Ako 21. septembra ne padne kiša, u „Dorćol Platzu“ će se održati premijera predstave Prometejev put Dejana Dukovskog u režiji Milana Neškovića. Biće to njegova sedamnaesta predstava.
Javnost ga zna po režijama sa stavom, po neuobičajenim rešenjima, i novim pogledima na istorijske teme o kojima, s obzirom da ima samo 31 godinu, nema nikakvog ličnog iskustva (vidi najnovije Neškovićeve režije Kod večite slavine i Bela kafa u Narodnom pozorištu, Berlinski zid u Beogradskom dramskom pozorištu i Mrešćenje šarana u Ateljeu 212).
„VREME„: Zašto ste zadržali samo drugi deo naslova drame Dejana Dukovskog Duh koji hoda (Prometejev put), da li da bi se vaša postavka razlikovala od novosadske, koja je premijerno igrana pre godinu dana?
MILAN NEŠKOVIĆ: Pre nedelju dana smo otkrili da našoj predstavi, koja govori o borbi jednog čoveka sa sistemom, više odgovara drugi deo naslova. U njoj čak ima i aluzija na antičkog Prometeja koji donosi vatru ljudima pa zato završava okovan, osuđen od bogova da mu večno gavran kljuca jetru. I to zna svaki čovek koji se uhvati u koštac sa sistemom pa zato to ni ne radi, zato što će neko da ga osudi na okove i gavrana – i to možda u najboljem mogućem epilogu te situacije. To bi bio prvi razlog zašto se naša predstava zove samo Prometejev put. Drugi, praktičan razlog je taj koji pominjete: reditelj predstave u Srpskom narodnom pozorištu, Aleksandar Popovski, moj prijatelj, odlučio se za prvi deo naslova.
Prometej Dejana Dukovskog se bori protiv sistema – pištoljem. Da li je on terorista?
Glavni lik je šekspirolog, ima familiju, bankari mu oduzmu kuću i on, želeći da ih spreči, postaje ubica. Ja od njega pravim savremenog teroristu. Kad se kaže „terorista“, to znači zločin nad nevinima. Junak naše predstave će poštedeti nevine, a uradiće ono što niko od nas ne sme, neće i ne ume. Da vam kažem nešto što sam skapirao o terorizmu. Nedavno sam prvi put bio u Berlinu. Našao sam se u jednom tržnom centru usred evakuacije zato što je postojala sumnja da će eksplodirati bomba. Nisam mogao da dođem do svog bicikla koji sam parkirao na trgu zato što je sve bilo opasano bodljikavom žicom, došle su antiterorističke jedinice, doveli su robota da istraži. A sve to zato što je neko, u Berlinu, centru šopinga, usred avgusta, zaboravio pored klupe kesu i u njoj cipele. To znači da su teroristi već pobedili. Zato što su posejali ogroman strah. Tog trenutka kada svako ko zaboravi kesu podigne na noge čitav grad, učini da se evakuišu radnje, da se zatvaraju trgovi, terorizam je pobedio. Uterali su nam strah u kosti. E, ovaj čovek, glavni lik naše predstave, bori se protiv takvih društava koja represivnim metodama uteruju ljudima strah u kosti. Da ljudi ne bi imali ni želju da se pobune ni protiv čega, nego da im bude jasno da treba da ćute, jer ako ne ćute, može da im bude gore nego što im je sad.
„Dorćol Platz“ je alternativna scena, novo mesto u gradu. Vi ste jedan od osnivača „Mikser hausa„, sada već neizostavnog mesta beogradske kulturne scene, znači da ste iskusni u promovisanju takvih prostora.
Prvo ću da vam kažem zašto Prometejev put radim baš na „Dorćol Platzu“. „Dorćol Platz“ se nalazi tamo gde je nekad bilo skladište „Minela“, državne firme koja je propala. U taj prostor je ušao neki kapital, i od njega napravio kulturni centar, dečju radionicu, ima raznih sadržaja. Usred toga ima i jedna kuća u kojoj žive radnici „Minela“. E to je ta kuća iz Prometejevog puta! Možda će zvučati da sam subverzivan ili nekorektan prema producentima predstave, znači prema „Dorćol Platzu“, ali šta ako oni za deset godina osete potrebu da naprave još veći centar nego što je sad, da sruše tu kuću? Ja sam siguran da bi oni njenim sadašnjim stanarima obezbedili stanove u centru grada, ali zar to nije situacija kao u predstavi? Skapirao sam da predmet sukoba ovog komada imam u samom prostoru „Dorćol Platza“ i odlučio da pravim ambijentalnu predstavu. Ne postoje sedišta, publika će se šetati od scene do scene kroz sedam prostora, koristili smo i horizontale i vertikale dorćolske od drveća i krovova, do unutrašnjosti kuće, haustora, ne bismo li razigrali i promovisali taj prostor u novi poligon kakav „Dorćol Platz“ želi da bude. Mislim da je to apsolutno neophodno gradu. Kad smo, pričam sad o nas petoro osnivača „Mikser hausa“, odlučili da ga iz „Žito-mlina“ preselimo u Savamalu, tamo tada ničeg nije bilo. A sad, samo četiri-pet godina otkako smo došli, o Savamalu se otimaju političari. Hoću da kažem: nadam se da će i Dorćol postati Savamala. Vidim, već se otvaraju klubovi, radnje, počinje živost. Zašto da Savamala bude jedini beogradski Soho? Zašto ih ne bismo imali šest, kao Berlin?
