Muke moje, muke vaše

Krećemo od poezije. Preciznije, krećemo od vrhunske poezije – pre samo nekoliko dana u ovdašnjoj knjižarskoj ponudi pojavila se i zbirka pesama Lepi 27. septembar znamenitog Tomasa Braša (uz pogovor Kriste Volf, prevela Bojana Denić, objavila kuća Radni sto), a u njoj i pesma Izjava ljubavi, te sledeći stihovi: “Drugačije nego što država to hoće (ova ona ma koja) živimo (ti ja) u najmanjoj ćeliji koju nam je priredila i porodicom nazvala Drugačije nego što državi to treba volimo se užurbano i varamo jedno drugo kao što to država radi s nama govorimo jedno drugom reči nerazumljive jedno drugom kao zakoni koje država (ova ona ma koja) donosi Drugačije nego što država to voli da vidi (ti ja) ne živimo zajedno u miru i ne zadovoljavamo jedno drugo u isto vreme kad jedno drugom uveče pohrlimo u sumrak doba novca Drugačije nego što država to čini (ova ona)…”

Prateći asocijativni luk sličnu egzistencijalnu teskobu koja katkad ume da dovede i do nekakve pobune (“ove one ma koje”, da još malo citiramo velikog Braša) zatičemo sasvim neočekivano u prilično intruzivno postavljenom metaforičkom trenutku u holivudskom biopiku u čijem je središtu Vitni Hjuston, potvrđeno najveličanstveniji glas svoje pop-zvezdaste generacije. Naime, u jednoj od scena pri kraju “prvog čina” pomenutog filmske biografije ona će nakon silnog vajkanja, vaganja i prenemaganja u društvu dobrohotnog menadžera ushićeno odabrati demo-snimak pesme I Wanna Dance With Somebody za svoj budući hit, a uz pojašnjenje da ta pesma govori o žudnji da se pleše sa voljenim što nekome u datom trenutku brane. Time je ovaj preloman trenutak uvezan sa egzistencijalističkom dramom predočenom u tom prvom činu, onom u kome, između ostalog, a u sklopu mapiranja emocionalnog i duševnog koordinatnog sistema ove velike zvezde tada tek u fazi povoja, pratimo osujećenu, a iskrenu ljubav sa vršnjakinjom, koja će joj potom postati kreativna asistentkinja tokom par decenija koje će uslediti. Naravno, porozna i saharinska popularna kultura suštinski ipak nema potencijal da zbilja i podobrano govori, tumači, analizira i polemiše sa društvenim konstruktima kao što je odabir intimnih partnera, ali u isti mah jeste i osvedočeno kadra da otvoreno i istrajno flertuje sa takvim mogućnostima, za koje su zadužene ipak neke zaumnije sfere umetničkog i bliskih delovanja. Međutim, taj detalj nam je ovde značajan jer jasno ukazuje na ono što bi moglo da predstavlja jednu od srži (dabome – ovu onu ma koju) ovog sasvim solidnog filma koji je, i sam po sebi, osujećen onim što treba, a možda i jedino i može da bude. Jer rediteljka Kasi Lemons (nekada vrlo dobra glumica, mahom epizodistkinja) ovde se svojski upela da oneobiči ono što može u ovom studijskom, tradicionalističkom prikazu jednog životopisa i jedne karijere, ali, avaj, uz evidentnu svest da su oba ta aspekta (a mimo nepobitnih sudova o osobenosti i značaju Vitni Hjuston u toj stvarnosnoj dimenziji naših pop-kulturnih života) duboko, ako ne i nepovratno i nepopravljivo ušančena u opštim mestima na kojima uostalom i počivaju naša predubeđenja o životima i potonjim lomovima onih koji su blagosloveni (a onda i preopterećeni) golemim darom.

I zaista – ovaj film (numerički sagledavano – jača trojka na skali od 1 do 5), uz svo vrdanje, gledaocu predočava tu impresiju o opštim mestima kao potpornom stubu poimanja i izgradnje popularne kulture i njenih “čimbenika”, jer tu su: postojane porodične trzavice i povremeni burni sukobi, nesigurnosti, tu i tamo naleti iskrenog ushićenja, osećaj zamora materijala i zloupotrebljenosti, jaki autodestruktivni damari, posve pogrešni životni i lični izbori, sunovrat i nekakve naznake mogućeg povratka na tačku nekadašnjih pobeda i sa njom nužno povezanog egzistencijalnog i ostalog sjaja. Autor scenarija je Entoni Mekarten, autor scenarija za filmove Najmračniji čas, Teorija svega, Dvojica Papa, Boemska rapsodija… i njegovo tradicionalističko viđenje naracije u sadejstvu sa biografskom građom ovde je i očigledna i teško premostiva prepreka za stvaranje iole osobenijeg biopika koji bi da gledaoce uveri i podseti u nekonvencionalnost zvezde o kojoj film na prvom mestu progovara; u isti mah, Mekartenovo iskusno i ispolirano srednjačenje je i nešto što ovaj film čini podatnim za studijsku obradu i film kalibra mogućeg kino-hita. Na razmeđi te dve oprečnosti, Kasi Lemons, koja je krajem prošlog veka na planu filmske režije debitovala neporecivo odličnim filmom Eve’s Bayou, koga je prigrlio i nepogrešivo izbirljivi Criterion, uvrstivši ga u svoj katalog buduće filmske baštine, ovde čini sve što je u njenoj moći, te se trudi da film razigra preciznim poentiranjem na pravim mestima i obilatom upotrebom paralelne montaže, čime se ekonomiše u domenu obilate biografsko-faktografske građe, ali i dobija na ritmu pripovedanja, što je neizostavna neuralgična tačka u biopicima, a posebno u slučaju onih koji traju baš zamašna dva i po sata. Tu je i fin rad sa glumcima unutar ansambla potpuno lišenog izraubovanih lica i pojava, gde, naravno, najviše prostora dobija Nejomi Aki u naslovnoj roli, sasvim zadovoljavajuća i, kanda, potpuno svesna mogućnosti koje je imala pred sobom. Ovde konkretno ne treba biti kruta cepidlaka – ovo je studijski biopik sredine puta, sa korenom u onom što je biografsko i lako i jasno pojmljivo, uz neizbežno oslanjanje na obilje dobro znane muzike, i u tom pogledu ovo je film na svom mestu, šta više, te film koji ostavlja povoljniji i snažniji utisak od pominjane a prilično srodne Boemske rapsodije.

