste i dok ne zaboravi da je ikada htelo da stvara. Pitanje je dokle je ko spreman da priča, da li zaista želiš da na taj način komuniciraš sa ljudima ili želiš da zadržiš te neke jasno uspostavljene uloge. Kada kažem “uloge”, pod tim ne mislim ništa loše, čak one nekada i održavaju odnose među ljudima. Govorim da prosto ne mora svako da bude spreman i da želi da priča “do kraja”. Meni je bilo bitno da u ovom romanu pokušam da ne pričam o svemu ostalom, tj. da pričajući o stvarima uđem u srž nekih stvari za koje smatram da treba da se iskomuniciraju, jer samo tada postaju lakše. Ako pričamo o generaciji, a nemoguće ju je ne pomenuti, mislim da mi stvarno malo više pričamo od prethodnih. Generalno, i mi muški malo više pričamo međusobno. Nekada mi se čini da ja sa svojim prijateljima pričam onako kako je u filmovima osamdesetih predstavljeno da žene pričaju međusobno. Pre samo pet godina nisam umeo da komuniciram sa ljudima neke svoje najdublje stvari, sve ono što me muči… ponešto od toga sam pričao sa devojkama, što je stavljalo ogroman teret na veze. Sad polako, čini mi se, učim.

Da li si onda ovde u romanu sve te stvari ispisao?

Kada o takvim stvarima ne pričaš, to mora negde da pukne, izađe ono za šta nisi ni bio svestan da postoji. Što se tiče pisanja, drugačije je sve kada to ugledaš na papiru. Naravno, imao sam svest o tome da će ta knjiga postojati ali, dok pišeš, ukoliko misliš o tome, onda gubiš prirodnost toga o čemu pišeš. Kada sam sve ovo napisao, bio sam u fazonu: ja ovo sada neću da čitam. Ako krenem da čitam pre nego što pošaljem uredniku, biću u brojnim dilemama. Čim sam sve to tako napisao, to mi je značilo da tako i treba da bude napisano. Sve ostalo bi bila autocenzura… Neka ide dalje tako kako je jer, ako krenem da sređujem onako sam sa sobom, mnogo toga ću štrihovati.

Novi Sad, svoj rodni grad, neke toponime si opisao u romanu na nekoliko mesta. Dugo sada već živiš u Beogradu, a tvoj junak u jednom trenutku kaže: “Jednom kad odeš, to više nije tvoj grad”. Da li je Novi Sad danas tvoj grad?

Novi Sad doživljavam kao moj rodni grad. Zato što svoj samostalni život isključivo vezujem za Beograd. Novi Sad je grad moje porodice, grad u kojem sam odrastao i proveo prvih 18 godina, dakle, kao dete, kao neko ko samo prati druge, starije. Tako da ja u Novom Sadu nisam stvorio ništa od svog života. Samim tim to nije do kraja moj grad. Mislim da je odlično seliti se i imati i više svojih gradova. Važno je imati više kuća, imati onu u kojoj si se rodio, imaćeš onu u kojoj ćeš umreti, a da između imaš više svojih kuća. Ne mislim da je loše menjati gradove, imati više svojih gradova. Iz Novog Sada su otišli i svi moji prijatelji, ostao je samo jedan, moj imenjak, Filip Grujić. On je DJ, i eto, u Novi Sad dolazim da se nađem sa porodicom i sa njim. Svi ostali su otišli, neki kao ja u Beograd, a neki u Njujork, Beč i druge gradove sveta.

Tu su i putovanja, što sa porodicom što samostalno, o kojima si takođe pisao u romanu. Koliko su ti ona bitna?

