Koča Popović, poručnik Španske republikanske armije, vrši osmatranje neprijateljskih položaja, 1937.
Oni su prvi otvorenih očiju pogledali u lice neprijatelja i nisu se plašili da mu se suprotstave
„Verovatno ću biti užasno loš vojnik. Ali kako mogu govoriti njima i umesto njih ako ne postanem jedan od njih?“
Vistan Hju Odn
Evo jedne fascinantne biografije: Baldo Valentić, rođen u Istri (Italija), došao iz Francuske, poginuo u Španiji.
O velikom broju drugih jugoslovenskih interbrigadista, boraca protiv fašizma na strani španske Republike, ne zna se mnogo više.
Ali, evo jedne potpunije priče: Roman Filipčev (Novi Bečej, 1885 – Moskva, 1941). Učesnik Oktobarske revolucije i građanskog rata u Rusiji 1917–1918, Mađarske komune 1919, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije 1920, funkcioner i kontraobaveštajac Kominterne, učesnik španskog građanskog rata 1936–1939. i Velikog otadžbinskog rata, poginuo 1941. u odbrani Moskve.
Među životopisima naših španaca ovako živahnih ima još, uključujući i biografiju Koče Popovića, koji je bio gotovo sve što se moglo biti, od francuskog đaka, buržuja i nadrealiste, do salonskog komuniste, španskog artiljerca i komandanta Prve proleterske brigade/divizije/armije, i ministra spoljnih poslova Jugoslavije, uvek dovoljno drčnog da, na primer, nepozvan zbog sukoba s Titom, 1973. godine dođe na proslavu tridesetogodišnjice bitke na Sutjesci u kojoj je komandovao Prvom proleterskom divizijom, vidi se s ratnim drugovima i istog dana vrati u Beograd svojim „spačekom“, istim onim u kom je neku godinu ranije, kaže urbana legenda, po gradu vozikao američkog predsednika Ričarda Niksona.
Kratka istorija početka i kraja rata danas zvuči zastrašujuće poznato. Februara 1936. na parlamentarnim izborima u Španiji pobedila je, uz podršku anarhista, koalicija Narodnog fronta koju su činile republikanske partije, socijalisti, regionalne stranke i komunisti. Sukobi sa ultradesničarskim i fašističkim strankama prerastaju u vojnu pobunu koju vode generali Mola, Sanhurho i Franko, uz vojnu pomoć nacističke Nemačke, fašističke Italije i Salazarove diktature u Portugaliji. Velika Britanija i Francuska preko Društva naroda nameću politiku nemešanja, čime se legalna vlast izjednačuje sa pučistima. Običan narod širom sveta podržava Republiku.
Beogradsko Udruženje španskih boraca i prijatelja raspolaže podacima da je u Internacionalnim brigadama u Španiji i drugim jedinicama republikanske vojske bilo 1775 dobrovoljaca iz Jugoslavije, da je u Španiji poginulo njih 595 a kasnije, u Narodnooslobodilačkoj borbi 1941–1945 – 116. Kao i u svemu drugom, podaci su nepotpuni i međusobno se razlikuju, ali istraživanjima onih koji su u ovoj ili onoj meri sačuvani došlo se do zanimljivih podataka. Tako, jugoslovenski dobrovoljci su u Španiju došli iz 24 zemlje: Jugoslavije (421), Francuske (420), Belgije (191), Sovjetskog Saveza (84), Kanade (83), SAD (57), Čehoslovačke (43), Španije (20), Argentine (13), Alžira (11), Austrije (8), Albanije (6), Irana (4), Italije (3), po 2 iz Švajcarske i Urugvaja, po jedan iz Bugarske, Mađarske, Nemačke, Portugalije, Rumunije, Turske, Paname i Afrike; podaci su poznati za 1376 borca. Po starosnoj strukturi, u šestoj deceniji života bio je 21 (1,3 odsto), u petoj 242 (14,5), četvrtoj 667 (40,1), trećoj 367 (22,1), a najmlađi je bio rođen 1922. Na početku rata najviše dobrovoljaca imalo je 26 godina, zatim 31 i 25. Na nacionalnu pripadnost nije se obraćala prevelika pažnja, ali postojeći podaci govore o najvećem broju Hrvata (48 odsto), zatim Slovenaca (23), Srba (18), Crnogoraca (3,2) i Makedonaca (1,5). Jednako nepotpuni podaci kažu da su po političkoj pripadnosti bili komunisti (561), socijaldemokrate (10 odsto), članovi Hrvatske seljačke stranke (8 odsto), anarhisti (4 odsto) a van stranaka gotovo trećina ukupnog broja (457).
