Kad je Sloboda (ne iz Tuzle ili Čačka nego iz Karla Popera) došla na evropski Istok, filmadžije su, u najboljem maniru teorije odraza, nastavile da reflektuju stvarnost, što dojučerašnju, što sasvim novu: prvo smo se drogirali izobiljem filmova o patnjama pod komunizmom, a koju godinu kasnije nastupio je talas filmova o patnjama pod tranzicijom. I jedan i drugi su prošli (mada ima recidiva, normalno), no Istok i dalje mahom snima filmove posvećene patnjama, što pojedinaca, što kolektiviteta. Samo nije sasvim jasno kako se zove to pod čim se pati. Kapitalizam? U redu, ali to je globalna pojava, a ovde je odviše lokalnih boja da bi se problem sveo na to. Eto, ispada nekako da ni kapitalizam posle socijalizma nije isti kao kapitalizam posle (hladnoratovskog) kapitalizma. Mada teže postepenom ujednačavanju, pogodite po kojem modelu.
Bugarski film Slava Petra Valčanova i Kristine Grozeve u neku je ruku reprezentativan primer tog novog, posttranzicijskog istočnog talasa. To znači da ga se izvan domovine uglavnom tretira kao tipičnu „festivalsku robu“, mada je to u ovom slučaju bar donekle pogrešno. Film je nedavno pobedio na festivalu u Herceg Novom, pa se čovek mogao nadati da će mu to doneti bar nešto malo publiciteta i vidljivosti; odmah potom je, aleluja, došao u domaće bioskope, ali kako: na neke sumanute ranoposlepodnevne termine, usred najgoreg avgustovskog žaropeka, na četrdeset u hladu. Gledao sam ga u „Fontani“, u društvu četvoro-petoro simpatičnih starijih sugrađana. Bili smo jedini ljudi u tzv. dvomilionskom gradu (mada zapravo ima nešto manje od 1.200.000 duša) koji su tog dana u bioskopu odgledali nešto snimljeno za odrasle, mentalno normalno razvijene gledaoce.
Kako god, protagonista Slave je Canko Petrov, pružni radnik iz duboke provincije, usamljeni, mucavi, pomalo jurodivi (i, razume se – dekintirani) dobrica koji živucka svoj mali život gajeći zajce i gledajući svoja posla. Obilazeći pružni sektor, Canko ugleda na pruzi novčanicu (po svoj prilici od sto evra); nakon kraćeg premišljanja i osvrtanja oko sebe, stavi je u džep. Onda ugleda još jednu. Stavi i nju. Potom, međutim, leelee, ugleda hrpu od mnoooogo novčanica, koje su nekome pod misterioznim okolnostima ispale iz voza, ili je zbog nečega morao da ih se reši. Canko shvata da ga ova igra daleko prevazilazi, i zove policiju. Ubrzo stižu ne samo organi reda, nego i ekipa iz PR odeljenja ministarstva saobraćaja, rešena da od Canka-poštenjačine načini figuru heroja, i da nekim misterioznim simboličkim transferom (to ih valjda uče na seminarima iz marketinške crne magije) taj njegov imidž pređe i na samo ministarstvo, inače stereotipno leglo svih onih odvratnih političarskih, pi-arovskih i drugih njuški kakve ne želite da sretnete ni u tramvaju – gde ih, doduše, sigurno ni nećete sresti.
Druga je ključna protagonistkinja Julija Stajkova, četrdesetogodišnja eks novinarka koja je prodala dušu i ostalo što se moglo prodati belzebubu pi-ara, te je sad glavna prvosveštenica istog u narečenom ministarstvu. Energična je, hiperaktivna, domišljata, i – savršeno amoralna. To jest, u potpunosti je interiorizovala ideju da stvarnost načelno ne postoji, a ako i postoji, da je nevažna: bitna je samo slika koja se o njoj emituje; ako se posao uspešno odradi, slika stvarnosti postaje stvarnost sama. Ona će se „pobrinuti“ za sirotog, zbunjenog Canka Petrova kojeg dovedu u Sofiju da ga slikaju i vuku naokolo kao mečku, da mu ministar svečano uruči ručni sat kao nagradu za poštenje, i da se svi ogrebu o njegovih petnaest minuta slave kako god mogu, a potom da ga svečano zaborave. No, slava iz naslova filma nije ta, vorholovska; radi se o mehaničkom ručnom satu marke slava, koji Canko nikada ne skida s ruke, jer mu je jedina uspomena od oca. Julija mu, međutim, na ceremoniji na brzinu skida sat ne bi li „oslobodio“ ruku za poklon, a potom – usled svog apsolutnog nemara za bilo šta i bilo koga ko nije u fokusu njenog posla, čak i za muža i embrion njihovog deteta, kamoli za tamo nekog Canka – uspeva da ga zagubi. Dani prolaze, Canko sve opsesivnije insistira da mu se vrati njegov sat, prvo ga zavlače, potom mu šalju zamenski sat iste marke ali Canko, naravno, hoće svoj sat, a ne neki drugi. Jer ovaj, halo androidi, ima emotivnu, a ne materijalnu vrednost…
Ovde pravi problemi za Canka, ali bogme i za Juliju, tek počinju, i nije u redu otkriti kako će se sve to završiti (ako se uopšte „završi“). Slava prikazuje svet vladajućih elita, kao i pomoćnih elita koje ih opslužuju, kao prezrenja dostojno leglo apsolutnog moralnog relativizma. Eh, takve su te „otuđene elite“… Međutim, ni kontraelite nisu mnogo bolje: „nezavisni novinar“ će se vešto poslužiti Cankovom pričom ne bi li naškodio ministru i vlasti, no ni njemu nije do Cankovog sata ili bilo čega drugog; cilj nije neispravan, ali Canko je tu ipak samo sredstvo. Megjutoa, nije ni Cankova radnička klasa ništa bolja: železničari kradu naftu sve u šesnaest (eto ti postkomunističke klasne stratifikacije: svako krade prema svojim mogućnostima), a kada shvate da ih je Canko otkucao, podare mu takve batine da jedva preživi. Pa i sam Canko, sto mu gromova, nije bio s raskida da rokne u džep 150 evra nepoznatog vlasnika, a uplašio se tek kada se iznos vrtoglavo uvećao… Je li to neki „novi nihilizam“, praćen poukom kako su u tunelskom mraku trulih režimčića sve krave podjednako crne? Zapravo ne: radi se tek o realističnoj, pronicljivoj spoznaji o kobnoj uzajamnoj snošljivosti malih licemerstava „malih ljudi“ i velikog licemerja bogatih i moćnih. A negde između, prezirući prve i služeći potonjima, klasa je kojoj pripada Julija Stajkova, taj posttranzicioni nakot, mada su privatno sve to možda dragi ljudi, samo što, kako bi rekao Harms, nikako da uhvate korena.