bardo-fausse-chronique-de-quelques-verites-photo-1446683

Na drugom polu imamo film Bardo (sa rečitim i preciznom podnaslovom koji glasi “Lažna hronika uz ponešto istina”), konačno novi film Alehandra G. Injaritua, punih sedam godina nakon trostruko oskarovskog Povratnika (The Revenant). Injaritu je ovim film, koji je nakon premijere na Venecijanskom filmskom festivalu i nužne mini-bioskopske distribucije završio u najprestižnijim sferama ponude Netfliksa, gledateljstvu predočio krajnje ambicioznu i razmahanu intelektualističku i egzistencijalističku igrariju na biografske teme, i to u priči o ključnim danima sunovrata nekada cenjenog televizijskog voditelja, a onda i nagrađivanog dokumentariste u potrazi za (daljim i dubljim) smislom života i postojanja, što se reflektuje i kroz jak osećaj već pominjane osujećenosti. Injaritu ovde očito daje samom sebi oduška – poigrava se, nadgornjava se sam sa sobom, ali i sa nasleđem evidentnih filmskih/filmsko-autorskih autoriteta, a igralište mu je povest o čoveku koji je, gle čuda, i mimo evidentnih postignuća i dokaza snađenosti na životnoj pozornici, uspeo da izgubi sebe i da zatomi vlastitu bit, što onda, posve očekivano, kreće da ga žulja i navodi na opsežnu i burnu introspektivnu potragu za prapočetkom i žilom kucavicom tog neprolaznog i bola koji ga već neko vreme i usmerava i definiše. U tom pogledu, Bardo, sa svim tim svojim maštovitim postmodernim štihom, jeste film visoke klase i višeg kalibra koji može da ponese i očara upućenije gledaoce/konzumente, i uvek je dobro, pa i blagotvorno videti ko stvara nešto što temeljno oseća, dobro poznaje i neosporno voli. Gledano iz tog ugla, Bardo je dostojanstven dodatak nizu prethodnih Injarituovih odličnih filmova (tu su pomenuti Povratnik, Birdman – The Unexpected Virtue of Ignorance prilično stilski i idejno blizak Bardu – i 21 gram).

Uz prethodno pomenuto, Bardo je i u dramedijskom ključu u delo sproveden omaž onome što Injaritu ovde plasira na koti uticaja i nadahnuća, gde definitivno prednjači Felini, a ima i jasnih odblesaka uticaja i Emira Kusturice, čija je poetika logična i lako zametljiva kopča sa Felinijem. Mora se biti precizan – Bardo nipošto nije tipski pastiš film, naprosto Injaritu je za tako nešto i odveć iskusan i odveć osoben autor, te je ta dimenzija komunikacije sa uzorima i saputnicima ovde vešto upregnuta u širu sliku i u cilju dobrobiti po sam ovaj film. Ima tu maestralnih detalja (poput prizora snova u kojima se u dijahronijskom smislu spajaju udaljene a međusobno prožimajuće ere iz novije istorije Meksika ili dimenzija u kojima sin odbija da se rodi jer mu se ne sviđa ovaj svet kao nova ali i krajnja adresa), apsurdistički obojen humor je britak i priči i njenom duhu saobrazan, Injarituova virtuoznost je (i ovog puta) aksiom, ali negde u drugoj polovini se javlja utisak svojevrsne “prekuvanosti”, odnosno preterivanja, koje će neizostavno dospeti u ćorsokak iz koga onda nema kuda dalje, te u samoj završnici iskrsne i impresija, doduše, artikulisane, kitnjaste samodovoljnosti. Srećom po sve nas, do tog trenutka Injaritu je gledaocima pred oči doveo sijaset krupnih i neodoljivih darova zbog kojih Bardu… bez daljnjeg treba dati šansu.