Na noge lagane

Istorijski gledano (jer drugačije i ne umemo, naročito ovih dana), još pre par trenutaka stand-up komedija u ovom delu Balkana bila je fiktivna (‘ajde moderno, virtuelna) kategorija, znana putem filmova i televizije. Proleća 2009. primećene su prve predstave/večernji program tog tipa u Beogradu, u produkciji Kluba komedije Standup.rs,

čiji je istoimeni veb-sajt brzo postao žiža novonastajuće lokalne scene. Nekih godinicu kasnije, u dotad najslabije posećenim (pa i najjeftinijim) terminima niza manjih, klupskih mesta za zabavu, ta preduzetna mlada ekipa priređivala je takmičarske programe ‘otvorenog mikrofona’ (eng. open mic/mike), demokratičnog ‘ulaza’ i osnovne selekcije za buduće glavne aktere, stojeće komičare. Ispostavilo se da je brojna publika, puna entuzijazma za novu vrstu provoda, već ‘organizovana’ on-line i rado se materijalizuje oko dobre ponude.

Kao da sam sinoć bio na ‘smotri’ u KC Gradu kad je većini prisutnih smesta bilo jasno kako je Srđan Dinčić (iz Sremske Mitrovice) verovatno pravi materijal za (anti)zvezdu ove delatnosti, a on je već najbolji među ovdašnjim komičarima na obe noge, i jedan od najomiljenijih. Predrag Peđa Bajović iz Zagreba, kao iskusniji kolega bio je tada u žiriju, i neformalno upućivao pobednike za sledeća, poluprofesionalna pojavljivanja. Pre par nedelja, Dinčić je zagrevao publiku u punoj velikoj sali Doma omladine Beograda, pred nastup Edija Izarda (Eddy Izzard) – vodećeg stand-up komičara, ne samo u Evropi, koji je na samom početku svoje nove svetske turneje Force Majeure, u Beogradu takoreći iz cuga nedeljama unapred rasprodao karte, i za dodatno drugo veče/ukupno, preko 1000 ulaznica, a cena 2500-3000 d.!

Nekog čudi pažnja i razumevanje (konkretno, znanje engleskog jezika, a i potkulture) kojim mlada beogradska publika prati i prima Izardovu predstavu, a nekog – organizacija dostojna pop-zvezde, s obaveznim numerisanim sedenjem, bez ‘muvanja’ i žamora, s dobacivanjem samo ‘po pozivu’ i sl. Ali, u međuvremenu smo lako navikli i da naši/regionalni komičari pune pozorišne sale – u DOB-u su uspešno gostovali ‘paketi’ britanskih izvođača, a u jesen 2011. i 2012. u istoj sali kroz trodnevne stand-up festivale prošle su hiljade ljudi… No, neke slovenačke i hrvatske kolege i dalje odmiču, diktiraju tempo svojim dometima, radom na engleskom, probojima na Zapad.

Među njima, Bajović je najjugoslovenskiji, pa najviše i radi po ex-YU prostoru.

S tipičnom, a sad teško ponovljivom bio(geo)grafijom – rođen u Bijelom Polju, odrastao u (Užičkoj) Požegi, vojni pitomac u Mostaru, beogradski student i novinar, sociologiju i filozofiju diplomirao u Banja luci, u BiH posle rata radio za međunarodne organizacije, medijska znanja post-diplomski usavršavao u SAD, i onda se naselio/porodično ukotvio u Zagreb(u) – na stand-up zametak donesen preko Atlantika zapatio je sve vrste ‘naških’ jezika i humora. Sa srodnim dušama na laganim nogama, u hrvatskoj prestonici sredinom prošle decenije osnovao je prvo ‘Sve 5’, kvintet komičara koji je prerastao u trupu ‘Komedija s nogu’ – osim veb-sajta, tako je naslovljen i prvi regionalni stand-up DVD, pa se i družina komedijaša odgovarajuće teritorijalno proširila – a u prirodnom razgranavanju Peđa je utirao sopstveni put.

