Mračna strana

Tek što je posle skoro deset sezona pauze obnovio Stripoteku, najznačajniji domaći strip list, novosadski Marketprint krenuo je i sa nekim bočnim izdanjima. Sem „Konana“, mesečne revije posvećene Marvelovom Varvarinu, novosadski izdavač je startovao sa nekoliko albumskih serijala, igrajući „na sigurno“. To se pre svega odnosi na albume mekih korica sa Komančom Hermana i Grega (objavljena su do sada četiri albuma), Bernarom Prinsom istog tandema (izašao je do sada jedan album), Kosmičkim putnicima Foresta i Žijona (takođe je do sada štampan jedan album), kao i na Petra Pana Režisa Loazela čija je druga epizoda, od četiri predviđene, upravo dospela u nekoliko boljih novosadskih i beogradskih knjižara.

Svi Marketprintovi albumski serijali, sem Petra Pana, štampaju se u crno-beloj tehnici, junak Džejmsa Metjua Barija ide u punom, originalnom koloru. Prva epizoda s naslovom London imala je 48 tabli, druga, Opikanoba, deset više.

Režis Loazel, koga su naši ljubitelji devete umetnosti zavoleli na osnovu stripa Ratnici Akbara, koji izlazi u Stripoteci (početkom aprila će se upravo pojaviti poslednja priča u nizu), crta Petra Pana kao vlastitu autorsku varijaciju na klasični predložak koji je studio Volta Diznija uzdigao na mitski nivo, bar što se tiče dece i osetljivih iz nekih davnih dana.

Prva epizoda ovog stripa smeštena je u „dikensovski“ London, u sirotinjske četvrti, ruševna dvorišta, po prostorima bednih pabova… Takva scenografija odgovara Loazelovom naturalističkom temperamentu, njegovoj navadi da svet vidi sa mračnije strane, a ljude, kao likove, na samoj granici zlu naklonjenih kreatura. U priči London upoznajemo dečaka bujne mašte, Petra Pana, njegovu majku, svirepu ispičuturu bez stida, te niz pretećih faca – secikese, homoseksualce, ubice, prostitutke… Loazel se, u stvari, poslužio vizijom pretprošlog stoleća iz Dikensovih romana, pre svega Olivera Tvista, situirajući Barijevu bajku u opaki kontekst. Tek pred kraj priče, realistički strip se preobražava u fantastiku, Petar Pan odleće na udaljena tropska ostrva sledeći Zvončicu i tu negde ga ostavljamo, zapitani zbog čega je napustio rodni grad. Prva epizoda je neočekivanom bizarnošću scenarija, ali i odgovarajućim grafizmom i kolorom, koji su dobro odgovarali reviziji bajke, nesumnjivo bila i najbolji strip album koji su ovdašnji čitaoci mogli da drže u rukama tokom prošle godine, a na svom maternjem jeziku.

Druga epizoda, nastavak Londona, s naslovom Opikanoba, i pored odličnog, funkcionalnog crteža (Loazel je ovih šezdesetak tabli crtao skoro dve godine!) i odgovarajućeg tropskog, egzotičnog kolora, nešto je slabiji strip. Naime, Loazel dosta tromo, lavirajući sa scenarističkom pažnjom i namerama, čas prati Kapetana Kuka, čas neobičnu grupu fantastičnih ostrvskih bića (satiri, kentaur, trolovi, sirene…), čas samog Petra. Kukov zli karakter, Petrova zbunjenost i naivnost, čudesnost ponašanja fantastičnog plemena iz koga je Zvončica krenula na let do Londona, kao da zbunjuju Loazela, te strip ne napreduje kako bismo očekivali, bivajući očigledno bolji na likovnom nego na scenarističkom planu. Digresivnost priče i relativna nespojivost karaktera Kuka i Pana, satira i sirena itd., odricanje od primarnog naturalizma, uz povremene brutalnosti (jedan kanibalistički Petrov san…) neki su od razloga Loazelovog „kočenja“.

U svakom slučaju, i ovaj je album perfektno odštampan, uz poštovanje dizajnerskih okvira prvenca, sa sjajnim, za naše prilike izuzetno raritetnim kolorom. Na kraju, ostali smo zapitani šta će se desiti u trećoj priči i kako će je Loazel koncipirati. A to je znak da naše čitanje nije bilo lišeno uživanja u ovom atipičnom stripu.