Svetovi, Novi Sad 2002, prevod Tomislav Bekić
Iz činjenice da se u domaćoj teorijskoj javnosti relativno često raspravlja o nacionalizmu, naciji ili patriotizmu – samo se na stranicama ovog nedeljnika u više navrata (ozbiljno?!) polemisalo o nacionalizmu – bilo bi isuviše hitro izvoditi zaključak kako gro srpsko-crnogorskih teoretičara razabira o čemu se tu radi: pojam nacije, nacionalizma ili patriotizma u tim se raspravama još ne nazire. Nacija se i dalje razume kao prirodni, organski, suštinski izraz jedinstva moderne zajednice, a nacionalizam (patriotizam) kao neupitni vid lojalnosti toj zajednici, dok se pokušaj razgradnje prividne prirodnosti nacije i nacionalizma, dakle onoga što se naziva nacionalnim identitetom, doživljava kao akt čistog neprijateljstva (na svu sreću na braniku otadžbine stoje div-junaci iz SANU-a sada ojačani Kostom Čavoškim). Od pada Miloševića do danas na teorijskoj sceni promenio se jedino intenzitet govora: umesto zapenušalog dranja sada se govori suzdržano, upola glasa, akademski. Tradicionalna „Kruševačka filozofsko-književna škola“, recimo (ove godine doduše bez filozofa), koju pohađaju ugledna imena domaće nauke i um(j)etnosti, egzemplaran je, što bi rekao Žak Derida, egzemplar: p(j)esnici, pisci, lingvisti, a naročito istoričari, spokojno su, kao da se nalaze u Nemačkoj ili Francuskoj s početka XIX veka, raspredali o srpskom nacionalnom biću, njegovim atributima i izgledima na opstanak, nepokolebani tom malom dishronijom o kojoj ih, očigledno, niko nije obavestio. Srpsko-crnogorski izvođači teorijskih radova, zabrinuti nad sudbinom nacije (strepnja im je, naime, veća od nade), vešto i beskompromisno skrivaju da su upoznati sa savremenom literaturom o pojavama koje su u proteklih petnaestak godina služile kao osnovna legitimacijska matrica i univerzalno pokriće za sve vrste (ne)zamislivih nepodopština na prostorima SFRJ, počev od prikrivenih (samo)obmana i otvorenih laži, preko čudovišnih pljački i zanemarivanja civilizacijskih obzira, do nesmetanog razvijanja narkotržišta, trgovine ljudima i najjezivijih masovnih ubistava. Teorijski je nedopustivo govoriti o nacionalnom biću bilo kojeg naroda (srpskog, hrvatskog, nemačkog, američkog, singapurskog, trinidadsko-i-tobagovskog, mjanmarskog) a da se ne proveri kako s tim bićem stoji u (sve od reda prevedenim!) knjigama Benedikta Andersona Nacija: zamišljena zajednica, Ernesta Gelnera Nacija i nacionalizam, Antoni D. Smita Nacionalni identitet, Erika Hobsbauma Nacije i nacionalizam od 1780, Dominika Šnapera Zajednica građana, ili Hagena Šulcea Država i nacija u evropskoj istoriji (da pomenemo samo najznačajnije). Govoriti o nacionalizmu, a ne suočiti se sa argumentom da je reč o istrošenom ideološkom konstruktu uobličavanja političkog identiteta, raspredati o socijalnoj ontologiji nacije, a ne pružiti argument protiv ubedljivo pokazane/dokazane teze da nacija nipošto nije arhetipska struktura (narod najstariji), već je istorijski uslovljena pojava, tvorevina nastala kao odgovor na krizu novovekovnog oblika vlasti, razglabati o patriotizmu, a ne položiti teorijski račun pred njegovim malignim potencijalom, posle čega bi govor o nekakvom „novom patriotizmu“ veoma teško sebi prokrčio put do smisla (zbog čega se, uostalom, teorijski računi i ne polažu), dakle sve to propustiti, a ipak bez stida divaniti o naciji, nacionalizmu ili patriotizmu istinski je podvig neznanja, loše volje, ili, naprosto, gluposti. Pomenute knjige jednostavno nisu (pro)čitane, ili se čitanje kao saznajni metod otprema međ anahrone metode, zajedno sa frenologijom, kazuistikom i gledanjem u bob.
