Nasleđeno i stečeno

Odavno smrt jednog novinara nije izazvala toliko reakcija kao odlazak Miće Orlovića. Izjave koje smo tim povodom čuli ili pročitali, ljúdi koji su ga voleli, saradnika, prijatelja iz branše i „običnih građana“, sadržavale su žal za čovekom koji mnogima ostaje u najlepšem sećanju, majstorom svog posla koji je imao „ono nešto“ što ga je razlikovalo od ostalih i činilo toliko popularnim dugi niz godina, do same smrti. Upravo o „tome nečemu“ razgovarao sam sa drugarima u Radio Beogradu pošto smo čuli vest da je Mića umro.

„Setite se kako je izgledao dok je vodio kvizove. Delovao je kao da zna odgovore na sva pitanja, kao da mu cedulja sa odgovorima ne treba. Čuvao je iluziju da i gledalac to zna samo ne može da se seti baš u tom trenutku, a iluzije su nam trebale onda… a i sada nam trebaju“, bilo je jedno od mišljenja.

Odakle „to nešto“ Mići Orloviću? Da li je reč samo o daru koji je nasledio, dobio rođenjem, lepa boja glasa, stas, šarm? Hm, razume se da je i to, ali…

Pogledajmo njegovu biografiju, to je veoma dobar metod da se pronađu makar naznake, ako ne i gotovi odgovori. Dakle, škola, fakultet, novinar-reporter, gluma, TV, voditelj, urednik, autor… Izdržao je i „ona vremena“, radio, hm, ne baš ono što najbolje zna i voli, jer čistke mogu biti neizdrživo perfidne, ali bez trunke dvoumljenja da li je odabrao pravi stav. Sve to vreme, dok su se radio i TV stanice množile prostom deobom, slušao je, gledao ali i komentarisao…

„Došli smo u procep kada nam mladež govori jezikom koji ne razumem ili teško razumem. To je šteta. Bogatstvo, lepota i identitet jezika moraju da postoje. Narod opstaje na dobrom, pravom jeziku. Više nemamo ni melodiju ni ritam tog jezika. Mene to boli i kao profesionalca, ja se žderem u ovim godinama zbog toga“ – rekao je pre četiri godine Orlović primajući prestižnu nagradu „Branislav Mane Šakić“ koju najboljima u svom poslu dodeljuje Radio Smederevo.

Nesporni autoritet u svom poslu – pogodio je u centar! Da li je neko to čuo onako kako treba? Nažalost, tek poneko. Većina onih koji odlučuju ko će iza mikrofona ili pred kameru kao da ne daje za to pet para. Po tome koga slušamo i gledamo, mora da konkursi, ako uopšte postoje, liče na izbor za lokalnu mis u nekoj zabiti. Univerzalno opravdanje je – „To narod traži“! A šta dobija zauzvrat? Malo, vrlo malo. Jer, pravo pitanje je: šta svi time gubimo? Mnogo, veoma mnogo. Ako već nismo sve izgubili, onda je to samo pitanje vremena.

Trend koji je odavno započeo i dobio prefiks „turbo…“ (dodajte po želji), izgleda da dobija novi zamah. Privatni fakulteti novinare štancuju kao na pokretnoj traci, po određenoj tarifi, razume se. Unosniji je to posao od trgovine narkoticima, sve legalno, diploma, zvanje… Vredi li takvo „obrazovanje“ tih para? Iskustveno tvrdim – retko. Ni ono što su tamo „naučili“, ni kitnjasti papir koji to „naučeno“ dokazuje. Jednostavno pitanje: imaju li studenti na tim „visokim školama“ predmete koji se bave jezikom, od akcenata, dikcije, kompozicije rečenice, do valera kakvi su, na primer – način govora u odnosu na karakter emisije? Nemaju, naravno da nemaju. Preovlađuje mišljenje da je dovoljno ono što su dobili rođenjem, lep izgled (ma šta to značilo i ma koji atributi lepote bili u prvom planu) ili prijatna boja glasa, kad je radio u pitanju. Pogledajte ponekad emisije koje su po konceptu slične onima koje je svojevremeno radio Mića Orlović. Čast retkim izuzecima, ali pogledajte i poslušajte današnje voditelje, uporedite… Razlike bih mogao da nabrajam nadugačko, a sličnost je samo jedna – iz svakog izbija ono što je tokom života stekao i povezao sa onim što je nasledio i dobio vaspitanjem. Lako je bilo Mići, on je imao šta sa čim, a većina ovih današnjih teško da može da spoji ništa sa ničim.

Sa dozom nostalgije sećam se vremena kada smo, i pored fakultetske diplome u džepu, počinjali stalni posao u novinarstvu cepanjem tikera (list hartije na kom su otkucane vesti) sa teleprintera, „prevođenjem“ suvoparnog, birokratskog jezika i pravljenja vesti „koje će da razume i akademski građanin i moj deda u Prislonici“, kako mi je govorio tadašnji urednik. Patetično? Ma nikako, naprotiv! I danas prevladava taj metod. Promenili su ga samo malkice – izbacili su iz pomenutog iskaza i „akademskog građanina“ i „dedu iz Prislonice“ i zamenili ih nekom drugom publikom, valjda oni znaju „šta narod voli“! Zamenili su srpski jezik govorom koji smatraju prevlađujućim – govorom kvazielite, dobrog dela političara koji kao da su bežali sa časova maternjeg jezika u školama koje su završili… Ma kog ranga te škole bile. Pa kad se to još spoji sa „novim novim primitivizmom“ ili bahatošću i karikaturalnim „kafanskim ponašanjem“ (tako im tepaju tabloidi, vređajući nas, poštene kafance), onda ne treba biti psiholog pa zaključiti iz kog miljea nam stiže ta vrsta „trendsetera“, da upotrebim izraz za koji sam dugo mislio da označava rasu pasa, kao irski seter, je li.

Upravo ta vrsta govora, a inaugurisali su je šefovi ili vlasnici mnogih „nacionalnih“ radio i TV stanica, lokalnog ili šireg dometa, svejedno, ubeđeni su da je samo taj prefiks dovoljan kako bi se znalo ko su i šta su i da im je, podrazumeva se, srpski jezik svetinja! Aha, kad bi se… Pa većina takvih emitera nema lektora na spisku zaposlenih! Ponekad pomislim da bi im valjalo svaki dan ponavljati već citirane Mićine reči: „Bogatstvo, lepota i identitet jezika moraju da postoje. Narod opstaje na dobrom, pravom jeziku. Više nemamo ni melodiju ni ritam tog jezika.“ Možda im to ipak dopre do kore velikog mozga pa započnu da se diče „nacionalnim“ i tako što će početi da čuvaju jedan od atributa tog „nacionalnog“.