Šta će se desiti sa premijerom ako padne kiša? Zar nije bilo jednostavnije da ste je napravili u istom prostoru samo pod krovom?
Ne vidim nikakvog razloga da imitiram scenu-kutiju van institucije pozorišta. Ako ti za predstavu treba scena kutija, onda se potrudi da je režiraš u instituciji. Koliko god da mi je žao što se zbog vremenskih uslova ova predstava neće odigrati više od deset puta ove godine, i što ne znamo ni da li će se 21. septembra uopšte održati premijera – jer, kao što kažete, šta ako padne kiša, uostalom šta ako pljusne baš onih dana kada su zakazane reprize – smatram da je to deo pozorišnog procesa i nepredvidljivosti koje pozorište nudi.
Šta mislite, kako to da u situaciji kad institucionalna pozorišta imaju novca tek za nekoliko premijera godišnje, funkcioniše alternativna scena?
Ljudi su skapirali veliku stvar: da pozorište više nije neisplativo. Vi danas svojom nezavisnom predstavom možete da zaradite mnogo više nego što možete za dan snimanja. Nevolja je što je većina alternativnih predstava sumnjivog kvaliteta i kredibiliteta, ali ima ih izuzetno zanimljivih i dobrih. Dobro je što ima zavidan broj tih novih produkcija, zato što sam mišljenja da iz kvantiteta može da izađe kvalitet. I mišljenja sam da kvalitet mora nužno da rađa kvalitet. Ne mogu tome da doakam, ali nekome u našoj kulturi smeta što bi kvalitet nužno morao da rađa novi kvalitet. Kao da je plaćen da to stopira zato što ako se pusti kvalitet, previše će da se vidi sve što im ne odgovara. Ako vas zanima produkcija Prometejevog puta, reći ću vam da se stvorila atmosfera da neki ljudi, već afirmisani, raznih generacija (Slobodan Beštić, Cvijeta Mesić, Tamara Krcunović, Vaja Dujović, Vanja Ejdus, Vlada Aleksić, Milan Čučilović, Aleksandar Srećković), ljudi koji su proveli ovo leto na probama, koji ne znaju da li će predstavu igrati više od deset puta, i koji su honorar već potrošili u obližnjem „Holesterolu“, da imaju ljubav prema pozorištu. I da uživaju u njemu. E to je ono što vraća veru u budućnost pozorišta. Veru da mu sistem, od koga materijalno zavisi, ne može ništa.
Ima se utisak da se o predstavi Berlinski zid koju ste režirali u Beogradskom dramskom pozorištu po tekstu Željka Hubača ne čuje onoliko koliko bi se očekivalo, s obzirom da priča o Kosovu. Šta mislite zašto, možda baš zbog nelagodnosti koju izaziva ta tema?
Meni je drago što je to predstava za koju ne može da se kupi karta. Tema jeste malo odbojna, mislim da je ljudima pun kufer devedesetih, Kosova, i svega, i Hrvatske – ne mogu da verujem da neko opet i još uvek izgovara sve ono što izgovara. Pa čekajte ljudi, zar to nije prošlo? Nije to kao pasulj od juče, nemojte da podgrevamo te stvari, koga to interesuje. Zato sam ja predložio Željku Hubaču i Slobodanu Ćustiću, direktoru Beogradskog dramskog, da od te teme – Kosovo, da od te najskuplje srpske reči, napravimo farsu. Ne vidim ničeg tragičnog u sudbini čoveka koji je odlučio da žrtvuje dva sina zarad parčeta zemlje pune uranijuma. Za mene je on retardirana budaletina koji ne zaslužuje da diše isti vazduh koji mi dišemo. Ali taj lik veruje da će da spase neki kvadratni metar nečega ako žrtvuje sinove, i tu je tragičnost njegove priče. I zato to postaje farsa. Mislim da je to jedini način za savremeno pričanje te priče. Mi drugačije, bez doze apsurda, ne možemo da svarimo temu Kosova. Apsurdna je situacija kad se ja prepirem sa svojim ocem jer smo na različitoj strani barikade što se tiče te teme. Umesto da zaboravimo i idemo dalje, šta god mi intimno mislili o tome. Dok smo radili predstavu, skapirao sam: ljudi, u celom ansamblu, jedino je Tasa Uzunović bio na Kosovu i to pre 30 godina! I niko drugi! Pa ni na ekskurziju se nije išlo na Kosovo.
