Velikom piscu Dragoslavu Mihailoviću nije bilo lako s drugima, niti je drugima, sva je prilika, bilo lako s njim. Nije mu, sugeriše biografija nemačkog slaviste Roberta Hodela, bilo lako ni sa samim sobom. I tako već devedeset godina. Jedan ga prijatelj, sećajući se njihovih studentskih dana, opisuje kao „veoma zaguljenog“ (str. 101). Upravo je ta osobina – zaguljenost – umnogome odredila Mihailovićev život i njegovo delo, a da se, pritom, ne mora nužno shvatiti kao rđava odlika karaktera, već kao svojevrsni odnos prema životu, kao organska reakcija na nepoštenje, kao nemirenje sa svetom bez pravde. Žestoku je cenu platio Mihailović zbog karaktera koji mu nije dopuštao da ćuti (kada je to bilo pametnije) pred onim što je držao nepravednim, ali je, zahvaljujući istoj toj crti, uspevao da opstane i na najstrašnijim zamislivim mestima, te da, u prilično bespoštednom rvanju sa samim sobom, proizvede neke od najlepših knjiga na ovome jeziku. Na mnogim će mestima ove knjige Mihailović reći kako se nije dao. Kada ga drugovi komunisti uhapse septembra 1950. godine zbog predugog jezika i strpaju u zatvor u Ćupriji, šef ćuprijske Udbe Dušan Savić Šane posećuje ga u ćeliji, u ponoć, da bi ga, obolelog od tuberkuloze, tukao. Reći će Mihailović da se nije dao, izmicao se i branio („vrlo sam bio bandoglav, str. 66“): kada bi batinaš pokušao da ga šutne u mošnice, čizma bi mu se uplela u zimski kaput koji bi Mihailović oblačio znajući šta ga čeka (str. 70). Kada su ga provlačili kroz stroj na Golom otoku – špalir ljudi koji te tuku dok pokušavaš da prođeš između njih – kojom prilikom su mu polomljena rebra (saznao je to decenijama kasnije, slučajno), uzvraćao je udarce i otimao se (str. 84). Nije se dao. Nije se dao ni kada se borio rečima, često rizikujući da pokvari i prijateljstva do kojih je držao najviše moguće. Kada mu kum Borislav Pekić pošalje rukopis svoje priče, odgovoriće mu Mihailović da mu se priča ne dopada i pokušaće da objasni zbog čega. Pekić mu, na svoj gospodstveni način, odgovara pismom koje odlično ocrtava Mihailovićev karakter: „Pobogu, čoveče, zar ti ništa nisi naučio od socijalističkog društva u kome imaš sumnjivo zadovoljstvo da živiš? (…) Ko je pametan ikada govorio istinu? Ko je pametan ikada rizikovao da izgubi jednog takvog prijatelja kao što sam ja zbog neke tričave priče i potrebe da se o njoj kaže mišljenje? Sa tom filosofijom nećeš daleko doterati u svetu koji je u stanju da konzumira samo pohvale, a na kritiku gleda kao na neprijateljski akt. Dakle, ovo što si sa mnom učinio ne pokušavaj sa drugima“ (str. 70-71). Slične će razmene imati sa Aleksandrom Tišmom, Danilom Kišom, Mirkom Kovačem, a naročito pripadnicima tajnih i javnih službi koji mu se, kao Golootočaninu, nisu skidali s grbače sve do devedesetih godina prošloga veka.
PISANJE I STVARNOST
Reči od mramora čudna je knjiga koja, barem na početku, zahteva specifičan angažman i strpljenje čitaoca. Uglavnom je sačinjena od snimljenih razgovora koje je Robert Hodel vodio s Dragoslavom Mihailovićem u periodu od 2002. do 2019. godine, da bi delove tih razgovora, bez ikakvih intervencija, prenosio na papir. Mihailović nikada nije bio čuven po svojim govorničkim veštinama, a u zapisima koje Hodel prenosi i od kojih je najveći deo sačinjen u vrlo visokim piščevim godinama, pisac prekida rečenice pa ih ne nastavlja, služi se poštapalicama, ponavlja se – premda je, dodajmo, Mihailović potpuno lucidan i dobrog je pamćenja, te, sadržinski gledano, nema nikakvih problema – ali sve to, barem na početku, stvara ponešto mučan utisak: zašto Hodel nije, naprosto, uredio piščev govor? Ali ako se čitalac neoštećen probije kroz prvih dvadesetak stranica, odjednom tekst počinje da se otvara, a rečeni postupak dobija svoj razlog jer Mihailović, lepom i sasvim hotimičnom zamenom mesta, odjednom postaje nalik svojim mucavim junacima, knjiga uspostavlja ritam koji Hodel održava inteligentnim pitanjima, a čitav postupak, uprkos čudnovatosti, pokazuje svoju opravdanost. I ne samo to. Kao što se Mihailović ne odlikuje zapaženom retorskom veštinom, ni teorijsko mišljenje ne spada u njegove vrline, pa najčešće nije u stanju da uopšti svoje spisateljsko iskustvo, ali će zato njegove sasvim spontane reakcije da nam pruže i više nego dragocenu građu za izučavanje odnosa pisanja i stvarnosti. Ne jednom će Mihailović reći da se ponaša kao junaci njegovih priča i romana: ili se izlajao kao Ljuba Vrapče iz Tikava, ili je ispred bioskopa Zvezda tuberkulozno „bacio krv“ kao Sveta iz priče Treće proleće Svete Petronijevića, pokazujući, na taj način, ono što veliki pisci znaju čak i kada ne znaju: ne dolazi stvarnost pre pisanja, nego pisanje potkazuje stvarnost.
GRAĐA ZA BUDUĆNOST
Osim, dakle, što smo dobili biografiju jednog od najvećih (i najdugovečnijih) pisaca ovoga jezika, dobili smo i građu za dalja izučavanja njegovog dela, naročito za one teoretičare koji veruju da je život pisca konstitutivan za njegovo delo, ali ova knjiga otvara i neka, blago rečeno, ni malo prijatna pitanja. Šta je, kog đavola, radila ovdašnja teorija književnosti te za sve ove godine nije uspela da proizvede nijednu monografiju o piscu koji je stvarao i koji stvara ovaj jezik? Dragoceno je, naravno, kada o nama pišu stranci, i to ne samo zato što nas oni vide onakvima kakvima mi sebe, uglavnom, ne doživljavamo, već su stranci, naprosto, odvezani od konteksta koji je nama, ovdašnjima, težak poput bukagija, te pisac, čak i kada je skrupulozan poput Hodela, može da „opusti ruku“. Ali ne imati monografiju o jednom Dragoslavu Mihailoviću potpuno je – evo da opet budemo blagi – nedopustivo (utoliko bi na svaki način trebalo ohrabriti Miletu Aćimovića Ivkova da najzad stavi tačku na svoj tekst o velikom piscu). Teorijski radovi o piscu Tikava, pa i nove biografije – zašto da ne? Mihailovićev život je, kako pokazuje Hodel, jedna velika, strašna, veličanstvena priča, a nemački je slavista okrunio tek jedan njen deo – stvar su elementarnog samopoštovanja jedne kulture.
