„Kada sanjamo o čovekovom ispunjenju, o ponosu i sreći što smo ljudi, naš se pogled okreće ka Mediteranu.“
Žorž Dibi, Mediteran, ljudi i nasleđe, Pariz, 1986.
U eseju Imaginarni muzej iz 1947. godine, Andre Malro zamišlja prostor ispunjen umetničkim delima koja su ljudi zapamtili, videli na reprodukcijama ili o kojima su čitali u knjigama. Tjeri Fabr, osnivač Averoesovih susreta, tvrdi da postoji jedan takav „imaginarni muzej“, i to Mediterana, sastavljen od priča koje se nalaze u samom korenu mitologije Sredozemlja. Možda je upravo potreba za otelotvorenjem tog imaginarnog muzeja glavni pokretač ustanove koja je prema rečima kritičara jedan od najuspelijih muzeoloških projekata u skorije vreme u Evropi, Muzeja evropskih i mediteranskih civilizacija (MuCEM), otvorenog u junu ove godine u Marseju.
Ideja o osnivanju ovog muzeja rodila se pre više od dvanaest godina, ali su nesuglasice između Pariza i Marseja kočile njeno ostvarivanje. Proglašenje Marseja Evropskom prestonicom kulture za 2013. godinu dalo je projektu dugo očekivani polet.
KOCKA: Za nekog ko prvi put posećuje Marsej teško je zamisliti da se pored nedavno renovirane tvrđave Sen Žan nije oduvek nalazila čipkana kocka koja je danas glavno zdanje MuCEM-a. Pa opet, ta glomazna doza poezije u produžetku pitoreskno-urbane Stare luke i nije mogla biti glavna preokupacija grada koji se u francuskim medijima uglavnom pominje zbog socijalnih tenzija i mafijaških obračuna. Za muzej je određena lokacija između tvrđave i pristaništa za brodove koji dolaze iz severne Afrike. Mesto je samo po sebi značajno. Na konkursu za arhitektonski projekat pobedio je Rudi Ričoti, enfant terrible francuske arhitekture koji je pre par godina izazvao skandal izjavom da je „katolički arhitekta“. Njegov projekat, bez ikakve namere da šokira, pruža suptilnu materijalnu interpretaciju kompleksnih odnosa između mediteranskih civilizacija. Sagrađena na veštačkom ostrvu u produžetku keja broj 4, Ričotijeva kocka je sa tvrđavom povezana uskim mostom. Iako arhitekta verovatno nije nameravao da svakim elementom građevine napominje sadržinu i smisao Muzeja, teško je prilikom prelaska mostića ne osetiti kako se fizički odvajamo od ustaljenih percepcija i komfornih predrasuda. Kocka je sama po sebi verovatno jedna od najlepših građevina 21. veka. Istovremeno prozračna i impozantna, moderna i orijentalna, ona isto toliko podseća na srednjovekovne vitraže koliko i na arapske mušarabije. Šupljikavost čipkaste strukture fasade podseća na poroznost granica između mediteranskih civilizacija koje neprestano utiču jedne na druge. To da Ričotijeva konstrukcija fascinira posetioce od kojih više od pedeset odsto dolazi van regije u kojoj se nalazi Marsej, ogleda se i u činjenici da dve trećine posetilaca posećuju MuCEM samo da bi obišli zgradu muzeja. Brojke su inače više nego ohrabrujuće za ovaj grad koji nema turističku auru: od otvaranja, MuCEM je posetilo više od milion ljudi.
POSTAVKA: Stalnu postavku MuCEM-a čine predmeti iz Muzeja čoveka i Muzeja narodnih umetnosti i tradicija koji je zatvoren 2005. godine. Kolekcija ovog muzeja prebačena je u Marsej s namerom da joj se jednog dana posveti odgovarajući prostor. Muzej narodnih umetnosti i tradicija, naime, zatvoren je ponajviše jer ga je veoma malo ljudi posećivalo, predmeti koji su u njemu bili izloženi izgledali su prašnjavo i nepovezano sa današnjicom. Ovu kolekciju nasledio je MuCEM i očigledno je da se ne radi o priželjkivanom nasledstvu. Tako su se i pre nego što su počeli da razmišljaju o kolekciji posvećenoj Mediteranu, kustosi MuCEM-a našli pred zagonetkom kako integrisati nametnuto muzeološko blago. Takođe, poučeni nesrećnim iskustvom kolekcije koju je trebalo udomiti, oni nikako nisu hteli da stalnu postavku zasnuju isključivo na predmetima iz mediteranskih predela. Neophodno je bilo naći magičnu formulu pomoću koje bi se muzej posvećen različitim društvima i civilizacijama otarasio etnološko-antropološkog karaktera.
Odabrane eksponate iz ove kolekcije upotpunjuju tekuće izložbe kojima se kustosi trude da stvore uslove za svojevrsnu mentalnu sliku Mediterana koju bi svako za sebe mogao da počne da konstruiše dok se šeta izložbom i da je ponese kući.
