Stotinak pozorišnih umetnika Slovenskog narodnog gledališča, koje će od 9. do 16. februara u osam predstava videti beogradska i novosadska publika na scenama Ateljea 212, Jugoslovenskog dramskog i Srpskog narodnog pozorišta, ujedno su i učesnici najobimnijeg gostovanja u istoriji slovenačkog teatra. Mnogi od njih nisu bili u Beogradu dugi niz godina, a neki – nikad s obzirom na to da većinu predstava „nose“ mladi glumci. Atelje 212 će im uzvratiti posetu u aprilu, sa istim brojem predstava.
„Nastavljamo tamo gde smo stali i radimo onako kako osećamo, kao da prekida nije bilo“, kaže Janez Pipan. „Posla je mnogo, nema se vremena za priče o prošlosti.“
Janez Pipan je sedam godina upravnik Drame SNG-a. Pre toga je bio reditelj u Slovenskom mladinskom gledališču i u to vreme je bio jedan od najpoznatijih avangardnih reditelja SFRJ. U Beogradu u Narodnom pozorištu režirao je predstavu Konfiteor Slobodana Šnajdera. Uz Svetozara Cvetkovića, upravnika Ateljea 212, najzaslužniji je za ovu slovenačko-srpsku saradnju.
„VREME„: Ovu razmenu gostovanja nazvali ste istorijskim projektom. Zašto?
JANEZ PIPAN: Zato što se desilo nešto što je doskora bilo neostvarljivo. Prvo, pojavio se interes za susret u oba pozorišta. Drugo, u Beogradu se dosta toga promenilo za godinu dana, bilo bi teško nešto ovako zamisliti u prethodnom režimu. Ne samo zbog materijalnih nego i zbog, otvoreno govoreći, moralnih problema koji su, složićete se, bitni. Troškovi nisu mali, samo naš udeo iznosi 50.000 eura. Zato gostovanje finansiraju obe države. Mislim da je to očigledan dokaz i o političkoj volji da se ova uzajamna gostovanja ostvare. Na isti način mislim da treba tumačiti zvaničnu posetu Andreje Rihter, ministarke kulture Republike Slovenije, u vreme našeg gostovanja. Dakle, iako nam to nije bila prioritetna namera, naše gostovanje u Beogradu imaće i političke konotacije.
Dramu SNG–a finansira vlada Republike Slovenije. Da li je novac koji dobijate dovoljan za planirane predstave?
Nismo bogato finansirani, u našim uslovima čak dosta skromno. Ali, govorim na primeru sedam godina koliko sam ja upravnik, naučili smo da radimo s malo novca, pronašli smo način kako da ga maksimalno iskoristimo, a zatim i kako da zaradimo jer bez punih sala, bez više od 400 odigranih predstava u sezoni ne bismo mogli da pravimo nov repertoar samo sa novcem vlade. Da ponovim: naše finansije su stabilne, ali skromne. S tim novcem koji dobijamo ne možemo da budemo sasvim zadovoljni, ali možemo da radimo i da omogućimo mladoj generaciji da radi.
U Beograd ste došli iz Brna, čekaju vas u Solunu, Bonu, Varšavi, Dablinu, Zagrebu… Sezonu ćete provesti na evropskoj turneji?
Često gostujemo. Uveli smo razmenu više predstava između kuća i mislim da taj recept dobro funkcioniše. Prošle godine smo bili u Podgorici Austriji, Rumuniji, to je nov način predstavljanja našeg pozorišta. Veliki pozorišni festivali su u krizi, nemaju novca, pa je ovo neka nova formula kako da vas drugi vide i da vi vidite druge.
Da li ste birajući osam predstava koje predstavljaju SNG vodili računa o ukusu beogradske publike?
Da, utoliko što sam pokušao da izaberem najbolje predstave iz novog repertoara i da pokažem reperezentativnu kombinaciju klasike i modernog ali urađenog različitim poetikama. Trudio sam se da u Beograd dovedem što više glumaca i reditelja svih generacija. Nažalost, nisam uspeo da dovedem neke od najmlađih, a oni su veoma talentovani. Nadam se da će biti još neka prilika pa će vam se i oni pokazati. Ti mlađi prave program na Maloj sceni.
Kakav je repertoar u vašem pozorištu?
Repertoar koji pravim svake sezone ima zajedničku notu, pokušavam da sastavim 10 ili 12 naslova povezanih zajedničkom mišlju, porukom, da nisu slučajno odabrani. Pokušavam da budem pažljiv, strog, da izaberem ono što je najbolje, najprovokativnije. Pri tom, izbegavamo konfekciju, sve što je rađeno samo za zabavu, čak potpuno izbegavamo komercijalne predstave, ali ipak napunimo dvoranu. To je kriterijum.
Da li aktuelni događaji utiču na fizionomiju predstava ili neka druga spoljna sila?
Iznad nas je samo novac, on utiče na pozorište: može da nas ukine, a može i da nas uzdigne do zvezda. Politika se ne upliće u naš rad, mada bi malo i mogla, ne bi bilo loše da političari nekad svrate na predstave, da vide šta radimo sa ono malo novca koji dobijamo. Znači, autonomni smo. Granice postavlja samo kapital. Aktuelni događaji nemaju nikakvog uticaja na predstave. U njima nema dnevne politike, ni žurnalističkog stila. To je zastarelo. Sada predstave govore drugim, univerzalnijim jezikom, koji možda nije razumljiv na prvu loptu, možda traže drugačiju koncentraciju gledalaca, ali mislim da smo za sve ove godine savladali taj problem.
U staroj Jugoslaviji nekoliko puta ste sarađivali s Ljubišom Ristićem. Da li i dalje kontaktirate sa njim?
Jeste, radio sam s njim, ali ne kontaktiramo od 1988. godine. Radio sam u Subotici u njegovom pozorištu dve predstave, a pre toga je on često radio u Mladinskom gledališču, družili smo se. Ljubiša Ristić je dosta uticao na mene kao reditelja, kao i na mnoge reditelje u to vreme. Nadam se da nije ni na koga uticao svojim sadašnjim radom… Zapravo, mislim da se uopšte ne radi o istoj osobi, mislim da je ovaj čovek sada neko ko je zloupotrebio ime Ljubiše Ristića, da to uopšte nije on.
Da li ste upoznati sa srpskim savremenim tekstovima?
Znam neke mlađe autore, prijatelji mi šalju tekstove, čitam ih i razmišljam o tome da li bih neki od njih mogao da postavim na scenu. Do sad na repertoaru imamo samo Porodične priče Biljane Srbljanović, ali mislim da će ih biti još. U dogovoru smo sa Nikitom Milivojevićem da iduće godine režira neki klasični tekst kod nas. Mislim da je i to znak da će se naša saradnja obnoviti. Uostalom, sad smo došli, pokazali vam šta možemo i kakvi smo, vi ćete doći u aprilu, i – možemo da radimo.
