Narodno pozorište: Ne govori, ne pokazuj, ne misli

Postoji trenutak u vremenu u kojem tišina prestaje da bude izbor, a postaje način života. Trenutak kada se ćutanje više ne doživljava kao slabost, već kao strategija preživljavanja. U našem društvu taj trenutak je odavno prošao – sada živimo u periodu institucionalizovanog ćutanja, gde se pravila i uredbe ne donose da bi uredili rad, već da bi stvorili zvanični jezik tišine.

Najnoviji primer dolazi iz Narodnog pozorišta u Beogradu, gde novi pravilnik zaposlenima zabranjuje da verbalno, simbolima ili gestovima izražavaju političko mišljenje.

Ukratko – ne govori, ne pokazuj, ne misli.

Ako proširimo sliku, postaće nam sasvim jasno da sistem kulture i obrazovanja snažno pati, u njemu nema javnih konkursa, festivali se gase, nastava na fakultetima odvija se u nemogućim uslovima egizstencijalne ugroženosti,  studenti štrajkuju glađu u zatvoru da bi se njihov glas čuo – ćutanje je postalo univerzalna valuta.

Teško je da se ne zapitamo, zašto reakcije izostaju, čak i onih kojih se sitem represije ideološkog aparata najviše tiče. Uverena sam da svi vidimo šta se oko nas dešava, ali nisam sasvim sigurna da je strah postao jači od besa. Šta je onda?

Ćutanje postaje mehanizam samoodbrane pred apsurdom koji nas guta.

Jer zaista, kako se boriti protiv apsurda kada on više nije tek poneki izuzetak, već osnovni princip funkcionisanja? Da li tišina govori o nama ili o sistemu?

Da li ova glasna tišina govori o tome kakvi smo ili kako smo – slabi, umorni, rezignirani – ili o tome da borba sa ovakvim sistemom nema smisla?

Duboko verujem da nismo prestali da verujemo da promena dolazi, ali smo istovremeno naučili da živimo sa apsurdom, kao sa bolešću koju ne možeš da izlečiš, pa je ignorišeš. Kako na fakultetu, tako u pozorištu, svuda.

Ali postoji granica posle koje ćutanje više nije neutralno.

Ćutanje koje traje predugo postaje saučesništvo. Dokaz da smo se uklopili u pravila koja nas porobljavaju. Da smo prestali da budemo posmatrači i postali deo scene  u kojoj postoji samo jedna indikacija  – tišina.

U zemlji u kojoj pozorište i univerzitet više ne mogu slobodno da govore, gde studenti gladuju da bi ih neko čuo, gde festivali nestaju, a konkurse niko ne raspisuje, pitanje nije više samo da li ćemo govoriti.

Pravo i jedino pitanje je da li ćemo prepoznati trenutak kada je tišina prestala da nas štiti i počela da nas definiše.

Jer ako nastavimo da ćutimo, jednog dana možda ćemo otkriti da nismo izgubili samo pravo na reč – već i pravo na smisao.

Autorka je docentkinja na FDU i koordinatorka Resornog odbora za kulturu Demokratske stranke