Među dobrovoljcima bilo je i 14 žena: 3 doktorke, 2 medicinske sestre, 4 radnice, 2 studentkinje, jedna službenica i dve bez zanimanja. Pet ih je došlo iz Jugoslavije, 4 iz Francuske, 2 iz Čehoslovačke i po jedna iz Alžira, Belgije i Urugvaja. Nisu raspoređivane na front.
Glupo je sa liste mrtvih – a svi su danas mrtvi – izdvajati pojedinačna imena. Važnije je razumeti da su to ljudi, svih četrdesetak hiljada interbrigadista iz celog sveta, koji su se prvi u Evropi oružjem suprotstavili nacizmu i fašizmu, najčešće protiv politike država čiji su građani bili. Španska republika im je 1939. obećala državljanstvo, zato što, po rečima Rafaela Albertija, „zemlju koja vas sahranjuje vi branite“; to obećanje ispunjeno je više od pola veka kasnije – ali je ispunjeno. Jedva šest meseci pošto su preživeli morali da napuste Španiju, izbio je Drugi svetski rat. Nije nikakvo čudo što je ovde 1941. prvu pušku ispalio Žikica Jovanović, ni što su naši španci bili važan deo borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika, ni što su sva četvorica komandanata armija vojske Jugoslavije 1945. bili španski borci, ni što ih je 60 proglašeno narodnim herojima… Oni su prvi otvorenih očiju pogledali u lice neprijatelja i nisu se plašili da mu se suprotstave.
Evo još jedne kratke biografije sa spiska jugoslovenskih španskih boraca. Milojko Teofilović, s nadimkom Mali Srbin, rođen 1914. godine u Vrčinu kod Beograda, mornar, zatekao se u Španiji 1936. Poslednji naš španac umro je 21. aprila 2009. u Kaliforniji, SAD. On je svake godine Udruženju španskih boraca i prijatelja 22. oktobra, na Dan internacionalnih brigada, slao rođendansku tortu. Sada tortu mese sestre Lenka i Kori, ćerke Lazara Udovičkog, španskog borca.
Jugosloveni iz baterije »Karl Libkneht« 1937. u Španiji. U prvom redu stoje
treći sleva Robert Domani, komandant baterije; peti sleva Koča Popović
Marko Orešković-Krntija na čelu bataljona »Đuro Đaković«
Konferencija bataljona »Đuro Đaković«, Levante 1938.
Udruženje filmskih glumaca Srbije objavilo je program svog festivala, novog u Srbiji – Niškog filmskog festivala. Publiku očekuje 21 domaći film iz protekle dve sezone, na dve lokacije u gradu
Umetnički direktor Martovskog festivala Dejan Dabić podneo je ostavku. Razlog: Odbor namerava da usvoji program u njegovom odsustvu, a tu su i nesuglasice o filmovima koji kritički opisuju našu stvarnost
Ministarstvo kulture i Gradski sekretarijat odvojili su nula dinara za glumačke nagrade čiji su osnivači Udruženje filmskih i Udruženje dramskih glumaca, a Narodno pozorište kao da je zaboravilo na svoje tri nagrade
Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dodeljena je Tanji Bošković. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije odobrilo novac Udruženju filmskih glumaca Srbije za tu nagradu
Na crvenom tepihu ispred Narodnog pozorišta uoči otvaranja 32. Sarajevo film festivala viđene su brojne slavne ličnosti iz sveta filma iz celog regiona, predsednik Crne Gore Jakov Milatović a u masi na ulici vijorilo se i desetak zastava Palestine
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
