Pre nekoliko dana Marta Kos, komesarka Evropske unije za proširenje, javno se požalila kako ne vidi zastave EU na antivladinim protestima po Srbiji, i tom je prilikom navela koja je sve to pojašnjenja na tu temu dobila; svesno-nesvesno zadržala se na četiri razloga, apstrahujući onaj koji se zdravorazumski nalazi pri samom vrhu – upadljivo institucionalno ćutanje EU o vapajima pobunjenog dela Srbije, a čiji koren se lako da razaznati u evropskim planovima o iskopavanjima jadarita ovde. A na ono što je prećutala Marta Kos, bučno i bespogovorno podsetio nas je Džejms Gan. On je pre nekoliko godina preuzeo kreativno kormilo nad filmskim odeljkom firme “DC Comics”, a sada je predočio prvi film iz te nakratko utihnule radionice: Supermen. A gde je Supermen, tu je i kriptonit. Ne treba podsećati da se početkom ovog veka, kada je ideju o kopanju i Srbiji kao potencijalnoj rudarskoj koloniji za potrebe mahom snađenijih i platežnijih, o ovdašnjem jadaritu govorilo neobavezno i upravo uz pomoć popkulturne reference po kojoj je jadarit blizak rođak kriptonita iz priča o Supermenu. I kada se jedna pored druge stave ove dve pričice, kao zajednički imenitelj mogao bi da se navede uvek (i na opštem nivou i na ličnim nivoima) sladak sanak o pasivnim prihodima. Jednako to važi i za zvanično evropsko držanje spram kopanja litijuma/jadarita u dolini Jadra, i za najnovije varijacije na filmske superherojske teme. Kopanje litijuma (u skladu sa javno proklamovanim kriterijumima koji važe i u samoj EU) ponajpre i najpodrobnije ipak bi osetili oni daleko od Brisela i ostalih zeleno osvešćenih evropskih adresa, oni u dolini Jadra i Loznici (na takozvanoj žrtvovanoj teritoriji, kako je onomad bilo navedeno u nekom od tamošnjih dokumenata). S druge strane, Holivud i novim Supermenom, mimo njegove konkretne ili nesporne kakvoće, očekuje da gledaoci još neko vreme žmure pred bezidejnošću holivudskih kreativaca i glavešina, bezidejnošću koja je gledaocima-platišama bioskopskih ulaznica nabacila težak i svakako besmislen jaram infantilizacije koja (ipak) grebe i oči i dušu. U oba slučaja očekuje se da danak plate oni drugi, oni na kraju lanca, žitelji Jadra, a ubrzo i čitave Srbije, odnosno oni koje kinofilska strast i dalje tera u bioskopske sale. A kada se dostigne ta tačka krotkosti i samopogibeljnosti tih slabijih i nemoćnijih, eto širom otvorenih vrata koja san o pasivnom prihodu razdvajaju od konkretizacije tih prijatnih i lagodnih nauma.
Imajući u vidu sada već i višedecenijsku tlapnju superherojskih filmova (pa čak i sada kada rezulati sa bioskopskih blagajni pouzdano ukazuju na gledalački zamor takvim sadržajima), teško je iole ozbiljnije i temeljnije vagati i predočavati konkretrne domete pojedinačnih ostvarenja u okviru tog cunamija koji tek na mahove pokazuje znake posustajanja. Međutim, poštenja radi mora se jasno naznačiti da je sada velmoža u tom svetu, uostalom na tragu prethodnih svojih radova (diptih Čuvari galaksije) ponudio znatno uspeliju konfekciju, a mora se naglasiti i da je primetan napor da se barem na ravni detalja poprave očigledna i lenja oslanjanja na suspenziju neverice (svet je sada sasvim svestan Supermena, a njegova draga, Lois Lejn, potpuno je upoznata sa pravom prirodom njegove identitetske dvojnosti). Takav, nešto odrešitiji pristup vešto je trasirao put priči koja može da počne i iz sredine, a da onda dobija na narativnom zamahu. Takav pristup za posledicu ima još jednu dimenziju koju ovde valja pohvaliti: Ganov Supermen, a nasuprot Osvetnicima i brojnjim drugim ostvarenjima, kako iz Marvelove, tako i iz DC kuhinje, barem se ne prepušta pripovedanju s kojim se susrećemo u TV/serijskim sadržajima. Gan je tu na dobrom tragu, brzo se uočava da je svim srcem u potrazi za onim što bi bio potpuno skladan spoj između dva samo naoko bliska i komplementarna koncepta – superherojskog filma (koji, ako je to uopšte i potrebno isticati, mora odgovorno da se odnosi prema stripovskom izvorniku, to jest onome za šta se pretrpostavlja da konzumenti/fanovi očekuju od filmskih “čitanja”) i onoga što je određeno rečitom sintagmom popcorn movie. Ipak, i pored te svesti, Gan je dete i delatnik svoga doba i svoga kova, te u je u novom Supermenu pokušao da na idejnom nivou makar malo uozbilji stvari, i to (nepotrebnim i usiljenim) podsećanjem na značaj ljudske dobrote, uvek i svugde, kao i kriptičnim uvođenjem alegorije na račun najnovijeg turnusa izraelsko-palestinskog sukoba, pri čemu je taj sukob dobio istočnoevropsku, postjugoslkovensku adresu, a jedan od ključnih zlikovaca govori ekavicom i slepi je sledbenik zapadnog krupnog kapitala. Upravo taj momenat u priču vraća infantilizaciju kao tešku bukagiju koja visi o članku superherojskog i repertoarskog filma, pa sve i da je delo nesumnjivo funkcionalno i vizuelno besprekorno. Ovog puta brzo potrošno, što sve Ganov Supermen jeste.