Novi se patriotizam (ili liberalni nacionalizam u smislu u kojem taj izraz koristi Jael Tamir) utoliko nameće kao model očuvanja onoga što je dobro u starom pojmu, a da istovremeno odbacuje sve ono što je u njemu bilo pogubno. „Stari“ se patriotizam pokazuje kao maligan, bolestan, on nas je „dovde i doveo“, dok će nas „novi“, benigni, zdravi, odavde verovatno odvesti, mada se u međuvremenu ne kaže i gde? (Sportski patriotizam, recimo, omiljeni je primer prof. Svetozara Stojanovića: šta je loše u navijanju za reprezantaciju svoje zemlje?) Po čemu se, međutim, to razlikovanje „starog“ i „novog“ patriotizma razlikuje od znamenitog razlikovanja zloćudnog šovinizma kao mržnje prema drugom narodu i benignog nacionalizma kao ljubavi prema sopstvenom, međ Srbljima nenormalno popularnog s početka devedesetih godina, kada je sebe trebalo ubediti da mi njih ubijamo iz viših pobuda, dok oni nas iz sasvim prizemnih? Šta se, najzad, krije u tom žrtvovanju celokupnog sadržaja jednog pojma (patriotizam), čitavog sloja njegove maligne upotrebe, a da se ime ipak zadrži? Dakle, sve puštamo niz vodu, sve osim imena? Ime je ona tanka, ali čvrsta nit identiteta koja, čak i kada se pojam isprazni svoje sadržine, ostaje slatka mogućnost da se, nekada, kada mu dođe vreme, taj sadržaj, ovoga puta uprepodobljen i zaogrnut benignom prekrivkom, ipak povrati, takoreći izbljuje. Ime je ono što nam, pre ili kasnije, omogućuje povratak na stare sadržaje, ako nam ovi zatrebaju. Bez imena, međutim, ta je retro-radnja kudikamo teža, ako ne i nemoguća. To nepokolebljivo držanje za ime prežitak je onog teološkog nasleđa koje je i oblikovalo nacionalne sentimente (nije džabe pokrštavanje išlo zajedno sa promenom imena, pa se umesto na njihovo sada imaš odazivati na naše ime).
Za knjigom Nacionalizam nemačkog istoričara Hansa-Ulriha Velera ovdašnji teorijski prostor naprosto vapije: em je tanka, pa je nepristojno ne pročitati je, em je nepretenciozna, ali precizna, pa niko ne može da se vadi da je nije razumeo. Oslanjajući se uglavnom na navedenu literaturu, Veler opisuje istoriju nacionalizma i nacije, ispituje njihove forme i ukazuje na posledice koje su ti pojmovi proizveli. Kao pojava svoga vremena (kraj XVIII i početak XIX veka) nacija se, što Veler i sugeriše, može smatrati ingenioznim socijalnim pronalaskom „koji se uobličio kao odgovor na revolucionarne krize u sklopu zapadnog procesa modernizacije“. Ne manje, ali ni više od toga. Etnija se, pak, kao „samostalna forma zajednice koju karakteriše stabilno poimanje solidarnosti i uz to se odlikuje zajedničkim simboličkim mitom o poreklu, živom svešću o zajedničkim istorijskim iskustvima i izrazitom vezanošću za teritoriju“, pojavljuje kao povlašćeni materijal za nacionalno oblikovanje. Ali, vreme se menja. Starozavetni elementi, koji su konstitutivni za pojam nacije i nacionalizma – mit o izabranom narodu, obećana, to jest sveta zemlja, ideja o bratstvu i mit o precima – nisu mogli da podnesu modernu krizu transcendencije, tako da je od njih preostao samo eho u vidu mržnje prema drugome kao potencijalnom neprijatelju. Veler na tome insistira: neprijatelj i mržnja prema tom neprijatelju konstitutivni su za nacionalizam. Bez neprijatelja nema nacije. Bez nacije nema neprijatelja. Nacionalizam kao ljubav prema sebi tek je narcisoidni trik koji skriva njegovu istinu: mržnju prema drugome.
