Ukoliko želite da odmorite glavu od aktuelne političke situacije, predlažem da odgledate reprize serijala Vuk Karadžić na RTS-u. Serijal je pri kraju, Vuk je već dosta mator, pa mu se desilo da tokom čitanja Gorskog vijenca u prisustvu Njegoša i knjaza Miloša starački zakunta. Kao, slušam ja, samo se lakše koncentrišem dok žmurim. Video sam kako je pregovarao sa Hrvatima i Slovencima o jedinstvenom jeziku – te kako sluša Brankovo kolo gde autor opeva svu našu zavađenu braću. Tada su oficijelni protivnici svih Južnih Slovena još uvek bili Turci, pa se na pomen odrubljenih turskih glava spontano javljao aplauz. Da ne bude zabune, godina je 1850, ali i danas krvca uzvrije kada se pominju bitke na guslarskim večerima. Izgleda da i aktuelni Ministar za medije (i kulturu) prati ove trendove, pa je odlučio da nekrstima ne dozvoli da rade na obnovi Hilandara. Boji se čovek diverzije, jer je moguće da neki albanski terorista (maskiran u šljakera – vukovca) namerno ošljari tokom obnove, pa eto nove nesreće. Nema boljeg zadatka za novog šefa diplomatije od ispiranja ove prve mrlje. Kako reče gospodin Vuk, naš narod (Srbi i Crnogorci) mnogo voli diplomatiju, jer lakše se bavimo međunarodnim odnosima nego našim, domaćim.
Kandidat Nikolić je napravio tv–spektakl posetivši beogradskog muftiju i spaljenu Bajrakli džamiju. Doneo dva pentijuma, izljubio se sa domaćinom i proćaskao o problemima Islamske zajednice, prevashodno groblja, a po tom pitanju – čovek je dokazani ekspert. Pitanje koje muči brojne gledaoce jeste – da li mu verujete? Po pravilu, razuman čovek ne bi smeo potpuno da veruje nijednom političaru, već da ga procenjuje isključivo po delima. Ovde je delo, ma kako simbolično bilo, potpuno korektno, kada se posmatra van konteksta aktivnosti radikala tokom poslednje decenije. Otkad je Tomin protivkandidat (njegov šef Šešelj) u Ševeningenu, ova stranka se uporno trudi da deluje opušteno, kulturno i tolerantno, pa se i dalje pitam – da li je moguće da zaboravimo kakvi su bili kada su bili na vlasti?
Za to vreme, vlada se priprema za analizu posle prvih 100 dana svog mandata. Sjajno poređenje za pojam vremena u Srbiji dao je gospodin Dušan Proroković iz DSS-a, koji protekli period vidi kao kratak, jer se kod nas i ispraćaj u vojsku priprema duže. Dosta vesela i optimistična prognoza, jer nas izgleda očekuje luda zabava sa pevanjem i pucanjem i tacnom za priloge jer valja darivati regruta. „Ne sme majka da zaplače kada slavi 100 dana vlade„, ili ćemo se od vlade rastati u suzama kao remac i njegova draga uz paru lokomotive. Iako se Tadić skinuo, ostalo je civilno služenje, pa će vlada možda uložiti prigovor savesti i baviti se društvenokorisnim radom. To bi možda bilo i najbolje.
Suđenje ubicama premijera Zorana Đinđića, tačnije svedočenje „gospodina Čumeta„, pokrenulo je još jedan mit koji je tinjao u našoj javnosti. Navodno je mafija imala plaćene lekare koji bi u bolnicama preživele žrtve „overavali“. Ti lekari su negde nestali, ali sada će svaki hipohondar i paranoik zverati po domovima zdravlja u strahu od ubica u belim mantilima. Pitaćemo se – što mi je dao baš ove pilule, pa ćemo prvo da ih testiramo na kučićima lutalicama. Ako je lekar ljubazan i simpatičan, odmah će nam biti sumnjiv, jer kako može da bude raspoložen sa tolicnom platom, garant ga plaća mafija, daj onog nadrndanog – taj je normalan.
U jutarnjem programu RTS-a čuo sam da huligani učestalo mlate vozače tramvaja. Nesrećni majstor je trčao oko vozila i mobilnim zvao policiju, a dok su ga pijani dripci jurili, putnici su mirno sedeli na svojim mestima. Čuvali mesto. Ovaj trend je sociološki gotovo neobjašnjiv i predstavlja ludizam, koji čak i civilizaciju vidi kao neprijatelja. Posle 600 godina postojanja, Beograd je baš tramvajem trebalo da se dokotrlja u XXI vek.
Otkotrljali smo se nizbrdo, sve čuvajući svoja patetična mesta, dok budale marišu druge.
Za kraj, jedan slogan koji sam na televiziji čuo od Vuka Karadžića. Kad mu se drugari patriotski uspale, kad se ispaljuju velike reči i fraze, on utiša publiku, pa kaže – Dosta riječi, da radimo! Ukoliko ovo postane slogan nekog od kandidata na predstojećim izborima, javite se da Vuk i ja podelimo honorar.
