Nagrade, čestitke i pozdravi

Prošlo je, eto, i 66. Sterijino pozorje, a po paklenim temperaturama više je delovalo kao da je 666., i da je Nepomenik lično otvorio kotlarnicu ispod zgrade Srpskog narodnog pozorišta (ispod celog Novog Sada, uostalom) pa tovari šapurike sve u šesnaest; pardon, šezdeset i šest. Nevaljala „centralna klima“ nije proradila do kraja festivala, tako da je na ovom mestu već notirani fenomen publike koja masovno maše priručnim lepezama od kartonskog festivalskog biltena, što se kaže, eskalirao. Na mahove ste mogli videti stotine biltena u istovremenoj akciji; da smo mahali usklađeno, mislim da bismo mogli i poleteti. Što bi, uostalom, i bilo najbolje rešenje, kao bekstvo od nekih predstava. Takođe, i gomile šodera i šuta nisu nestale kao okruženje zgrade SNP-a, naprotiv, kao da ih je bilo sve više, što je takođe imalo svoje simboličko mesto u festivalskom poretku stvari, onda kada se nadopunjavalo sa šoderom i kršom od predstava. A i toga je bilo. Kao što je bilo još nekih skandaloznih stvari tehničke prirode, no o njima kasnije.

foto: dejan petrović

Nego, gde smo ono stali prošle nedelje? Četvrte festivalske večeri u takmičarskoj je selekciji izvedena Velika depresija Filipa Grujića u režiji Marka Čelebića (SNP i Centar za razvoj vizuelne kulture Novi Sad). Grujića je u poslednjih godinu-dva baš „krenulo“, u velikom je usponu i kao romanopisac i kao dramatičar, što je lepo koliko i rizično. Samo dva dana nakon kraja festivala usledila je premijera još jedne predstave po njegovom tekstu, no o tome nekom drugom prilikom. Velika depresija priča je naizgled pomalo ekscentrično odabrane teme, o trovanjima nadrilekovima punim opasne radijacije, koja je tridesetih godina prošlog veka prolazila manje-više ispod radara pažnje janosti (kamoli zakona) sve dok od posledica konzumiranja smrtonosnog „raditora“ nisu počeli da stradavaju bogati i moćni. Ne želeći da pišu i postavljaju komad „s tezom“, Grujić i Čelebić priču „prokrvljuju“ zapetljanim odnosima unutar kapitalističko-patricijske familije, gotovo pa na način „intelektualne sapunice“, dok s druge strane, hor „Radijumskih devojaka“, fabričkih radnica koje su bile najveće žrtve radijacije, stvari postavlja nazad na pravo mesto, u realne društvene odnose. Negde imeđu društvene kritike i lagane fasciniranosti dekadencijom, predstava je jedna od onih kakve su u (mitskm?) boljim vremenima bile tipični aduti one druge, manje i eksperimentalnije scene nekog od naših vodećih pozorišta.

foto: molnar edvard

A sutradan – i uzlet i skandal… Vitezovi Lake male Andraša Urbana, u produkciji njegovog postojanog pobunjeničkog punkta za urban(ov)u teatarsku gerilu zvanog „Kostolanji Deže“ teatar iz Subotice, jedan su od dva, najviše tri, vrhunca festivala po svakom relevantnom merilu. Ispitujući granice svoje teatarske poetike, ali i njene „nosivosti“ unutrar same teatarske zajednice, prevashodno među glumcima, te onda i njenog kulturnog i društvenog uticaja i odjeka u harmoniji ili – neuporedivo češće, gotovo uvek – u konfliktu sa preovlađujućim shvatanjima i modelima teatra i umetnosti uopšte u najbližem kao i u nešto širem okruženju, Urban ovde „dopušta“ svojim glumcima da se pobune protiv njegove rediteljsko-upravničke tiranije, protiv stalnog zabadanja prsta u oko i publici i politici („od kojih se živi“, uostalom), protiv toga da „stalno igraju goli“, kako u doslovnom, tako i u duševnom smislu etc. Pa, zar se ne bi moglo malo stati na loptu, danuti dušom, učiniti plezir publici kakvom operetom sa stasitim husarima i dražesnim damama u retro-šiku idile K. und K. Monarhije-kakva-nikad-nije-bila? Zar pošteni vojvođanski mađarski trudbenik nije zaslužio da gleda nešto takvo za svoje pare u svojem pozorištu?! Kroz izvanredan, očaravajuće lucidno duhovit tekst i kroz – kao što smo od njih i navikli – sjajnu igru na sceni, Urban i „kostolanjijevci“ postavili su niz ključnih pitanja važećih ne samo u subotičkom, vojvođanskom ili mađarskom kontekstu, a Urban je još jednom pokazao da je, kad mu se hoće i kad je u formi, nenadmašan u inteligentnom i umetnički inventivnom razračunavanju sa svakovrsnim filistarstvom i sa lenjošću duha samozadovoljno samoproglašenom za „umereni konzervativizam“ našeg svakolikog srednjaštva i osrednjaštva.