CRNO I PLAVO: Naime, ponavljati da je Mediteran kolevka civilizacije danas nije dovoljno. Pokušati naći odgovor na pitanje šta je uopšte Mediteran iziskuje i da se prisetimo da on nije samo „naš“, to jest da će se mogući odgovori razlikovati u odnosu na mesto sa koga se trudimo da ih formulišemo. U tom smislu interesantno je evocirati činjenicu da je za Turke Mediteran „Belo more“, nazvan tako u odnosu na Crno more, a da su ga u starim arapskim knjigama zvali „more Al-Rum“ to jest „more Evropljana“ jer s arapske tačke na Mediteran se gledalo kao na teritoriju konflikta između hrišćanske i muslimanske civilizacije. Naučno otkriće Mediterana kao jedinstvenog geografskog, geološkog, kulturološkog koncepta zapravo potiče iz 18. veka. Evropski naučnici su se trudili da dokažu da postoje neosporive sličnosti među mediteranskim predelima, biljkama i narodima; biljke koje rastu na jugu Francuske i u Magrebu više liče jedne na druge nego što liče one koje rastu na severu i na jugu Francuske, a ono što se naziva mediteranski mentalitet razlikuje se recimo od srednjoevropskog ili skandinavskog. Srbi, još uvek pod uticajem osećaja jadransko-jugoslovenskog fantomskog uda, tako će reći da se osećaju sličniji Libancima nego Mađarima.
MuCEM pak sugeriše na činjenicu da ako želimo da Mediteran nekako kulturološki obuhvatimo, treba da budemo spremni da se izmestimo iz svojih kulturnih okvira.
Izložba „Crno i plavo“ kojom je muzej otvoren upravo na to podstiče. Tenzije koje su oduvek postojale među obalama Mediterana prikazane su kroz istorijske epizode (Napoleonov pohod na Egipat, uspon fašizma u Italiji, Španski građanski rat, opsada Sarajeva…) pružajući uvid u njihove različite percepcije. Sam naslov izložbe, inspirisan Gojom i Miroom, skreće pažnju na svetlost i senku u kojima se narodi s različitih obala Mediterana naizmenično nalaze. Kroz Užase rata, Goja se pretvara u mračnog proroka civilizacije koja se, kada je nametnuta, sudara sa demonskom stranom čovekove prirode. Slojevitost njegovih grafika suprotnost nalazi u Miroovim dvodimenzionalnim kompozicijama. Miroovo plavo je boja sna – sila koja omogućava preporod.
RAZLIČITE PRIZME: Ovakvo predstavljanje istorije Mediterana u MuCEM-u ima i politički značaj u zemlji u kojoj 42 odsto stanovništva smatra da prisustvo muslimana predstavlja opasnost za društvo. Odavanje priznanja uticaju islamske civilizacije u javnoj instituciji, u jedinom gradu u Francuskoj u kome građani arapskog porekla ne žive na periferiji može se protumačiti i kao pokušaj vlasti da doprinese socijalnom miru. Kroz istoriju, insistiranje na kulturnoj celovitosti Mediterana nije bilo motivisano isključivo humanističkim aspiracijama već je služilo i kao opravdanje za kolonizaciju. Autori ove izložbe su zato veoma vodili računa da se nijedno od mediteranskih lica ne predstavi jednostrano. Vođen Benjaminovim uverenjem da je svaki dokument o civilizaciji ujedno i dokument o varvari-zmu, posetilac se kroz izložbu navikava da svaki predmet ili umetničko delo posmatra kroz različite prizme. Na taj način, sami odlučujemo koji će aspekt biti u tami, a koji će osvetliti mediteransko sunce.
Poslednji deo aktuelne izložbe posvećen je današnjim političkim previranjima u zemljama mediteranskog prostora – građanskom ratu u Libanu, prikazuju se delovi filma Odisejev pogled Tea Anglepulosa, a kroz dokumentarni materijal se spominje i Arapsko proleće. Zbog jednog rada prikazanog pred sam kraj izložbe, ovo putovanje kroz Mediteran ipak ostavlja gorak ukus u ustima. Reč je o kontroverznom kratkometražnom filmu palestinske umetnice Larise Sansur s ironičnim nazivom Nation Estate. Ona u sajens-fikšn stilu zamišlja palestinsku državu koja je cela stala u jedan moderan soliter. Svi građani nekadašnje Palestine sada žive u ovom neboderu u kojem svaki sprat predstavlja jedan od izgubljenih gradova: Jerusalim je na trećem, Ramala na četvrtom i Vitlejem na petom spratu. Umetnica, koja je ujedno i glavni lik filma, kreće se kroz zgradu i vodi nas kroz ostatke kulture svoje sada izolovane nacije: iz ultra moderne kuhinje vadi kutije za obrok u kojima su tradicionalni tabule i falafel… Film se završava tako što ona pored prozora zaliva biljku. Kada se kamera udalji, vidimo da je ta biljka stablo masline, a Larisa Sansur, u poodmakloj trudnoći, polaže ruku na svoj veliki stomak i zagleda se u daljinu, ka zlatnoj kupoli jerusalimske džamije.
Mediteran tako biva prikazan i kao mračna sila zbog koje se njegovi duhovi nikad neće smiriti. U vreme kad jedni pred drugima dižemo zidove, Mediteran sve manje liči na kolevku, a sve više na grobnicu za one koji nikad živi ne stignu do Lampeduze.
