Odavno dokazani i prekaljeni Ejbel Ferara i Korneliju Porumboju u svojim novim filmovima ostaju u okvirima evropske arthaus poetike, ali i proširuju tematsko i stilsko polje svojih opusa
Život i iskustvo nas, između ostalog, uče da, ukoliko podrobnije pratite aktuelni bioskopski repertoar, naprosto morate brzo da delate – novih i privlačnih naslova arthaus (pa još i evropskog) profila ima u ponudi, ali brzo i zgasnu i ustupe mesto narednom srodnom treperavom svetlu. Imajući to u vidu, uz sve ograde koje će nužno uslediti u sledećih nekoliko hiljada karaktera, pohitajte i pogledajte nove filmove Ejbela Ferare i Kornelijua Porumbojua Tomazo i Zviždači.
U smislu kreativnosti i redovnosti pojave njegovih novih filmova na festivalima i potonjoj kino-distribuciji, začudno vitalni Ejbel Ferara u filmu Tomazo krenuo je put i dalje pomodne autofikcije; srećom po sve, pa i po njega samog, narečena pomodnost ovde stiže sa pokrićem, te je krajnji rezultat vrlo dobar i dovoljno zanimljiv i za analizu podatan film. Premda, kako se brzo ustanovi, Tomazo, podno te svoje autofikcijske zavodljivosti i višestruko potvrđene autorske zrelosti, jasno ukazuje na suštinski manjak sadržaja. A što Ferara krivudavom putanjom na kraju ipak uspeva u potpunosti da prebrodi, te ostaje impresija da je narativna i motivska svedenost ovde zapravo bila jasno postavljen inicijalni koncept. Priča o američkom filmskom i dramskom umetniku koji u zrelim godina, pa još i kao apatrid u Rimu, sa vidno mlađom i očekivano nepokorivom suprugom i malenom kćerkom, nastoji da se vrati kreativnom radu i odmakne u pripremi novog filma, ušančena je u već mnogo puta rabljenim postavkama o varljivosti i osetljivosti pozicije onih koji delaju u kreativnom smislu. Ferara tu u upadljivoj meri diže ulog, te nakon detaljističkog prikaza svakodnevne rutine junaka iz naslova (prikazi odlaska u kupovinu, igranja sa ćerkicom, rada sa polaznicima dramske radionice, zauzdanih rasprava sa suprugom…), zalazi u vode gde preispituje i dalje evidentnu moć motiva nepouzdanog pripovedača.
U tom trenutku, Tomazo se suštinski preobražava u priču koja se, između ostalog, dominantno bavi kontemplacijima na temu bogatog životnog iskustva, nošenog i traumatičnim sećanjima na vlastite autodestruktivne porive i izbore, koje ima tu transformativnu snagu da postane i identitetski balast čak i onda kada se čini da je junak pokazao očiglednu želju i neporecivu sposobnost za promenom, ovde oličenom u krupnom i nepovratnom iskoraku u pravcu građanski uprizorenijeg i smislenijeg načina života. Tu na scenu u potpunosti stupa osobenost koju znamo iz gotovo svih ranijih Ferarinih filmova – on tu poseže za segmentima snova (noćnih mora), ruminacija, obrušavanja u zagonetno i mračno, a, da stvar bude nesvakidašnjija, u lako uočljivoj vezi sa transcendentalnim učenjima i manje-više nadrealnim ukrasima. U tom trenutku, Tomazo zadobija punoću izraza i promišljenosti, kao što se u isti taj mah formira i snažna impresija da zapravo teško da bi iko drugi do (inače, pouzdani i ranije pristigli Ferarin saradnik) Viljem Defo uspeo da zrelošću i sporogorećim mrakom svoje glumačke kreacije prevede čitavu ovu priču na teritoriju filma koji, uprkos toj svojoj mršavoj naraciji, na ubedljiv način prikazuje jedno često, ali i dalje ne tako lako dokučivo i nesporno apstraktno duševno i psihičko stanje, koje, da stvar bude i zanimljivija za gledaoce, ali i teža po glavnog aktera ove filmske priče, ide u paketu sa pokušajima da se nešto stvori i da se na taj način utekne od kao tuč teške senke teskobe i posledičnih ludila. Očito urađen uz podosta budžetsko-produkcionih dovijanja (pa još i uz povremenu upotrebu foto-aparata umesto konvencionalnije i tehnološki naprednije filmske kamere), Tomazo predstavlja dostojanstven rad zrelog autora, rad dovoljno intrigantan i u jasnoj vezi sa minulim postignućima Ferare, naravno, uz i dalje jasnu ogradu da pomenuta Ferarirana vitalnost i vrlo dobri sveukupni dometi upravo ovog filma (a drugi deo ovog njegovog diptiha, film Sibir, koji donosi priču o filmu koji u Tomazu sprema glavni junak, biće uskoro prikazan – u sklopu Berlinskog filmskog festivala) ipak ne dovode pod znak pitanja posve jasan i argumentovan sud da su Ferarini najzaokruženiji i najbolji filmovi, naravno, uz povremene fine odbleske, poput Tomaza, i dalje Kralj Njujorka i Zli poručnik, nastali još pre tridesetak godina.