Samo, ima tu jedan problem: ovu predstavu, izuzetno raspričanu na mađarskom jeziku, dobar je deo sterijanske publike pratio ne razumejući mnogo više od „jo napot“! Naime, titl sa prevodom je bio toliko loš, slova em sitna em mutna, da se tu nije dalo razabrati ništa, pa su se mnogi bunili ili iznervirano izlazili iz sale. Predstava je ovim ozbiljno oštećena u festivalskom, pa dakle i takmičarskom smislu, ali je važnije od toga da je publika bila uskraćena za veoma važan i nezaobilazan deo teatarskog čina.

foto: drago vejnović

I, šta smo još imali, kada se radi o takmičarskoj selekciji? Još jedna od zamornih „ziherica“ pripadajućih više sferi kulturne diplomatije nego stvarne, žive i uzbudljive teatarske razmene, stigla nam je iz Bosne i Hercegovine: Narodno pozorište Bosanske Krajine iz Banjaluke uprizorilo je dramatizaciju još jednog nacionalnog klasika, Derviš i smrt Meše Selimovića (dramatizacija i režija Dejan Projkovski). Predstava gusta, čemerna, tmastih slika koje se nižu pred nama ponekad gotovo u frenetičnom ritmu, a opet spora, prespora, jer se mnogo ko ko nije došao u pozorište zarad prečicom popunjavanja rupa u vlastitoj lektiri, prilično brzo zapita čemu sve to, čemu ova produkcijski raskošna građevina (imamo i konja i sokola na sceni!) koja poetički ne donosi gotovo ništa što nije isto tako moglo biti postavljeno i viđeno i one davne godine kada je roman Selimovićev prvi put objavljen.

foto: promo

Od sasvim je druge teatarske fele drugo B-H gostovanje, ono koje je zatvorilo takmičarski deo festivala: Šindlerov lift Kokana Mladenovića, po istoimenom romanu Darka Cvijetića (Kamerni teatar 55, Sarajevo). Ovaj je roman jedno od značajnijih jugoslovenskih književnih otkrića poslednjih godina, a priču o jednom (i te kako konkretnom i „stvarnom“) soliteru u Prijedoru, kao o „vertikalnom selu“ i o njegovim „seljanima“ prvo u naizgled idiličnom socijalističkom miru, a potom u divljem, kanibalskom ratu u kojem najbliži preko noći postaju neprijatelji a da niko ne ume suvislo da objasni kako i zašto, Mladenović postavlja s „hladnom“ preciznošću i metodičnoću, vodeći računa da mu se ne omakne demon apstrakcije, tako čest u ovim krajevima kada se govori o ratu i zločinima, o ideologiji i praksi fabrikovnja i provođenja mržnje i zla. Predstava koja o uzrocima i posledicama rata među komšijama, ali i u „našem“ komšiluku, govori razgovetno, a nimalo parolaški. Novosadska ju je publika podnela stoički, na nogama, kako je i trebalo.

foto: promo

A između ovih dvaju bosanskih gostovanja našlo se mesta i za – Radio Šabac (Šabačko pozorište). Dugo već zainteresovana za različite, kako estetske tako i političke konotacije tzv. novokomponovane narodne muzike, Olga Dimitrijević napravila je omaž ovoj nekada, u zlatnim godinama zrelog titoizma, nadaleko čuvenoj stanici za „želje, čestitke i pozdrave“ uz tzv. šund muziku, koji ujedno (treba da) funkcioniše i kao pozorišno proigravanje i preispitivanje zaostavštine jedne epohe i jednog sistema društvenih, ekonomskih i kulturnih odnosa, od kojeg je ostalo tako malo, a i to što je ostalo nemoguće je prepoznati. Predstava je živa i šarmantna, a sad, to što je u „radiošabački“ narativ ugrađeno i mnogo od „optimizma pamćenja“, to je valjda svestan i nameran autorski stav. U protivnom je opasna deluzija, što ne bi bilo dobro. Kako god, „intelektualna“ publika Pozorja je stidljivo pevušila uz retro-hitove najprestižnije neprestižne radio stanice na Balkanu, što je takođe jedan osvežavajući (meta)teatarski prizor.