Da li vas guši sva ta prošlost?
To je mnogo teška priča, a sublimiše se u jednom Disovom stihu: „Mi ne želimo da sanjamo, mi želimo da spavamo“. Želim samo malo da se odmorim, da ne moram da se probudim sa teskobom, da ne moram da slušam sebe kako dišem – ovo vam je dobar naslov. Moje teskobno disanje ne sme da bude preovlađujući zvuk koji slušam po ceo dan.
Vaša režija predstave Berlinski zid, a naročito Mrešćenja šarana i Bele kafe, čita se kao doživljaj mlade generacije istorijskih događaja. S kojim pravom solite pamet starijima?
Ja sam veliki fan Aleksandra Popovića. Mi smo povezani i rođenjem, deli nas tridesetak kilometara i nekoliko decenija. Što se tiče mentaliteta u Srbiji, te decenije su koliko i treptaj oka. Zato ja znam njegove likove. Suština mog odnosa prema Aci i mog odnosa prema istorijskim temama, napominjem da ja volim istoriju, jeste činjenica da se nažalost ona ovde ponavlja. Kada je Aci Popoviću neko iz Komunističke partije rekao „ti si nas omalerisao“, zato što je pisao o onome što se dogodilo mnogo pre nego što se dogodilo, on im je rekao: „Ljudi, pa nisam ja ovo pisao sa željom da slutim, nego sa željom da nam se nikad to ne dogodi!“ Eto, zato i ja preispitujem neke teme iz naše istorije kako nam se nikad više ne bi ponovile. Današnje tumačenje i značenje Acinog Mrešćenja je da opomenemo sami sebe da nam se slučajno ne dogodi takva podela u narodu kao što nam se dogodila tada pa da upiremo prstom jedni u druge, da se delimo umesto da se ujedinjujemo. Tako mora da se pristupa svakoj istorijskoj temi, kroz današnji mozak. U Mrešćenju sam u tadašnju ikonografiju ubacio današnje biračke kutije i toalet-papir. To je današnja slika te situacije. Priznajem, ja nemam pravo da privatno pričam o politici u ovoj državi zato što sam samo jednom glasao kad sam napunio 18 godina. Izašao sam i skapirao da sam to uradio da saznam kako je to biti na glasanju, ali i da ja ni za koga od njih ne želim da glasam. Glasao sam za nekog i loše sam se osećao zbog toga, dao sam glas nekome koga ne želim. Ne znam zašto sam to uradio. I više nikada nisam izašao na izbore jer i dan-danas nemam želju da glasam za nekog. Zato nemam prava da pričam o politici privatno, ali zato imam pravo da tu temu problematizujem u pozorištu.
A to vodi ka režiji sa stavom, ka jednom od obeležja vaših predstava. Kakav je stav u Prometejevom putu?
Iskreno da vam kažem, još uvek ne znam. Ja nikad ne režiram kraj predstave do tri dana pred premijeru. Slobodan Unkovski me je naučio: to što možeš da smisliš kod kuće, ne može da se poredi sa onim što možeš da dobiješ od ljudi na probi. Zato, moj stav nije moj stav, nego stav ekipe s kojom radim predstavu, proistekao iz predstave. Ne volim, a toga ima sve više, da se na kraju predstave upali svetlo u gledalištu, a neko sa scene pokaže prstom u publiku i kaže ova predstava je o vama. Ne, ovo nije bilo o meni. Kraj mora da izađe iz onoga šta su ti ljudi na sceni radili, i iz onoga šta se u njima dogodilo tokom procesa rada. Kraj predstave je kao i reč. Bruk kaže: „Reč je krajnji produkt onoga što se rađa kao impuls koji rukovođen idejom i osećanjem dovodi do potrebe za ekspresijom.“ Vidite koliko tu ima procesa? To isto važi i za kraj predstave.
Možda ničega o čemu sada pričate ne bi bilo da nije postojalo DNO, Dramska Nadmoć Odabranih…
Gde ste to iskopali! To je moj prvi kontakt i želja za pozorištem. Desilo se onog trenutka na drugoj godini gimnazije kad sam definitivno odlučio, onako valjevski nadobudno, da ću da režiram. Angažovao sam jednog pesnika iz Valjeva da po mojoj priči napiše dijaloge, odabrao sam ekipu mojih prijatelja i prijatelja moje sestre, koja je sad psihijatar, i napravili smo predstavu za Tešnjarske večeri. Prilikom prijavljivanja na tu manifestaciju trebalo je smisliti naslov grupe – i ja sam izmislio DNO, jer niko nije imao pojma ni o čemu u vezi s pozorištem. Iz današnje perspektive to zvuči prepotentno – Dramska Nadmoć Odabranih. Mislili smo – mi smo najbolji, mi možemo ovo, možemo ono. To je bio moj divan početak. Trebalo bi, u stvari, to obnoviti, razmišljati u tom pravcu.