Među retkima u toj disciplini, Bajović osim ‘rasutog tereta’ za žongliranje i improvizaciju ima i tematski formirane, takoreći celovečernje predstave, nešto kao stand-up ekvivalent konceptualnih albuma u rokenrolu. Najpre je autobiografskom predstavom S nogu svoj 40. rođendan obeležio prošlogodišnjom ex-YU turnejom po svim mestima (čak i palankama) gde je bar neko vreme živeo (služio vojsku, npr.), da bi u sledećem pohodu izvodio Muškarac.com. Jasno, etno/nacionalne ‘burgije’ zamenjene su muško-ženskim fazonima. I dok se zahvaljujući i jednostavnijoj i jeftinijoj organizaciji ovakva komedija utiskivala i u male i zabite prostore, gde je uopšte ne biste očekivali, po velikim gradovima osvajala je sve veći broj lokala/termina.

Ove sezone u Beogradu čak nekoliko puta nedeljno, u različitim prostorima, šarena publika uživa u komedijanju s nogu, sve sedeći i uz piće (a ponešto se i pojede). Matični lokal organizacije StandUp.rs, prijatno natiskan i zadimljen ‘Blow Up’ bar u samom srcu grada tek je jedna od tačaka gde se provod zavrti oko osobe s mikrofonom. Komotne ‘Velike stepenice’ na kalemegdanskoj padini, međutim, pub-ugođaj s dosta muzike uživo ponedeljkom dopunjuju komedijanjem od kojeg još nikom nisu proširene vene. Pre nekoliko dana, Peđa Bajović je tu potpuno sam premijerno za Srbiju izveo Rok trajanja, svoju predstavu o starenju. Naravno, ‘predstava’ je tu sasvim uslovan pojam.

Po danu poslovni čovek – trgovac TV-programima, tzv. formatima (produkcijska kuća Aetas), posrednik brojnih hrvatskih serija ka našem gledalištu – Bajović i kao komičar navodi na očekivanje intelektualnog humora, koje svojeručno izneverava i izvrće ruglu, kako stand-up zabavi samo i priliči. Odelo, naočare i zalisci mogu, ali ne moraju da uokviruju prefinjenost (izvođačkog) izraza, tek za kontrast balkanskoj brutalnoj i praktičnoj šali. Ta gotovo uvek prisutna klackalica drži i glumačke minijature, scenski pokret i zvuk s jedne, i vulgarne ‘štosove’ i ‘masne’ fore s druge strane; i dramaturški razrađene segmente, nasuprot improvizovanim, gotovo trikovima za premošćavanje hladne reakcije publike, mamcima za provale smeha. Od uzemljenih životnih mudrosti (‘evo moj slučaj’) do lascivnih i vulgarnih ‘provala’, i tek ponekog vica.

Početno, istorijsko okruženje ‘stajaće komedije’ ispred teatarske zavese dovoljno je rizično za jedinku osuđenu da radi u snopu svetla, izloženu pogledima i upadicama iz mraka. U klubu/baru/restoranu još je teže, čak ni zavesa ne čuva leđa, a pažnja publike se lakše rasipa u većoj buci. No, svaki kaljeni stand-up borac i to će koristiti kao prednost – kroz dijalog, provokaciju, ispomoć, makar se predstava rasplinula, krivudala kao blatnjav put kroz noć – off-line/napustivši ‘partijsku’ liniju – da bi se u finalu opet zgusnula i furiozno završila, a komičar kao vitez bio nagrađen burnim aplauzom.

Možda je stand-up komedija novi rap, samo bez muzike. Tek, ako ste je uživali u društvu s kojim je to tek početak zasmejavanja, shvatićete koliko vam/nam duhovitost i slobodan smeh nedostaju, svakim trenutkom disanja u ovakvim životima. Ozbiljno.