Momci i dalje za ovaj svet mare

If you go down to Memphis,
Please don’t go swimming in the Mississippi River,
If you must, if you do
Take off your jacket and take off your boots,
Just don’t wash up on Beale.
(Kevin Morby, Disappearing)

When my mother was nineteen,
she’d dance to Tina, Tina Turner,
And the hallway’d become a catwalk, and she’d go to the show,
No, they just don’t make ‘em like
that no more.
(Kevin Morby, Goodbye to Good Times)

Devojačka dominacija, evidentna poslednjih godina na scenama popularne i alternativne rok muzike, mogla bi uskoro biti prekinuta. Osetljiva muška čeljad, spremna da kažu stvari sa oporom iskrenošću kakvog pustinjskog ploda i britko kao upravo naoštreno sečivo, konsolidovala je snage preko Atlantika i uzvratila izazov svojim drugaricama i saborkinjama za čovečniju planetu. Ovo interesantno društvo tako na očiglednu kaljugu sveta odgovara zagledanošću u sebe, spremno na kreativni rizik, a da ne trepne. Bez ispraznog naricanja i kuknjave, ali sa mnogo muške tuge pred krahom one naivne jednostavnosti života – kakav je nekad bio i povezivao generacije roditelja i dece u ponosnu nit ljudskog roda – novi momci u kraju odbacuju svetlosti velegrada zarad dekadentne krasote provincije i žude da ponovo osete nadahnuće pod zvezdama, u blizini velikih voda, pomešani sa duhovima slavnih sunarodnika, od kojih su neki i životom platili za nepotkupljivost svojih ideja.

PRIČA PRVA: Kevin Morbi (r. 1988) zanimljiv je momak bez ikakve sumnje. Poreklom iz Laboka, Teksas, rodnog grada Badija Holija, kao dete stalno se selio unaokolo zbog prirode posla svog oca u Dženeral Motorsu, da bi konačno na neko vreme svoj život skrasio u Kanzas Sitiju, pre nego što su ga tinejdžerski neizdrž i obožavanje Njujorka iz filmova otisnuli put Bruklina. Tamo je ovaj žestoki junoša, željan pravog životnog iskustva, postao član frik-folk sastava Woods i rok benda The Babies, zapalio nedugo zatim u Los Anđeles, istovremeno započinjući svoju do sada već prilično zapaženu karijeru solo umetnika i, relativno nedavno, vratio se u Kanzas. Za poprište ovogodišnjeg, sedmog po redu albuma This Is a Photograph, Morbi bira legendarni Memfis, gde su svi veličanstveni mitovi zlatnog doba rokenrola nastavili i dalje da postoje u melanholičnim sećanjima svojih poklonika. U njima je Grejslend svakako osovina oko koje se vrti čitav univerzum, ali Kevin Morbi zašao je i korak dublje u bolne rane ovog kraljevskog utočišta. Bežeći u njega od kovida-19, mladi kantautor našao se u svojevrsnom muzeju znamenitih stradanja – od Martina Lutera Kinga ubijenog 1968. u Motelu “Lorejn”, preko tragedije dugog i mučnog umiranja Elvisa Prislija pred očima javnosti, godinama pre fatalne 1977, pa sve do utapanja Džefa Baklija u reci Misisipi, upravo u ovom istom gradu 1997. godine.

Ali, na svojoj ploči This Is a Photograph, Kevin Morbi uzima te famozne udese mučenika rokenrola samo kao zavodljiv okvir da ispriča intimnu priču o sopstvenom strahu od smrti. Fasciniran fotografijom svog oca iz mladih dana, na kojoj on nag do pasa pozira na nekom travnjaku u Teksasu, Morbi od tog trenutka počinje da intenzivno presabira život, hrabro i sa humorom suočivši se sa gubicima, snovima i uspomenama, ali nadahnut sve vreme onim luckastim vrludanjima mašte solo radova Džona Lenona, elegantnim orkestracijama što muzički luksuz Memfisa pretvaraju u iskričavu oštricu današnjice i predivnim ženskim glasovima, među kojima jedan pripada uglednoj Kasandri Dženkins lično. Njegova A Coat of Butterflies, u kojoj opeva Džefa Baklija sa bratskim razumevanjem i svojevrsnom sunčanom vedrinom saksofona, navlači zebnju na vaša ramena, ali pred ovako jarkim talentom strepite samo da vam Morbijev koloritni duh nekud ne umakne iz vidokruga. Nikako ne propustite ovako delikatnu, otkačenu i, ukratko, zanosnu ploču.

PRIČA DRUGA: Skoro pa vršnjak sa Morbijem, Avi Kaplan (r. 1989) ima za sobom prošlost pravog pravcatog superstara u muzičkom biznisu. Nekada član čuvene a cappella grupe Pentatonix, sa kojom je snimio pet albuma, osvojio nekoliko Gremija i prodao preko šest miliona ploča, Kaplan se nenadano odvažio da započne mnogo neizvesniju, samoodrživu egzistenciju na sceni, što je rezultiralo izvanrednim ovogodišnjim debijem Floating on a Dream. Tako je momak iz Kalifornije, sada nastanjen u Nešvilu, Tenesi, samovoljno izašao iz zone komfora da svojim glasom momentalno pokori americana nišu. Ovaj umetnik odškolovanog vokala, okupio je pri tom veoma probran tim saradnika, na čelu sa renomiranim producentom Šuterom Dženingsom – sinom outlaw kantri legende Vejlona Dženingsa – te sa gitaristom Stiva Erla, Krisom Mastersonom, i pevačicom Džoj Vilijams, sa kojom ovde ima nezaboravan duet All is Well, između ostalih.