Putovanja su za mene definitivno jedna od najvećih inspiracija. Odrastao sam u porodici koja je, i sa majčine i sa očeve strane, volela da putuje. U nekim trenucima su mogli manje, u nekima više to sebi da priušte, ali su putovali kad god su mogli. To mi je, na neki način, u krvi. Uprkos svemu, uvek ću naći način da putujem. Prošle godine sam digao kredit i to ne na svoj račun, već uz pomoć prijatelja i otišao sa njim u Južnu Ameriku. To što se doživi na putovanjima ne može se doživeti na jednom mestu. Putovanja uvek pružaju izmeštanje iz svakodnevice, iz onoga što spada u rutinu. Samim tim, ona omogućavaju da doživite nešto što vas menja. Na svakom putovanju pronađem nešto što do tada nisam iskusio. Nekada to može biti samo hrana koju prvi put probate, a nekada su to i dublja saznanja i spoznaje o nečemu. Svuda je drugačije. Viktor Igo negde spominje da je za njega putovanje hiljadu malih smrti koje doživi u trenutku jer ima osećaj da proživljava nešto što mu se neće ponoviti. Evo, i u ovom romanu sam imao putovanje kao motiv… a i u dokumentarnom filmu koji sam letos snimao Jugo ide u Ameriku samo putovanje je glavno. To je road trip film. Na putovanjima si u prilici da daješ sebi prostora. Evo, i za ovaj roman… otišao sam pet dana sām u Atinu i ogroman deo romana uredio. Uvek pišem na putovanjima. To su oni dani kada ne misliš o tome koliko ti je još šampona ostalo u kući i ne praviš spiskove za nabavku.

Da li ljudi koji putuju imaju veći stepen empatije prema drugima? U romanu si i napisao da je ljudskost ono što može da te rasplače.

Pitam se i sam šta je zapravo to. Meni je užasno bitna moć posmatranja, kao i svakom, uostalom, koji stvara. Moć posmatranja zahteva vreme i da se malo iz sebe izmestiš i da posmatraš druge ljude. Naravno, i zbog sebe, ali i zbog toga što te naprosto zanimaju. Ponekad slušam tuđe razgovore jer me pretežno zanima šta se zapravo događa u njihovim životima. Putovanje i jeste mogućnost da primetiš mnogo sitnih odnosa. To jeste i stvar osluškivanja. To je mešavina strpljenja koja je dovoljna za posmatranje. Da bi pisao o nekom, moraš da držiš i oči i uši otvorene. To može dovesti i do problema da postaneš preterano senzitivan i da deluješ kao pas koji stalno ima načuljene uši. Za pisanje to i nije loša osobina.

Retko u romanu spominješ neke pisce, izuzetak je samo Dovlatov. Da li je on, sa onakvim stilom koji si ti nepogrešivo i opisao u svom romanu, pisac po tvojoj meri?

On je jedan od pisaca koje nisam otkrio prerano, već tek pri kraju studija. Mislim da sam ga prvi put čitao baš na četvrtoj godini fakulteta i bio sam zadivljen sa koliko humora i naizgled jednostavnosti on ume da sažme čitav splet tajne nekog odnosa ili tajnu vremena u kojem živi. Svaki je njegov roman zapravo užasno potresan zato što on nije tipičan depresivac koji mrzi ceo svet. To bi pre bio Bernhard, kod kojeg imamo ogromnu dozu cinizma, a Dovlatov nije ciničan. On je pisac koji voli svet, ljude, svoju ženu, voli i svoju državu koliko god ga ona nervirala. Voli i sve što vidi, a to je sve ono što i meni mnogo više prija. Volim ja i Berharda, ali kada biram pisce koje suštinski volim i osećam, to su pisci koji vole ljude.

Kako si se osećao kada si stisnuo “sent” i konačno poslao ovu knjigu u svet?

Da ono što je u njoj nije više moje, knjiga sada ima svoj put. Naravno, bilo mi je bitno kada sam je poslao nekim meni bliskim ljudima, kada sam čuo njihove reakcije, ali sada, sada je ona svoja. Iskreno, lakše mi je i tek sada mogu da počnem da pišem o nekim drugim stvarima, čini mi se da tek sada mogu da izađem iz sebe i da pišem o nečem drugom. Toliko je toga. Jedno poglavlje je gotovo. Vreme je za nešto drugo.