foto: promo

Jedan od utisaka ovogodišnjeg Pozorja je i slabašnost međunarodnog programa Krugovi, koji je ponudio samo jedno punokrvno teatarsko ostvarenje, Hotel Zagorje Anice Tomić i Jelene Kovačić, po romanu Ivane Bodrožić, u produkciji Dramskog kazališta Gavela iz Zagreba. Roman pretočen u (post)dramski tekst u formi svojevrsnog stendapa, o odrastanju u izbegličkom okruženju, daleko od svog (razorenog i okupiranog) grada Vukovara, o gubitku oca, o sazrevanju i artikulisanju sopstvene Drugosti u vremenu i okolnostima koje vičući zahtevaju Istost, o tragediji, ne na poslednjem mestu, grada udaljenog od Novog Sada svega stotinak kilometara, i smeštenog na ovoj istoj reci, a koji je razaran i ubojitim sredstvima nečega što se zvalo Novosadski korpus, primljen je od dobrog dela publike, rekao bih, kao nezaslužena nagrada i zaslužena kazna… Mada su autorke to strašno ogledalo, izvorno u predstavi okrenuto ka „hrvatskoj“ publici, na dovoljno mesta zamuljale suptilnim humorom, ironijom, makar i gorkom vedrinom. Pa ipak, s obzirom na to koliko smo u desetak prethodnih godina razmaženi dolaskom najboljih zagrebačkih (riječkih etc.) produkcija, ni Hotel Zagorje nije sasvim opravdao očekivanja, jer je stanovitom teatarskom konvencionalnošću i neuzbudljivošću ostao – ne mnogo, ali primetno – ispod razine predstava rađenih po tekstovima Matišića, Kristiana Novaka i nekih drugih. Iz Osijeka je stigla predstava Dječak koji je govorio bogu Damira Mađarića u režiji Sama M. Streleca (HNK Osijek), ali vaš hroničar nije mogao da prisustvuje njenom izvođenju zbog uredničkih obaveza, pa mu je preostalo samo da osluškuje reakcije, ne odveć impresionirane, drugih dežurnih sterijanskih „Mapetovaca“. Iz Bosne i Hercegovine nam je u Krugove stiglo Kreketanje Almira Mašovića u režiji Aleša Kurta (Narodno pozorište Tuzla), namerom priča o teatru i histrionstvu, ali više teatralna nego teatarski plodonosna, s dramskim tekstom više pretencioznim nego intelektualno podsticajnim, i režijom koja je nedostatke teksta veoma bitno obogatila, tako da se predstava naposletku pratila teško, a nerado. Niko nije kreketao, osim hora nedužnih Aristofanovih žaba u tzv. idejnoj pozadini. Ovakvi su tekstovi, a kanda i slično uprizoreni, bili u modi među jugodramatičarima negde šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka, i postoji dobar razlog zašto su se izmodili.

foto: promo

I naposletku – nagrade. Zlatko Paković i njegovi Pazarci su odneli šnjur i, mada sam ne bih glasao za njih da sam bio u prilici (žirijem je predsedavala rediteljka Snežana Trišić), u tome je bilo i nečega vrlo zdravog. A i red je da se tog večito zanovetajućeg Pakovića već jednom izmesti u teatarski mejnstrim… ☺ Ono što nisu dobili oni, dobio je subotički Kus petlić, uključujući i nagradu Milanu Neškoviću za režiju, a nagrada za režiju na Pozorju često ide onome ko iz nekog razloga nije dobio nagradu za najbolju predstavu, mada bi možda bio bolje da jeste. Kako god, ako je tu neko na više načina zakinut, to je najpre Urban i njegova predstava, a u nekoj meri i Šindlerov lift; četiri predstave iz ove i prethodne rečenice ujedno su upadljivo izdvojeni „gornji dom“ ovogodišnjeg festivala, a sad, da li je to sasvim realna slika upravo okončane sezone ili je selektor Mlađenović pobrkao neke lončiće, to možda ne zna niko osim njega samog, pošto u ovim pandemijskim okolnostima teško da je iko drugi mogao da pogleda i da uporedi.

A ako se korona ne vrati da nas sve pomori, dogodine se kanda vidimo u maju, kad su ljudskije temperature, a možda i „centralna klima“ do tada oživi. O prokletoj titl-mašini da i ne govorimo. „Bazmeg!“, što bi rekao Urban-lik u Urbanovoj predstavi o Orbanu… pardon, Urbanu.