Zviždači
S druge strane, Korneliju Porumboju, najprepoznatljiviji po filmovima 12:08, istočno od Bukurešta i Policijski pridev, još je daleko od titule zaslužnog veterana, a što nikako ne znači da i u njegovom slučaju ne možemo da pričamo o vidno artikulisanoj i osobenoj poetici koje su svesni i poštovaoci novog rumunskog filma i savremenog evropskog arthaus filma kao šireg i sveobuhvatnijeg zabata. A Porumboju ovde, i to je, kanda, i najzanimljiviji i najznačajniji domet ovog njegovog filma, u značajnom opsegu širi tematsko i stilsko polje koje se vezuje upravo za taj pojam i tu odrednicu novog rumunskog filma. U ovom trenutku i na konto pokazanog u Zviždačima, Porumboju je ponajpre tek generacijski povezan sa svojim doskorašnjim saborcima, jer, osim u formalnom produkcionom smislu (a reč je o panevropskoj koprodukciji koja je povezala Rumuniju, Francusku, Nemačku i Švedsku), ovaj njegov film slabo toga ima zajedničkog sa najreferentnijim i najikoničnijim naslovima iz narečenog talasa u recentnijoj filmskoj baštini naših istočnih komšija.
Otklon u odnosu na ono možda i očekivano prvenstveno se odnosi u rediteljevom naumu da Zviždači pred gledaoce stignu u upadljivom žanrovskom ruhu; u pitanju je blago komična i posprdna varijacija na ono što se dosta lako može mapirati kao uticaj i dalje privlačnog noir filma. Da ne bude zabune, Porumboju zaostavštini noir izraza pristupa ponajpre po osnovi motiva i nekog opšteg duha (prikaza avanture koja pod kišobrane jedinstvene povesti donosi kriminalce, korumpirane policajce, grešne dame u nevolji, zadrte ljude od zakona, ali i uverenje da je ljudski rod ponajpre određen i nošen slabostima i nedostatnostima), dok ostatak njegovog pristupa čini snažan poriv da se i taj kanon temeljno dekonstruiše. A tu je i apsurdnost kao važan začin, zapravo, značajan krucijalni sastojak mnogobrojnjih filmova unutar onoga što se doživljava kao novi rumunski film. Međutim, u konkretnom slučaju ovog filma, scenarista i reditelj Zviždača tom osetljivom i gotovo uvek potentnom susretu apsurda i narečenog (pod)žanra pristupa na način koji se da pripisati i uticaju Dejvida Linča i Stivena Soderberga, kod kojih žanr nekako uvek biva stvar egzemplarnosti i nastojanja da se dela i traži kosina u odnosu na ono tipsko, oveštalo u tom koordinantnom sistemu nužnosti i uzusa.
Nevolja je, međutim, što Zviždači, priča o korumpiranom policajcu koji, sa namerom da oslobodi pokvarenog poslovnog čoveka, putuje na Kanarska ostrva, rešen da, pošto je to nužno, nauči tajni i strogo kodirani jezik tamošnjih zviždača, nekako zastaje na nekoliko (krupnih) koraka do cilja – filma koji transcendira polaznu dosetku i taj inicijalni autorski galimatijas. Zviždači, naime, u drugoj svojoj polovini dolaze do uočljivog zamora materijala gde se preokreti u zapletu ređaju gotovo mehanički i gde pominjani otklon u odnosu i na ono što rumunski film danas predstavlja u tom univerzumu festivalskih ostvarenja i u odnosu što noir film kao nasleđe i dalje ima da ponudi aktuelnim filmskim stvaraocima postaje sam sebi svrha, ne vodeći gledaoce do nečega nedvojbeno autentičnog. Ipak, imajući u vidu da se komšijski film već par godina vrpolji u ćorsokaku repetitivnosti i sigurnih (autorskih) izbora, a da Zviždači donose nekolicinu duhovitih segmenata i iznimno veštih rediteljskih rešenja, te da u jednoj od epizoda u ovom filmu imamo priliku da znamenitog španskog sineastu Augustija Viljarongu (autora remek-dela U staklenom kavezu) vidimo i u svojstvu glumca, Zviždači na koncu ovog vaganja ipak bivaju film koji se definitivno može po dovoljno relevantnih osnova pohvaliti.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Sa Slobodne zone 2024. (a uskoro i u bioskopima): Anora
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!