Najbolji i najgori

Više od dva veka bilo je potrebno da neko ko nije beli muškarac bude izabran za predsednika Amerike, a punih osam decenija da dobije Oskara za najbolju režiju. U zoru 8. marta (po srpskom vremenu) Ketrin Bigelou je postala prva žena kojoj je to pošlo za rukom, a njenoj ratnoj drami The Hurt Locker (Katanac za bol) pripalo je ukupno šest nagrada američke akademije, uključujući i one za najbolji scenario (Mark Boal) i najbolji film. Paralela sa poslednjim predsedničkim izborima se tu ne završava, jer je upravo Obamin ulazak u Belu kuću na određeni način pomogao Bigelouvoj da prigrabi „zlatnog golaća“. Naime, bilo bi nerealno očekivati da bi film sa nedovoljno izraženom antiratnom porukom (a Katanac je upravo takav), uopšte mogao da uđe u razmatranje za nagradu Akademije za vreme vladavine Buša mlađeg. U to doba, holivudska industrija je forsiranjem eksplicitno politički korektnih ostvarenja ispoljavala konstantnu potrebu da se dinstancira od militarističke politike onog smešnog tipa iz Teksasa. Sada, kada je tu Obama da „čuva leđa“, mogli su konačno malo da se opuste i posvete svojim vojnicima u Iraku i Avganistanu, herojima ratova koji možda i nisu baš toliko nepravedni kako nam se u Bušovo vreme činilo. Uostalom, Bigelouva u svom pobedničkom govoru nije ni pomislila da kaže nešto što bi dovelo u pitanje ispravnost i svrsishodnost američkog vojnog prisustva u srednjoj Aziji.

U takvoj atmosferi, njen bivši muž i najveći rival u trci za Oskarom Džejms Kameron, nije imao mnogo čemu da se nada. Već po objavljivanju nominacija, ideja da će bajkoviti CGI spektakl Avatar moći da ponovi uspeh Titanika, pretvorila se u utopiju, a celovečernji „rat ruža“ sa Ketrin završio se sa, po Kamerona poražavajuće tri nagrade – za najbolje specijalne efekte, kostim i kameru. Još jedan razlog za neuspeh Avatara sigurno je i to što većinu članova filmske akademije čine glumci, a oni sigurno nisu bili presrećni zbog ideje da bi uskoro mogli da ba budu zamenjeni kompjuterski generisanim likovima, što Kameronov blokbaster nedvosmisleno proriče, ma koliko to sam autor odbijao da prizna. No, Avatar je, u međuvremenu, smenio Titanik na prvom mestu liste najprofitabilnijih filmova svih vremena, a to je, na kraju krajeva, sve samo ne loša uteha.

Listu filmova koji su bar u teoriji imali šanse da se upuste u trku za najboljeg, kompletiraju drama Precious (Najdraža) Lija Denijelsa, ratna komedija Prokletnici Kventina Tarantina i romantična komedija U vazduhu Džejsona Rajtmana. Nijedan od njih ipak nije uspeo da se okiti sa više od dva Oskara, a pored režije i scenarija, i ostale nagrade u „umetničkim“ kategorijama pripale su onima koji dosad nisu imali priliku da isprobaju koliko je teška statua zlatnog tipa sa mačem u ruci.

Tako je Džef Bridžis za ulogu u filmu Crazy hart (Ludo srce) konačno osvojio odavno već zasluženog Oskara za glavnu mušku ulogu, koji se, kao i u slučaju Skorsezea pre dve godine za Dvostruku igru, pre može smatrati nagradom za životno delo. S druge strane, interesantno je da je Sandra Bulok ove godine, pored debitantske nominacije i Oskara za film The Blind side (Slepa strana), dobila i Zlatnu malinu za najgore glumačko ostvarenje u filmu All about Steve.

Najbolju žensku sporednu ulogu ostvarila je gorostasna crnkinja Monik u filmu Najdraža, dok se oko izbora najboljeg muškog sporednjaka valjda svi ljubitelji filma slažu da je pravdan – austrijski glumac Krištof Volc briljirao je u ulozi sadističkog naci isleditelja Hansa Lande u Tarantinovim Prokletnicima.

Za najbolji strani film proglašena je argentinska krimi drama El secreto des sus ojos (Tajna njenih očiju), a nama ostaje da žalimo što smo na proteklom FEST-u od pet filmova nominovanih u ovoj kategoriji imali priliku da pogledamo samo jedan – zatvorsku dramu Prorok Žaka Odijara.

Konačno, od protokolarnih noviteta, ovogodišnja dodela Oskara biće upamćena i po tome što je prvi put posle 1942. godine, u kategoriji za najbolji film umesto pet bilo nominovano čak deset ostvarenja. Ova promena, međutim, teško da je doprinela povećanju napetosti i uzbuđenja tokom same manifestacije, jer su se i pre početka izdvojila dva izrazita favorita, pa verovatno ne postoji niko ko je u bilo kom trenutku poverovao da bi autsajder kao što je npr. An Education (Obrazovanje) Lone Šefring mogao na kraju da iznenada pobedi. Drugi argument za ovu promenu sigurno leži u želji producenata za boljom promocijom filmova, mada je većina nominovanih već završila ili se nalazi pri samom kraju bioskopske eksploatacije. Koliko je ova ideja zaista svrsishodna i kadra da opstane na duge staze, znaćemo preciznije već sledeće godine.

A tada možda više neće ni biti voditelja domaćina svečane ceremonije. Iako su Stiv Martin i Alek Boldvin ovoga puta sasvim pristojno odradili posao, sve su jače glasine da bi dodela Oskara, kao i neke druge slične manifestacije, ubuduće mogla da se odigrava bez voditelja. Dinamičnost u tom slučaju sigurno ne bi izostala, ali, da li stvarno možete da zamislite dodelu Oskara bez domaćina? Hm, teško, ali ništa teže nego što je do pre koju godinu bilo zamisliti crnca na mestu predsednika SAD i ženu dobitnicu Oskara za najbolju režiju.

Džef Bridžis

NAJBOLJI FILM: Irački rat u filmu Katanac za bol Ketrin Bigelou