Ali, mimo ovih uvaženih imena od klase, Avi Kaplan čudo je i iznenađenje na savremenoj muzičkoj sceni sam po sebi. Ne dolazeći toliko do izražaja u prethodnom sastavu, na Floating on a Dream on zato demonstrira svoje celokupno prefinjeno umeće pevanja, kroz neočekivane opsege, lakoću i boje, i sve to još sa zadivljujućom nerazmetljivošću. Skromnost Avija Kaplana, koji je na albumu i koautor svih pesama, potresa vas do srži. Već sam uvod sa First Place I Go, navodi na razmišljanje: “When my eyes have closed / To right when they open / My mind’s on the go / And I’m laying here hopin’”, da biste do kraja iskusili i jedan gotovo The Handsome Family momenat u When I’m a Fool: “And it sunk to the bottom of the sea / Yeah, I swear it’ll stay there in the deep”, te nešto toliko začudno da priziva zvuk Danijela Rosena u završnoj My Queen: “Queen, my sweet, sweet queen / How I’ve loved thee for eternity / I’m here on bended knee / My heart is clean and it’s yours to keep.”

I doslovno drhtite pred drevnom energijom Avija Kaplana na Floating on a Dream. Njegov otmeni naklon učinjen velikim precima, poput Lija Hejzelvuda, Arta Garfankla ili Skota Vokera, nosi duboki smisao. Kaplan, dabome, celu stvar izmešta iz prohujale raskoši starinskih stilova i postavlja je u realnost 21. veka. Ako ste i za trenutak pomislili da je era božanstvenih muških glasova daleko za nama, Kaplan dolazi sa svojim zapanjujućim pesmama da vam ulije malo istinske vere.

PRIČA TREĆA: Sećamo li se danas Granta-Lija Filipsa (r. 1963)? Nekada u grupi Shiva Burlesque krajem 1980-ih, Grant-Li vodio je docnije bend Grant Lee Buffalo tokom 1990-ih, da bi od 2000. započeo svoje samostalno muzičko hodočašće. I to kakvo. Zanesenog glasa, uvek u brizi za običnog čoveka i sve one pogibelji što na njega vrebaju u ovom toksičnom svetu, Grant-Li svaki put umeo je da vas ščepa za srce i omami strastvenim saopštavanjem istina, koje se po svojoj silovitosti teško mogu meriti sa bilo čim okolo. Njegov pandemijski album, u punom smislu te reči – All That You Can Dream, kao da se nadovezuje na onaj Avija Kaplana, i svojim imenom i čežnjom za snovi(đenji)ma u sadašnjici, što nas neprekidno zasipa lošim vestima sa svih strana. U takvoj bespoštednoj ophrvanosti košmarima na javi, deca koja ubijaju po školama čine se samo zločincima-imitatorima onih prevejanih koljača na vlasti, čija su osiona pustošenja sakrivena ispod skupih odela i nameštenih izraza lica, zbog čega će ih korumpirana ruka pravde teško ikada dostići. Sred naše poremećene stvarnosti, Grant-Li Filips stalno dođe kao neka vrsta trubadurske savesti ljudske rase, koja nežno apeluje na dobrotu, razumevanje i uključivanje sopstvene glave, ne bismo li barem pokušali da sprečimo katastrofu. Grant-Li zna isuviše dobro zašto je to važno.

Koristeći pandemonijum kovida-19 da osnaži svoje brojne talente, uključujući i onaj likovni, Grant-Li radio je mnogo u svom nešvilskom studiju, geografski tako zaokruživši i sa svoje strane ovaj triling stalnih ili povremenih stanovnika države Tenesi. Na novoj ploči, nastajaloj na donekle uobičajeno posredan način između muzičara, tipičan za period pandemije, gde je svaki član praktično bio izolovan u svojoj kući, Filips se dotiče večitih tema, među kojima je aktuelna zaraza najmanji uočljiv problem pod njegovom budnom lupom zabrinutog čoveka. Kada u naslovnoj numeri zapeva: “Damn this sorrowful dance / So inhuman / Damn this whip on our backs / And refuse to lower your head / When the ones who abuse you / Push you down”, ukapirate da revolucija u glavama pesnika i dalje teče, ne zaustavljajući svoje meljuće točkove. I dodaje: “The wheels of progress grinding / Like wheels inside a clock / Haven’t we learnt / Hell is on earth.” Jer, po Grantu-Liju Filipsu: “The world’s a sudden place / It turns on a dime / Night falls so suddenly / Sometimes.”

I JOŠ NEŠTO…: Poređani jedan uz drugog, Grant-Li i njegovi duhovni sinovi, Kevin Morbi i Avi Kaplan, tvore novu piramidu autorske časti Novog Sveta. Kevin Morbi postmoderan je autor koji preuzima iz raznih stilova sve ono što mu u ovom trenutku nedostaje da ispriča priču. Tako u njegovim kompozicijama susrećemo komadiće raznih muzičkih formi, podvrgnute narativu i raspoloženju koje želi da nam predstavi. Avi Kaplan svojim glasom pomera masive, posedujući u sebi samom moćan urođen medijum da prenese svetu emotivne iskaze, što ih krase prostodušnost, ali i spiritualnost višeg reda. A, Grant-Li Fillps kao da i dalje piše jednu te istu pesmu, ali obavezno dobru. On je pak tradicionalista u najboljem smislu te reči – uzima nasleđe da bi ga upotrebio kao šifru za tumačenje sadašnjice. Sve je dakle u redu, možemo da odahnemo – momci i dalje za ovaj svet mare.