Na jubilarnoj Noći knjige više od 50.000 posetilaca

Nakon neplaniranog jednog dana produžetka, juče je završena 30 Lagunina Noć knjige. Osim Sajma knjiga u Beogradu, ovo je već 15 godina najveća manifestacija koja u Srbiji promoviše knjigu i čitanje.

„Prve godine Noć knjige je trajala samo od posle podne do ponoći, i tako je bilo sve do korone. Tada smo je produžili na tri dana i zatim nastavili sa tim konceptom. Ove godine, zbog izuzetnog interesovanja, produžili smo Noć knjige za još jedan dan za online kupovinu“, kaže za „Vreme“ Tanja Vučković, PR menadžer Lagune.

Ove godine je Lagunine knjižare u Srbiji posetilo više od 50.000 ljudi. Privukao ih je naravno, tradicionalno visok popust, i do 40 odsto, i to na sva izdanja i ona najnovija kao i ona najstarija. Ovo poslednje je jedna od Laguninih specifičnosti.

Osim popusta, Noć knjige podrazumeva i susrete sa piscima i promocije novih izdanja. Ove godine to su bili Vanja Bulić, Dejan Stojiljković Ante Tomić i Marina Vujčić.

„Ja sam počeo ovu priču pisati bez jasne ideje što ću zapravo napisati“, rekao je Ante Tomić predstavljajući roman  Nada.

„Mislio sam da će to biti priča, na kraju je ispao mali roman. Neko vrijeme nisam imao knjigu, negde sam bio izgubio samopouzdanje i počeo pisati neke knjige koje nisam završio. Poželio sam napraviti nešto da sam sebi dokažem da mogu nešto napisati od početka do kraja. Nisam imao velika očekivanja. Znam da sam želeo pisati nešto veselo i ljubavno. U glavi sam imao nešto mediteransko i zapravo sam htio pisati na određeni način, da ne guram u prvi plan politiku. Ovo je priča o tome kako se ljudi različitih vjera i nacija mogu savršeno slagati. U ovoj priči se saželo sve što sam znao o Mediteranu.“

Marina Vujčić je predstavila roman Sigurna kuća.

„Na korici je izvučeno to da je žena žrtva samo kad je mrtva. Kad imate vest da je muškarac ubio ženu ili partnericu, po društvenim mrežama imate i komentare – a šta ga nije ostavila, zašto je bila s njim, pa baš je znala izabrati i slično. Dakle, opet je ona kriva jer je izabrala krivog muškarca, jer je tako dugo s njim ostala, jer nije tražila pomoć na vrijeme i slično. Jako su me uznemiravale te vijesti iz crne kronike, koje se najčešće puno češće pojavljuju nego što to svi možemo podneti, ali bez obzira na to sustav zaštite je manjkav, spor, neunčikovit do te mjere da je žena u većoj opasnosti ako je tražila pomoć i prijavila nasilje. Dakle, da moja junakinja nije prijavila nasilje, to što se dogodilo možda se ne bi ni dogodilo Tako da žena nije zaštićena ni onda kad prijavi nasilje. Naslov romana je vrlo ironičan, jer sigurne kuće zapravo nema za žene koje trpe tu vrstu zlostavljanja.“